АМЕРИКА ИМА КРВАВИ ПЛАН! Асад је избегао Гадафијеву судбину, али сада му се спрема нова - САДАМОВА СУДБИНА!

Пре готово једне деценије почео је рат у Сирији, да ли ће земља коначно кренути ка светлијој будућности?

Био је то наметнути рат од самог почетка, а план је био крајње једноставан - уклонити с власти председника Башара ал-Асада према "либијском сценарију". Одређено је да мора завршити као те године убијени Муамер ал Гадафи или евентуално као Бен Али, ако буде имао среће и воље да на време напусти земљу.

Асад није напустио земљу, чак ни када су се борбе водиле по улицама Дамаска. Одбијајући да напусти земљу у неку руку се помирио да би могао да заврши као Гадафи, али ипак се надао да би његови савезници могли то да спрече.

У пресудном тренутку, када се његова земља већ налазила на мети интензивног бомбардовања од стране Западних сила (САД, Француска, Британија), завапио "где је арапски свет?". Али знао је где је - арапске силе мирно су гледале како му се спрема линч и на крају се и догодио, пред очима целог света. Гадафи је знао, јер је неколико година раније и рекао да зна.

- Како можемо прихватити да страна сила дође и сруши једног арапског лидера док ми само стојимо и гледамо - упитао је Гадафи, реферирајући се на смакнутог ирачког председника Садама Хусеина.

- Садам је једном био савезник САД, али су га издали. Ви, ви сте следећи - поручио је Муамер Гадафи 29. марта 2008. године - за време самита Арапске лиге у Дамаску.

Гадафи је развој ситуације добро предвидео, једино можда није знао да ће он бити тај "идући на реду" (али је могао то претпоставити).

Много тога рекао је тог дана Гадафи, много тога што ће се тада показати као прича из блиске будућности која се данас доживела.

- Где је арапски понос, будућност, где је сама арапска егзистенција? Све нестаје. Наша крв и наш језик можда јесу исти, али нема ничег међу нама што нас уједињује. Заједнички пројекти? Како ћемо их остварити? Па ми се мрзимо, желимо једни другима лоше, а наше обавештајне службе кују завере једне против других. Ми смо сами себи највећи непријатељ - поручио је Муамер Гадафи.

Три године касније биће мртав, убијен на бруталан начин, а снимак његовог смакнућа обићи ће свет. Како је и претпоставио, нико из арапског света није му прискочио у помоћ, није се чак ни нарочито бунио када је убијен. Није им падало ни на памет, јер "Гадафијеву клетву" сви су добро чули и схватили те 2008. Ко је следећи?

Рат у Либији није се још ни завршио, а врло сличан сценарио избио је у Сирији. Фасцинантно је да ни дан данас, деценију касније, нико није у стању "да објасни" како је могуће да су се анти-владини протести у Либији, и у Сирији, у року од свега неколико дана претворили у оружане окршаје на улицама док су примера ради на улицама Египта милиони протестовали против Мубарака.

Било је сукоба са снагама безбедности у Каиру, на тргу Тахрир и околини, наравно, али никада нису прерасли у оружану побуну.

САД су невољно пристале да Мубарак у Египту оде, али зато су, заједно са савезницима, направили све да до смене режима дође и у Либији и Сирији. Данас је свима јасно зашто се либијски сценарио није поновио у Сирији - зато што је Русија одлучила да војно интервенише.

Чак и пре почетка интервенције, из Москве су дали до знања да ће Сирија за њих бити црвена линија. То је помогло. Либију нико није био вољан да брани.

Рат у Сирији био је (технички још и траје) крвав и исцрпљујући. Гадафијева судбина њихала се над Асадовом главом годинама, али успео је да је избегне.

Ситуација је почела прошле године чак и нагло да се окреће у његову корист - сиријска војска уз помоћ три кључна савезника (Русија, Иран и либански Хезболах) успела је да поврати контролу над готово целом земљом.

У потпуној победи Асада је зауставила Турска која је током рата постала чак и највећи спонзор анти-владиних милитаната у Сирији. Ситуација је данас таква да Турска де-фацто контролише знатан простор на северу (Идлиб) и североистоку Сирије (линија уз границу).

Америчка војска је такође и даље ту, утаборена на крајњем истоку и североистоку држећи стратешке тачке (као што је база Ал Танф на тромеђи Сирије, Ирака и Јордана). Упркос томе што је Асад спречен у намери да постигне тоталну војну победу, постало је јасно да ипак неће завршити као Гадафи.

Не, нимало, јер спрема му се подједнако гадна судбина, можда још и гора - судбина Садама Хусеина.

