МАРИЋИ ИЗ КУПРЕСА У БРАКУ 65 ГОДИНА: Да се нисмо свађали не бисмо оволико дуго живели (ФОТО)
"Ми, богу хвала, никад нисмо мудровали већ једно другом говорили шта мислимо"
Зарија и Стана Марић из Шеменоваца на Купрешкој висоравни у браку су 65 година. Он има 90, она 88 година. И, како кажу, надају се да доживе и седамдесету годину заједничког живота, а после "како бог да".
- У понедељак сам пристала да се удам, у уторак сам спремала рухо, а у среду ујутро, 13. новембра 1952. Зарија је са сватовима дошао у моје Барјемовце и довео ме овде. Било је то уочи Врачева, светих Козме и Дамјана. Пут од моје до његове куће, то је око пет километара, прешли смо пешке. Сећам се да је била магла – каже Стана.
ФИЈАСКО ЂЕТИЋА! Википедија их скинула са листе: "ТАЈ ВАШ ЈЕЗИК НЕ ПОСТОЈИ, то је у ствари СРПСКИ"
Био је то почетак једне лепе животне приче.
- Много смо се намучили, много радили, било је и неимаштине, али кад се данас осврнемо иза себе, обоје се слажемо да су нам бог, судбина, а и људи били наклоњени. Дуго смо поживели и изродили захвалну децу. Много пута сам се запитао: "Боже, чиме сам то заслужио да имам овакве синове?" – истиче Зарија.
На питање да ли су се икад озбиљно посвађали, Зарија уз коментар: "Мој јуначе, сам бог зна колико пута" одмахује руком, а Стана одговора.
- Па, да се нисмо свађали, не бисмо оволико дуго живели. Најгоре је кад човека нешта мучи, а он то држи у себи. Од тога се разболи. Ми, богу хвала, никад нисмо мудровали већ једно другом говорили шта мислимо.
Марићи имају два сина, две унуке, два унука и троје праунучади. Старији син Митар, ратни председник општине Купрес, од 1997. године са породицом живи у Чикагу.
КИНЕЗИ СЕ ЗАГЛАВИЛИ У СНЕГУ НА БЈЕЛАСИЦИ: Мећава их савладала, снег прекрио, чуло се само "УПОМОЋ!"
- Водио је општину Купрес од јуна 1992. кад је било најтеже, људи говоре да је био добар и поштен председник, али о свима је више водио рачуна него о себи. Многи од оних што су заједно са Радованом Караџићем кренули да стварају СДС и Републику Српску су крали, стицали богатство на леђима страдалог народа, а он то није хтео. Кад је схватио да се од поштења не живи, са женом и две кћерке отишао је у Чикаго.
Кажу да им је "као и сваком родитељу" у рату било најтеже.
- Душан је командовао извиђачима 7. бригаде, глава стално у торби, а Мићо стално крив. И у миру је тешко бити председник општине, а камоли у рату, кад сваког дана неком страда дете, неком кућа.
Митар се у Америци бави транспортом, добро се снашао. Супруга Милка ради у индустрији меса. Обе кћерке су им завршиле факултет, магистрирале, удале се и имају потомство. Јелена предаје на факултету, Наташа ради у једној агенцији за финансије.
- Богу хвала, обе су се удале за Србе. Наташа за момка из Љига, Јелена из Сврљига. Само нека су се удале за наше људе. Имамо и три унука, Данила, Филипа и Давида – каже Зарија.
Ко је био отац њихове нације: Откривена НАЈМРАЧНИЈА ТАЈНА првог председника Хрватске ФРАЊЕ ТУЂМАНА!
Други син Душан, новинар и политичар, живи у Великој Плани. Био је народни посланик у Скупштини Србије, објавио је седам књига о страдању српског народа на Купрешкој висоравни и у БиХ. Ожењен је Јеленом, професором музике. Њихов старији син Милош студира физику у Београду, млађи Марко је у школи за музичке таленте у Ћуприји.
- Најважније нам је да ни једно од унучади није застранило. Не зна се које је од њих пристојније и скромније. Никад у животу нисам заспао а да се богу нисам помолио и бог је моје молитве услишио – наставља витални старац.
Иако заједно имају 178 година Зарија и Стана још увек издржавају сами себе. Синови им помажу, доносе, али они се уздају у се и у своје кљусе.
