"УШЛИ СТЕ У ПАКАО" Ксенија Атанасијевић, прва Српкиња доктор наука - осим ИСТИНЕ и ЗАКОНА није имала ништа
Сматра се првом феминисткињом у Краљевини СХС због тога што се борила за права жена на образовање и рад.
Ксенија Атанасијевић била је филозоф прва жена доктор наука и предавач на Београдском универзитету. Поједини је сматрају првом феминисткињом у Краљевини СХС због тога што се борила за права жена на образовање и рад.
СРПСКИ СИБИР! НАЈОЗЛОГЛАШЕНИЈИ ГРАД У СРБИЈИ: Од њега је и сам Кнез Милош страховао
Прошао шест ратова, а завршио као државни непријатељ: Трагична судбина великог српског војводе
Војвода Степа је имао само једну жељу када је одлазио у пензију: Није му била битна имовина већ само она
Пред крај основних студија постаје асистент славном професору Браниславу Петронијевићу који је важио за "страх и трепет". Када је дипломирала, почињу чаршијске приче како је његова љубавница и да је то заправо разлог њеног успеха. Она креће у потрагу по Европи за ретким књигама о Ђордану Бруну и бира тему "Бруново учење о најмањем" за свој докторат.
Тог 20. јануара 1922. године на Београдском универзитету, пред препуним амфитеатром, брани свој докторат и тад је, између осталог, од Петронијевића добила задатак да објасни математичке формуле Бруна. Успела је да их реши, иако је бранила филозофски рад, тако да више нико није могао да јој оспори докторско звање. Постаје прва жена доктор наука са свега 28 година.
Ксенија је сањала о универзитетској каријери. У то време, ни на једном факултету у Краљевини СХС није постојала жена са звањем доцента. У октобру 1923. одобрен је предлог да буде прихваћена за рад на факултету, што је дочекано веома бурно. Позната је реченица коју јој је рекао етнолог др Тихомир Ђорђевић: "Честитам вам, госпођице, ушли сте у пакао!" За њу и јесте настао пакао. Није се прикључила ниједном клану, била је посвећена свом циљу, па се суочавала са интригама, јавним исмевањима, чак и причама да јој је најбоља пријатељица заправо љубавница.
Те 1928. године Ксенија је била изабрана за ванредног професора за историју класичне филозофије. То је требало да потврди Универзитетско веће и ту почиње њена агонија – један од колега прогласио ју је плагијатором јер наводно није навела аутора две реченице у једном од њених дела. Против ове оптужбе се борила осам година, да би на крају одустала и рекла "на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више". У том тренутку, Енциклопедија Британика увршћује њен рад на списак релевантне литературе за проучавање личности и дела Ђордана Бруна.
За време Другог светског рата бранила је Јевреје и одбила је да потпише Апел српском народу, због чега је хапси Гестапо. Након завршетка рата хапсила је и ОЗНА под оптужбом да је утицала на свог пријатеља Милана Грола да поднесе оставку и тако изазове кризу владе. Један од њених колега са факултета, Душан Недељковић, у том тренутку декан Филозофског факултета и председник Комисије за ратне злочине, тражио је смртну казну за Ксенију, али она излази из затвора лишена свих грађанских права. Њене књиге су забрањене, повучене из свих библиотека и књижара, забрањено јој је да наступа на трибинама, али је, упркос свему, она наставила да ради анонимно.
Иако је добијала позиве за професорски посао у Америци, Ксенија остаје у Београду све до своје смрти 1981. године.