ПОСЛЕДЊИ ТРЕНУЦИ ПОГИНУЛИХ У ЗЕМЉОТРЕСУ: Станко кувао ручак, Лаура желела на плес...(ВИДЕО)
Последњи тренуци погинулих у земљотресу леде крв у жилама
Хрватска данас тугује за седморо жртава разорног потреса на Банији. Потрес јачине 6.2 по Рихтеру њихове куће нису издржале. Срушиле су се до темеља, а животи Лауре Цвијић, Фрање и Марија Томића, Душана Булата, Миле Јурковића, Дарка Козића и Станка Зеца су угашени.
МАЛИ БРОЈ ТЕСТИРАНИХ И МАЛИ БРОЈ ЗАРАЖЕНИХ: У Хрватској преминуло 55 особа од короне
"МОРАМО ДА СРУШИМО СКОРО ЦЕО ГРАД": Петриња непоправљиво оштећена у земљотресу
СРАМНО! Ђукановић вратио Закон о слободи вероисповести на поновно одлучивање
Ништа тога дана није дало наслутити шта се спрема. Санирале су се штете од земљотреса дан раније и веровало се да је најгоре прошло. Сви су опет кренули за својим послом, покушали да дочекају празнике с мало весеља. Пандемија је донела већ доста туге. Био је уторак, три дана пред новогодишњу ноћ.
Отац и син Фрањо и Марио Томић, уобичајено су проводили време, чекајући мајку и супругу Радмилу да се врати с посла. Фрањо је био за шпоретом, припремао ручак, кувао гулаш. У јуну ове године је отишао у пензију. Породица је у Мајске Пољане, село крај Глине, доселила из Славоније.
Син Марио је имао заручницу и требало је да, након осам година, озваниче везу браком. У 12.19 сати свет се заувек променио. Земља се затресла толиком силином да нису стигли ни да реагују. Троспратница се срушила као кула од карата. Пропала је у земљу. Дословно. Отац и син, Фрањо и Марио, остали су испод рушевина. Живот им се угасио у тренутку.
- Није зато што су моји, питајте било кога, били су обојица сјајни, увек од помоћи. Мирног карактера - кроз сузе оца и брата описује Марина Томић Шантек.
Испод гомиле цигли тешко је било пронаћи два мушкарца. Ни неколико багера, с којима су пријатељи прискочили у помоћ, нису у рушевини пронашли Мариа и Фрању.
Звали су их на телефон, веза није било. У једном тренутку, негде међу тим шутом, зазвонио је Фрањин телефон. Комшије и пријатељи, њих тридесетак колико их се окупило, рукама су размицали циглу по циглу. Тела је лоцирао тек пас Горске службе спасавања.
- Прво су пронашли оца, није му било помоћи. Већ у следећем тренутку пас је лоцирао и брата. Нашли смо га тачно на прагу собе. Био је још топао - успева да преприча сестра и ћерка Марина. Пут изнад Мајске Пољане, толико се дубоко распукао, да Марина верује како је кућа дословно пропала у земљу.
- Немогуће је да троспратница падне на два метра висине, колико је од ње остало изван земље. Уверена сам да би се иначе извукли. Брат Марио био је висок, витак и окретан. Утрениран. За време првог земљотреса, испричала ми је мајка, скочио је с кревета и у два корака био напољу. Ово је, очигледно, било нешто пуно другачије – каже.
Још је троје мештана Мајске Пољане изгубило живот у земљотресу. Душан Булат, Миле Јурковић и Дарко Козић. Сви су они, као и Томићи, доселили овде после рата. У селу без воде из чесме, блатњаве неасфалтиране улице, високих шикара - они су пронашли дом.
Млади Дарко Козић (20) један је од ретких који су у у задњих 25 година у Мајске Пољане дошли јер су баш тако и желели. Вредан младић радио је у глинској пилани, с 19 дигнуо кредит и за породицу купио кућу у Мајским Пољанама. С мајком и оцем био је ту срећан. Купио је и аутомобил, озбиљно почео градити живот одраслог човека.
- Баш радан дечко. Ето, с 20 је скућио породицу. Живот га није мазио, али кренуло му је баш добро. Следећа жеља на попису био му је трактор - каже о најбољем пријатељу, на кога је пао плафон и помоћи му није било, Хрвоје Савић.
И Станко Зец радио је баш оно што је волео. Иако на средини седме деценије, није желео да одустане од места црквеног оргуљаша. Оргуље су биле и задње што је за живота видео.
- Били смо у цркви, како бисмо покупили вредније ствари на олтарима, за које смо се бојали због земљотреса од дан раније. Станко је отишао да прекрије оргуље да се не би запрашиле. У неком је тренутку, касније сам сазнао да је то било у 12.19, уследио стравичан удар. Видео сам огроман лустер како пада с црквеног свода. Све је прекрила прашина, цигле, малтер... Преживео сам. Станко, на огромну жалост свих нас, није - испричао је Божидар Шкофач из Жажине у Општини Лекеник, пријатељ и комшија несрећног Станка. Заједно су били и у црквеном хору, Божидар га је водио, Станко је свирао оргуље. Иза Станка Зеца неутешни су остали супруга и три сина. Био је, кажу, добар човек.
Мајка Лауре Цвијић не може ништа друго него да вришти. Бол је превелика. Њезини су очајни крици ломили тужан петрињски уторак. Најгори дан у историји сиромашног града на Банији.
Млада жена, продавачица, покушала је да се отме из руку пролазника који су је држали да не приђе телу своје девојчице. Лаурина мајка кроз крике је понављала: - С ким ћу сада плесати... с ким ћу сада плесати.
Њена девојчица израстала је у девојку чија страст је био плес. За свој се рођендан, 22 децембра, с пријатељима се баш наплесала. Напунила је 13. Недељу дана касније више је није било. Тешко је мајци да то прихвати, као и пријатељима. Волели су веселу Лауру.
Лаура је најмлађа жртва страшног земљотреса. Кад су ју извукли испод рушевина, сви су хтели да верују да је њено младо срце можда издржало. Дуго су је оживљавали, 40 минута.