- Па, кад бих престао да радим, ја бих одмах умро. Видим како неки људи само гледају да се не узноје. Леже, гледају телевизију и мисле да живе. Стара и ја имамо две краве, држимо свињу, имамо четири кокоши. До лани смо имали кобилу Зеку, на којој сам ја вукао сено и дрва из шуме, али су ме деца натерала да је продам. И данас ми је криво што сам то учинио. Требали смо је оставити код нас, па нек живи колико живи.
Цели живот живели су од сточарства.
- И док сам био у заједници са оцем и двојицом браће, а поделили смо се 1972. године и након деобе држали смо благо. По 50-60 оваца и пет-шест крава.
Преживели су два рата. Други светски и овај последњи верско-грађански.
- И Зарији и мени је у младости умрло по шесторо браће и сестара, али нам у рату није страдао нико од уже фамилије. У оном рату мени су комунисти на правди бога убили стрица Ђорђа Милишића, а у овом рату у српској војсци су ми погинули братић Душан Чолић и сестрић Владимир Милишић. Душан у нападу на Сребреницу, Владимир приликом пада Мркоњић Града.
Кажу да је Други светски рат био тежи, страдање је било веће, али су у овом рату први пут искусили горки избеглички хлеб. Скоро цели рат Купрес и Шеменовци били су у Републици Српској, под контролом Караџићеве и Младићеве војске. А онда у септембру 1995. ВРС је била принуђена да напусти Купрешку висораван. Заједно са војском кренуло је и српско становништво.
- Повлачили смо се са војском све до Бањалуке. Зауставили смо у селу Страњани, где смо се уселили у напуштену хрватску кућу. Овде нам је све остало. Истерали смо само две кобиле и нешто ствари, колико је могло стати на коњска кола. Доле смо живели од хуманитарне помоћи и краве коју су нам поклонила Станина браћа.Деца су давала колико су могла али и они су тад били избеглице. Мићине кћери су четири школе промениле. Због сеоба.
Дејтонским споразумом Шеменовци су подељени између Српске и Федерације БиХ. И имање Марића подељено је на два дела, граница им прелази преко дворишта.
- Чим је дозвољено, у пролеће 1996. године, ја сам се вратио овде. Затекао сам спаљену кућу. Хрвати су нам отерали свих седам крава, једног ждрепца, свиње, све што смо имали. Хрватска војска је још била овде близу, па смо спавали с пушкама. Ја овде, а Душан неколико стотина метара даље, у комшијином сену. Ако једног изненаде, да други може помоћи.
До пролећа 1997. на зидини старе саградили су нову кућу. Радост усељења у нову кућу, помутио је растанак са старијим сином.
- У истом дану, кад смо нас двоје напустили кућу у Страњанима и из Бањалуке кренули овде, Мићо је из Бањалуке кренуо у Америку, у бели свет. Враћаш се на очевину, а растајеш од сина. Али стегао сам срце, тих дана сам само милио како је онима који су своју дјецу у рату изгубили. Тешко је у животу два добра саставити. И од сваког зла увек има горе.
Зарија каже да живе "обичним животом".
КОЛИМА УДАРИО СУПРУГУ КАД СЕ ВРАТИЛА ИЗ ЦРКВЕ, ПА ЈЕ ИЗБО НОЖЕМ: Драма у Биограду, муж ухапшен
-Водимо бригу о кравама. Све што нам је од поврћа потребно сами посадимо у нашој башти. И даље покосимо сву земљу коју имамо. Иако газим деведесет и прву, и ове године сам сам исцепао сва дрва за зиму. Кад не радимо, погледамо вести на телевизији. Ја не пропуштам вести и фудбал. Највише олим кад играју Енглези. Читамо књиге из историје. Често одем на ракију код комшије Шпире. Здравље нас солидно служи. Које су године, добро смо.
Кажу да их деца често обилазе.
Иако је далеко и скупо, Мићо долази сваке године. И то нам је продужило живот. А Душан, који је у Србији, мало, мало па дође. Више пута он дође за годину него други за десет година. Кад требамо негде ићи одбаци нас Шпирин син Момчило, пази нас као родитеље, а и моји братићи Владе и Славко, кад треба, притекну у помоћ.
ЦУНАМИ СМРТИ Број жртава у Индонезији све већи, неколико хиљада људи остало без дома