Иначе, укратко, како је скончао Садам. Тачно је, што је Гадафи напоменуо у Дамаску 2008., да је Садам једном био амерички савезник - требао им је 80-их година како би зауставио Иран у којем је победила Исламска револуција. Након деценију страшног Иранско-ирачког рата (Иран се одбранио) САД су одлучиле да пусте свог пријатеља "низ воду" (да, Садам је донекле и сам крив јер је извео инвазију на Кувајт, али он је сам веровао да има "зелено светло" од Вашингтона и да ће тако намирити губитке које је Ирак претрпео након деценију рата с Ираном).

Пријатељство између Садама и САД није само пукло, оно се трансформисало у потпуно непријатељство. Сада већ можемо креирати сличности између Ирака и Сирије - уз разлику да Сирија никада није, као Садам, ратовала за посредне америчке интересе, али односи између Запада и Асада били су у релативном успону, чак 2010. разговарало се о поправљању билатералних односа, а те исте године САД су укинуле упозорења за своје држављане који су намеравали да путују у Сирију.

Вратимо се на Садама - у августу 1990. САД заједно са савезницима (Британија, Француска, Саудијска Арабија, Египат...) покрећу напад на Ирак: креће Рат у Заливу. Ирак је интензивно бомбардован, а пред краја рата (који се завршава у фебруару 1991.) у Ирак улазе и копнене снаге ослобађајући притом Кувајт. Сукоб је прекинут мировним споразумом, Садам је остао на власти, али потпуну контролу над Ираком више никада неће имати. Наиме, на простору Ирака савезничке снаге предвођене САД формирале су две зоне забране лета, једна се простирала јужним Ираком (где већином живе Шиити), а друга на северу (где живе Курди, што ће касније постати аутономна регија Ирачки Курдистан).

Да, Садам је завршио у лошијој позицији него Асад данас (Асад и даље има своје јаке савезнике), али ни Асад не контролише веће делове Сирије (окупирани север од стране Турске и исток где се америчка војска налази).

САД је увео санкције Ираку, бруталне санкције које су имале за циљ да сломе Ирак као земљу. Према неким истраживањима, укључујући извештај УНИЦЕФ-а из 1999., од последица санкција у Ираку је преминуло око 500.000 деце. Каснијих година, нарочито након америчке инвазије, ове бројке ће се ревидирати и знатно умањивати, тако да је данас број жртава америчких и савезничких санкција предмет дебате, али какве год да биле стварне бројке, сви ће се сложити да су санкције према Ираку биле нехумане.

На тај начин Ирак се исцрпљивао 12 година, а онда је 2003. уследила велика америчка војна инвазија (очекивано, Британија се такође прикључила). Ирак је нападнут под лажним поводом, тврдњом да поседује "оружје за масовно уништење". Касније је доказано да је то била лаж.

Колико је људи убијено у америчкој инвазији и окупацији Ирака је, очекивано, још један "предмет дебате", али вероватно се ради о стотинама хиљада људи. Ту се "Садамова судбина" завршава - он је срушен с власти, заробљен и предат новим ирачким властима које су САД поставиле. Суђено му је и погубљен је вешањем 30. децембра 2006. године.

Пратећи ту хронологију Асад се сад налази тамо где је Садам био почетком 90-их, након завршетка Рата у Заливу. Специјални амерички представник за Сирију, Џоел Рејбрн, описао је у данашњој изјави шта се спрема Сирији:

- Овог лета увешћемо политички и економски притисак без преседана како бисмо натерали Асадов режим да се врати политичком процесу. 

Такође је истакао како санкције "нису једино америчко оруђе" - наравно, то је претња војном силом. Други амерички представник, Џејмс Џефри, јуче је поручио како Асад "не мора нужно да оде с власти ако промени понашање".

Да, тако ни Садам није "морао да оде с власти" 90-их, док се амерички војно-индустријски комплекс није зажелео рата (а након 11. септембра 2001. био је "на стероидима").

За Асада неће бити ни дана мира, дан попуштања. Оно што су САД учиниле Ираку сада ће покушати и Сирији покрећући "санкције без преседана". Истим се настоји под сваку цену спречити сиријски економски опоравак, а већ је било и назнака да би могао (примера ради, УАЕ званичници већ су посетили Дамаск разматрајући инвестицијске прилике). То исцрпљивање могло би потрајати годинама, као и у случају "Садамове судбине", а онда је на реду инвазија као и она 2003. на Ирак.

То је план, дугорочни план за Сирију. Ипак, будућност се може планирати, али није унапред исписана. За Сирију је већ био "испланиран" либијски сценарио, избегла га је. Може избећи и овај. Неће бити лако, изискује се дугорочна издржљивост, али могуће је.

Судбина Сирије сада је директно везана за развој ситуације на глобалном плану. Очи ће бити упрте у Кину. Када Кина скупи довољно снаге (али и петље) да оперише без страха од америчких санкција, доћи ће до великих промена и онда ће притисци према Сирији попустити. Када ће то бити и хоће ли се то догодити? То је на будућности пред нама.