КУПОВАО ЖЕНЕ И ИМАО ХАРЕМ УСРЕД КАРАЂОРЂЕВЕ ДРЖАВЕ: Овај војвода је најпознатији Србин који је водио овакав живот
Хареме и лепотице које живе у њима данашња јавност углавном везује за источњачке владаре. Зато већину и изненади податак да је један српски војвода има свој харем и то усред Карађорђеве државе! Иако по свој прилици, није био једини, свакако је до данас остао као најпознатији!
Миленко Стојковић био је српски војвода током Првог српског устанка. Највећи славу стекао је након што је са својом свитом на Ади Кале, по наређењу и српских и турских власти, убио дахије због чије самовоље и зулума је и почео Први српски устанак.
ПРВА КАФАНА У ЕВРОПИ БИЛА ЈЕ У БЕОГРАДУ? Пет занимљивости о главном граду које ће вас одушевити!
ЉУБАВНЕ АВАНТУРЕ КРАЉИЦЕ ДРАГЕ: Све тајне живота на српском двору на једном месту! (ФОТО/ВИДЕО)
ЖЕНА-РАТНИК И ТО КАКАВ! Због ових подвига многи мушкарци могу да им позавиде (ФОТО)
Слику неустрашивог борца који никада не губи битке потврдио је и у бици на Иванковцу у августу 1805. када је, са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем, победио далеко јачу војску Хафиз-паше која се запутила ка Београду.
Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске владавине. Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а водио је тешке борбе и на Штубику и Малајници.
За јунаштво и војне заслуге Карађорђе га је током лета 1806. прогласио за војводу.
Ипак, Миленко Стојковић данас је најпознатији по једној, скоро митској причи из његовог приватног живота - чињеници да је имао свој харем!
Најпознатији Србин који је имао харем
Пракса да имају више жена није била реткост међу вођама Првог српског устанка. Већина је била ожењена једном, али је имала још једну која је живела на неком другом имању. Није био редак случај ни да особа паралелно има децу са различитим женама. Ипак, до данас, Миленко Стојковић остао је једини за кога се са сигурношћу зна да је држао харем, направљен потпуно по узору на турски.
Војвода је наводно још пре оствајања утврђења у Раму имао неколико жена. Након што је заузео овај турски град, ушао је у харем команданта града и одатле заробио неколико жена које су му се највише допале.
Са друге стране, на руку му је ишла и чињеница што су током устанка многе Туркиње које су живеле у Београду остале удовице, а деца сирочад. Прича каже да их је било толико да су улице биле препуне ове сиротиње, па су нове српске власти организовале бродове да их Дунавом одведу назад у Турску.
Међутим, Миленко је сачекивао лађе у Поречу, на обали Дунава, бирао најлепше девојке и жене и тако “допуњавао” свој харем. По причи, укупан број жена у харему био је 42, а многе од ових жена сматране су “срећницама” јер су се тако спасле беде или прогона у турске крајеве где нису имале никог свог.
Све жене у харему служиле су искључиво Миленка. Осим ноћних задовољстава, оне су биле задужене и да кувају, брину о одевању војводе, доносе му ћибук и кафу и дворе га у сваком тренутку. Ове жене биле су задужене и да брину о гостима који би долазили код Миленка, а некима од ових званица војвода је дозвољавао да проводе ноћи са њима.
Жене из харема Миленка су служиле и двориле и када би био на путовању. Наиме, тада би са собом водио четири или пет најдражих робиња које би се старале да војвода у тренуцима одмора има све што му је потребно.
Са друге стране, када би се неке жене “заситио” Миленко би јој уз богат мираз, налазио мужа међу својим слугама и војницима, или би је, уз довољно новца, пушта на слободу да води живот какав жели. У српске породице у којима није било деце давао је децу коју су неке жене са собом довеле у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко дете којем је и сам био отац.
Доба немилости
Миленко Стојковић први пут се сукобио са Карађорђем после одбране Делиграда 1809. године и вожд га је тада личио команде устаничком војском. Залажући се за ограничење владареве врховне власти и децентрализацију управе, Миленко се жестоко замерио Карађорђу и људима око њега, а након што је одбио да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела - његова судбина је запечаћена!
Прогнан је из Србије 1811. и отишао је у Русију где је пензионисан у чину пуковника. Схвативши да од скромне државне ренте које му је доделила руска држава не може да издржава и себе и своје жене, Стојковић је распустио харем поклањајући женама новац да се удају или живе слободно.
Прича каже да је крај себе задржао само једну жену - извесну Влахињу Катинку, која му је била миљеница и са којом се касније оженио и добио сина Илију.
Умро је у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.