ОПОЗИЦИЈА ЛАГАЛА ОСАМ ГОДИНА: Промене Устава, али не о Косову и Метохији
Промене Устава, али не о Косову и Метохији
Осам година свакодневно слушамо драматичне најаве да ће Вучић и СНС издати Косово и Метохију и предати га Албанцима и НАТО-пакту.
ГРУПИШУ СЕ АЛБАНСКИ СПЕЦИЈАЛЦИ НА КОСОВУ: Окренули возила ка Лепосавићу и Јарињу, Курти нема намеру да стане
НАСТАВЉА СЕ ТЕРОР ЛАЖНЕ ПОЛИЦИЈЕ: Растеривали окупљене Србе у Клини и Пећи
Као да већ није предато. Као да његова судбина није, па скоро, запечаћена. Не само после војне агресије фашиста из Брисела и Вашингтона на Србију и СР Југославију и потписивања Кумановског споразума, већ много раније. Почев од одлуке Јосипа Броза и комуниста да после Другог светског рата забране повратак српског становништва које је побегло од терора балиста, преко пристајања српских политичара на поклањање Лепосавића и усвајање устава 1974. године, по којем су Косово и Војводина добили статус државе у држави, до исељавања десетина хиљада Срба из јужне покрајине у Смедерево, Београд, Краљево…
Као да се јужна српска покрајина већ две деценије не налази под окупацијом НАТО, већ да туристе који иду да летују на албанско приморју на Ђенерал Јанковићу контролишу српски граничари а да у Бонстилу своју базу немају америчке специјалне јединице већ 63. или 72. бригада Војске Србије.
А, како су те баба Роске и Ванге најављивале, први корак у тој издаји требала је да буде измена Устава Србије. И то тако што би се из његове преамбуле избрисао и помен на јужну покрајину.
У хиљадама новинских чланака и изјава опозиционих политичара то је најављивано као готова ствар. Ево сад ће. Само што није. Радио Милева јавља а и радио Мариника потврђује. Хиљаде правих и лажних патриота су са том лажи народ збуњивале и побуњивале против власти, прикупљале гласове и лајкове на Фејсбуку и другим друштвеним мрежама.
У тим најавама и медијском разапињању Вучића као издајника који ће, „попут Вука Бранковића, сутра издати на Косову пољу“, није било суштинске разлике између левице и деснице, између националиста и евроатланских фанатика. Исту или сличну песму гуслали су и Бошко Обрадовић и Младен Обрадовић, с једне и Драган Ђилас и Вук Јеремић, с друге стране.
Разлика је била само у роковима издаје са којима се лицитирало: од неколико дана, до неколико месеци. Најдуже. Јер, како су лагали, све је договорено, Вучић је већ узео милијарде евра, већ је купио латифундије у Јужној Америци на које ће побећи, остаје само да се једног пробудимо и прочитамо како је Београд признао Косово.
Сви ти рокови су прошли, Косово и Метохија је тамо где је и било. Отето и окупирано. А држава наставља борбу за одбрану свог суверенитета. Колико јој околности дозвољавају. Чак и преко тога. Јер не треба заборавити да је Србија мала земља, са шест-седам милиона становника, са занемарљивим економским, политичким и војним утицајем на глобална збивања и геополитичка надгорњавања великих и моћних. Оних који се питају и по разним дејтонима и јалтама цртају границе.
Резултат те неравноправне борбе изгледа помало невероватно: у међувремену је 20 земаља повукло признање Косова као независне државе. Свака шеста! И поред отвореног притиска и претњи Америке, Лондона, Брисела и других центара моћи да то не чине. Чиме год да су их званични Београд, Вучић и Дачић, убедили да повуку признање, капа доле. Јер све то што су им они нудили, ови други су могли да понуде стотину пута више.
И, ето, данас је референдум о промени устава. Али не о Косову и Метохији, већ о правосуђу. О начину избора судија и јавних тужилаца. До сада их је бирала Народна скупштина. Од сада њихов избор више неће бити у надлежности парламента и народних посланика, већ ће одлучујућу реч у избору судија имати Високи савет судства а у избору јавних тужиоца Високи тужилачки савет.
Овим изменама судије и тужиоци у Србији добијају слободу и самосталност какву имају у врло мало земаља. Захваљујући власти коју досовска опозиција и део западних медија оптужују за диктатуру. Да ли ће и како ће судије и тужиоци да носе терет те слободе и толике самосталности, да ли су за њих зрели или незрели, показаће време. Одговор ћемо знати за пет, шест година. Ако не и раније.
Али оно што сасвим сигурно већ знамо, за шта није потребан суд времена, јесте да се у променама устава о којима се данас гласа ни једном једином речју не помињу јужна српска покрајина и њен статус. По уставу, она остаје нераскидиви део српског државног бића.
Што значи да је опозиција, од оне русофилске, до оне проамеричке, лагала. Све ове године. Обмањивала грађане. При чему је Косово и Метохију користила искључиво као средство. За обмањивање јавности и подизање сопственог рејтинга.
Али не само што нећемо чути извињење зато што су осам година лагали, сејали неповерење и продубљивали међусрпске сукобе, већ ћемо колико сутра, у понедељак, наставити да слушамо неуморно гуслање опозиције о издаји Косова. Оно јесте да се више неће моћи позивати на промену устава али смислиће већ нешто.