УСТАШЕ СЕ НИЧЕГ НЕ СТИДЕ! Хрватски новинар исмејао Јасеновац: Тамо је било забава, музике, скечева!

Хрватски новинар Милан Ивкошић имао је потребу да загребе у најболнију тачку историје Срба и Јевреја у НДХ, логор смрти Јасеновац, па да из само њему знаних разлога у колумни у Вечерњем листу потпуно извргне целокупну причу износећи срамне тврдње да се у логору забављало, играло и певало и то у организацији усташа који су логорашима омогућили такву згоду.

- Усташе су затвореницима давали да вредно раде на производњи делова за аутомобиле и авионе, а у слободно време имали сијасет веселих радионица - написао је Ивкошић.

Срамно је и то што овај новинар говори о томе како су јеврејске општине могле да достављају храну затвореницима. Јеврејске општине цветале су у време НДХ, Хитлерове марионетске државе, у време када су Срби, Јевреји и остали неподобни експресно завршавали у јамама? Позориште међу зидовима логора у којима је самртни мук могао да прекине само дечји плач? Језиво. Срамотно. Окрутно.

Усташку колумну Милана Ивкошића преносимо у целости:

"Нема готово дана да се у јавности не спомиње Јасеновац, било поводом оптужби против Томпсона, поводом пресуда за поклич "За дом спремни!" или поводом различитих књига и текстова, често међусобно врло опречних, супротстављених, искључивих.

Прочитао сам сјајну књигу "Радни логор Јасеновац" (Наклада П.И.П.) Игора Вукића, необичног аутора, Србина по националности, чији су чланови породице били у јасеновачком логору, но његови текстови потпуно се разликују од велике већине досадашњих о тој теми. Већ сама синтагма у наслову књиге "радни логор" показује како је реч о врло "грешном" истраживању. Оно је у битној супротности према деценијама наметаном миту о Јасеновцу у којему су разлози за заточеништво, карактер логора, број жртава... посве друкчији него код Вукића.

Тешка СРАМОТА на хрватској ТВ: "У ЈАСЕНОВЦУ се играо фудбал! Било је ЗАБАВА!" (ВИДЕО)

Аутор је хладни истраживач потпуно предан чињеницама, без икакве негативне или позитивне страсти, опредељивања и пристраности. А те су чињенице мноштво примера који испуњавају целу књигу, примера нађених у архивима, углавном у Хрватском државном архиву, и добијених из других поузданих извора.

Ако је аутору неки податак до којег је дошао сумњив, упозориће читатеља на опрез. И то су заправо једине ауторове "интервенције", све остало говоре људи, њихове судбине, записи с послератних саслушања, аутентични документи и информације. Као што, наравно, не пише о "радном логору Јасеновац" искључиво као о губилишту људи као комунистички аутори и пропагандисти, Вукић такође злочине не пориче.

Само их износи, описује, а било их је много, и с изговором, и с измишљеним или фабрикованим изговором, али било је и кажњавања усташа који су неке од њих правили, а казне су знале бити и стрељање. У логор су одвођени они који су учинили нека недела против државе, но временом је за Јевреје почело важити застрашујуће правило - да се могу заточити само зато што су Јевреји. Најдужа казна била је три године, након одслужења казне заточеници су пуштани, а неки и пре, кад су имали добре заговорнике или из других разлога. Храна је уопштено била врло лоша, осим кад су је добијали споља, из јеврејских општина или других извора, што је било потпуно слободно и допуштено. Било је доста болести и смрти, које су потврђивали лекар и месни дужносник.

Преступи су најстроже кажњавани, понекад и најокрутније - затварањем заточеника у просторе у којима су умирали од глади и жеђи. Биле су најстроже казне и за бег. Ако бегунац не би био ухапшен или убијен, убијан је одређени број људи из његове скупине. У књизи се спомиње и став надбискупа Степинца о Јасеновцу као "срамотној љаги НДХ". У логору је било обиље радионица у којима су заточеници могли показати и своје креативне способности и способности за израду компликованих производа. Тако су у једној радионици израђивани делови за аутомобиле и авионе. Те су га радионице чиниле радним, рад је обележавао свакодневни живот.

Али у том је животу било и нечега што је проноситељима мита о искључиво злочиначком Јасеновцу најтеже да признају. То јест, у логору је било и забаве. Било је спортских утакмица, поготово фудбалских, концерата, позоришних представа међу којима су извођена и дела која су стварали сами заточеници.

Логорски оркестар водио је познати музичар, заточеник и комунистички симпатизер Натко Девчић, који о музичким приредбама у логору после рата пише у необјављеном дневнику. Било је и скечева у којима су учествовали и допуштали да буду иронизовани и највиши дужносници Јасеновца, као што је Динко Шакић. Заточеници су се бавили и науком, а кад је Вук Вернић, заточени професор социологије и статистике, од усташког водства затражио да му се набаве одређене књиге из Свеучилишне књижаре у Загребу - добио их је!

Логор су посећивале и међународне инспекције, а једна је забележена и у публикацији АВНОЈ-а 1942. године, где пише и како су заточеници због брже градње нових објеката добијали бољу храну.

Вукић се не бави много бројем жртава, тек на крају спомиње један невероватан пример: премда је 1941. године, према документима и сведочењима логораша, у логору било око 1.200 заточеника на службеном попису жртава стоји да је те године убијено 10.700 људи!.

Могао би се навести још цео низ обележја Јасеновца из ове књиге, која је по подацима опсежна а с око 330 страница и није велика. Таква, она је голем допринос истраживању истине о Јасеновцу очишћене од идеологизације, пристраности, афективности и наслеђа које чине великосрпске и комунистичке кривотворине."

"Хрвати су најхрабрији народ на свету не зато сто се ницега не боје, него зато сто се ницега не стиде" - Јован Дуциц