ВАТИКАН крио ЗЛАТО које су УСТАШЕ отимале од својих ЖРТАВА! Ево где је завршило покрадено БОГАТСТВО (ВИДЕО)

а / Извор: Фото:Профимедиа/Илустрација СД

Декласификовани документи откривају како су амерички званичници сугерисали отварање архива, али Ватикан тврди да нема докумената који би водили према разрешењу мистерија

У децембру 1997. године у Лондон долазе важни представници 41 државе. Мотив окупљања је велика конференција о нацистичком злату, сазвана након "афере Мејли". Кристоф Мејли је био чувар у швајцарској УБС банци. Обављајући свој посао, установио је да се део службеника банке у чудним терминима бави необичним, загонетним послом - уништавањем одређених докумената.

Копкала су га питања - зашто, о којим се документима ради... Мејли је чепркао, њушкао, распитивао се и на крају схватио да су папири који иду у машине за резање докази који злато и драгоцености похрањене у депоима УБС-а воде према Трећем Рајху и Јеврејима које је опљачкао Хитлеров режим! Драгоцености после уништења доказа о стварним власницима логично постају власништво банке. После тога се закотрљала прича глобалних димензија...

За Србију и СРПСКУ ЧАСТ: Писмо Божидара Недића краљу Енглеске УЗДРМАЛО ЈЕ СВЕТ и још се не заборавља!

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ О ДАНУ КАДА СУ УСТАШЕ ПОБИЛЕ 2.300 СРБА: Смрт Анђе, најлепше девојке у селу

На данашњи дан је почео ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК: Крвљу смо платили слободу и модерну државу

Афера је вратила пажњу светске јавности на грандиозну, геноцидну отимачину изведену у Трећем Рајху, али и његовим сателитима. Конференција је у фокусу имала понашање неутралних држава које су тај посао олакшале - Швајцарске и Ватикана, а циљ је био позвати све земље у које води траг злата на отварање архива, налазак драгоцености и реституцију жртава. Један од кључних циљева конференције био је, како се види из ЦИА извештаја која су недавно декласификована, наговорити Ватикан да објави архивска докумената који би - између осталог - открили тајну усташког злата које је тамо завршило.

Главни амерички човек на конференцији је Стјуарт Елиот "Сту" Ајзенстат, дипломата и адвокат, који је дужност амбасадора САД-а у Европској унији обављао од 1993. до 1996. године. Ајзенстат се пре тога, 7. новембра, на поверљивом брифингу у Ватикану сусрео с оцем Марселом Чапином, једним од двојице ватиканских званичника који ће представљати Свету Столицу на лондонској конференцији о нацистичким добрима, као и с министром спољних послова Свете Столице, Келестином Миглиореом, једним од најпрогресивнијих ватиканских клерика.

Ајзенстат је известио Чапина о "извештају о неутралнима", који се односио на Ватикан. Поздравио је одлуку Свете Столице да пошаље представнике у Лондон и подстакао их на "активно учешће". Ајзенстат је позвао Ватикан да убрза поступак прегледа својих докумената и отвори своје архиве везане за имовину спољним истраживачима. Чапин се, према звештајима ЦИА. захвалио Ајзенстату на брифингу и описао напоре ватиканског архива у вези са откривањем судбине скривене нацистичке имовине. Рекао је како има коначно овлашћење у приступ поверљивим записима које би већ сутра могао да учини јавно доступним. Ватиканска пракса је отварање архива ради потпуног прегледа понтификата појединог папе. Напоменуо је, међутим, да након издања с 11 свесака, понтификат Пиа XII није предвиђен за целокупан преглед и издавање, и то све до 2000. године. Али то се до данас није догодило...

Чапин је сматрао да би тренутно објављивање била грешка јер ватикански архивари још нису у потпуности каталогизовали материјал. На питање о сарадњи усташа и свештеника рекао је да су "неки фрањевци били много више Хрвати него католици", а Ватикан је на питање усташког злата осетљив.

Додао је како није видео документе који би подржавали тезу о улози Ватикана у прикривању злата усташких жртава. Чапин је рекао Ајзенстату да ће "америчка влада морати да прихвати његову реч да Ватикан неће уништити никакве "неугодне" документе с којима би могао да се сретне" додајући како му треба веровати и "ако извести да у прегледу своје архиве није пронашао ништа".

Рекао је Американцу да су новински исечци из југословенске штампе у време суђења Степинцу "једини пронађени записи који су расправљали о том питању и да би службени записи који се односе на то злато требало да буду доступни у Београду".

Овде ћемо се с Ајзенстата и његових напора да открије трагове који воде према усташком злату запутити према усташким и другим домаћим изворима на ту тему, која већ деценијама узбуђује јавност. Једну је причу Удби испричао Анте Мошков, комадант "Поглавникова тјелесног сдруга", који је с тим златом имао и лично искуство. Мошков прича о бегу Павелића и екипе у Аустрију с делом тог злата у пролеће 1945. године:

- Некако у исто време, да буде ствар потпуна, Павелић је послао Лисака у једну експедицију по неке закопане златнике (наводно око 2.000 златника) које су, приликом бега из енглеске у америчку зону, у некој шуми закопали Павелић, Лисак, Кирин и Брацо. Према причању Лисака, а касније Виктора Ребернишчака, који је био издвојен, док је Павелић са споменутом тројицом неопажено негде у шуми закопавао, нико није могао од оних који су били с Павелићем (осим Кирина, Лисака и Браце) да зна место. Док су двојица копали, двојица су држали стражу и ниједан се од остављене групе није одвајао. Лисак се вратио и изјавио да је на месту златника нашао дрвену дашчицу или картон на којем је писало: "Хвала на дукатима, поздрављају партизани!". Дакле, и та резерва за коју су неки изван породице Павелића знали да постоји је нестала - објашњава Мошков, али и ту се појавила мистерија: јесу ли злато заиста нашли партизани или је то бајка Павелићевих људи. Мошков, међутим, не прича како је и сам учествовао у сакривању дела злата. Мошков је, наиме, код себе чувао део усташког злата, у "девет сандука димензија 30x20x12 цм, по 35 килограма злата у сваком сандуку, према речима Б. Каврана, односно око 22 килограма по процени Јере Јареба", а знао је и где је друго злато, којег није било мало.

- Део новца (Мошков је) потрошио и за своје потребе у Италији, а преостало је остало закопано крај Радштадта - пише Ивица Храстовић с Хрватског војног училишта у научном раду о Мошкову. Будући да су за злато још знали пуковник Фране Шарић и Марко Чавић, тешко је рећи каква му је била судбина после хапшења генерала Мошкова, али је могућ двоструки расплет: или су Енглези присилили Шарића да им каже све што зна о злату кад су он и Мошков били у затвору (Шарић је изашао из затвора без објашњења, а Мошков је изручен југословенским властима) па су га пронашли и узели или су злато крај Радштадта ископали Шарић или Чавић, или заједно или с још неким, те с њим отпутовали за Аргентину између децембра 1946. и марта 1947., док је А. Мошков био у затвору и још се надао да неће бити изручен. Одређени извори упућују на то да је у трошењу тог злата учествовао и Павелић.

Према подацима које прикупио историчар Марио Јареб, у Швајцарској је завршило 1338,87 килограма усташког злата и око 2.750.000 швајцарских франака.

- Били су у трезорима и на рачунима швајцарских банака крајем рата 1945. године. Део злата (358,42 килограма) било је злато које је централна немачка банка Рајхсбанк доставила ХДБ-у на основу плаћања Немачке НДХ за превоз немачких војних трупа и ратног материјала преко државног подручја НДХ. Други део злата (980,45 килограма) било је углавном злато које је ХДБ успела да добије из трезора филијале бивше Народне банке Краљевине Југославије у Сарајеву. Сплетом околности, убрзо по одлагањуових средстава у Швајцарској, швајцарске власти су блокирале приступ и располагање њима властима НДХ. Упркос покушајима власти НДХ и представника ХДБ, блокада се одржала све до краја рата. На крају, током лета 1945. године успеле су југославенске комунистичке власти да добију ове вредности - пише у рецензији једне Јаребове књиге.

- Открили смо да је немачка Рајхсбанка свесно уграђена у своје златне резерве пљачкала монетарно злато од влада земаља окупираних од стране нациста. То није учињено само како би се напунили џепови нацистичких вођа, него је то била свесна политика и главно средство финансирања и одржавања ратних напора, јер је немачка валута у суштини била безвредна. Друго, следили смо траг новца и видели да су велике количине опљачканог злата напустиле Рајхсбанку и прошле кроз Швајцарску националну банку и остале швајцарске банке, а у мањој мери и кроз друге земље које су остале готово неутралне кроз већину или цели рат. Кад су га претворили у швајцарске франке, нацисти су куповали ратни материјал. Тако су најважније привредне везе Швајцарске с нацистичком Немачком играле кључну улогу. Треће, многи од ових неутралних елемената олакшали су - чак и у касној фази рата - нацистички ратни напор не само разменом злата за валуту потребну за куповину критичне робе, него и снабдевањем Немаца критичним материјалима, од кугличних лежајева и руде гвожђа до волфрама и хрома. Четврто, показали смо коначно да је неко злато жртве - злато одузето или брутално извађено жртвама нацистичког прогона, укључујући и оне послате у концентрацијске логоре - завршило у неким неутралним земљама и ненамерно се помешало са златом централне банке. Коначно, закључили смо и да су тужна комбинација равнодушности неутралних нација, сукобљени приоритети и неактивност савезника, укључујући Сједињене Америчке Државе, резултирали недовољним напорима да се опљачкано врати. Надаље, није учињено довољно да се та имовина искористи за добробит преживелих жртава рата и холокауста - написао је после конференције Ајзенстат.

Он је обећао да ће се и у будућности посветити питању "усташког злата" и његовог кретања из Хрватске током рата, укључујући улогу Ватикана. Било је много значајних резултата с Лондонске конференције, закључио је.

- Пре свега, то је невероватан степен признавања и слагања кључних историјских чињеница. Заувек покопан, надам се, био је изопачени ревизионистички став да се холокауст некако никад није догодио или да је његов опис био претеран...

Водећи истраживач за ХОЛОКАУСТ тврди: "УСТАШЕ СУ БИЛЕ ГОРЕ ОД ФАШИСТА" (ФОТО)