"ЗРЕО ЗА СЕКИРУ": Овај израз потиче од обичаја у Србији од којег се данас леди крв у жилама
Спровођењу овог обичаја присуствовало цело село
Иако у данашње време оваква врста обичаја или боље рећи бизарности делује немогућа, постоји веровања да се управо тако нешто давно радило и у Србији.
КО ЈЕ БИО ЧИКА ЉУБА? Шетате често овом београдском улицом, али да ли знате по коме је добила назив
ОД ОБИЧНОГ ПОСЛА НАПРАВИО УМЕТНОСТ: Ко је био легендарни Јован Буљ? (ВИДЕО)
НА ПРОСТОРУ ДАНАШЊЕГ НИША РОЂЕНА СУ ДВА РИМСКА ЦАРА: Кроз историју су се за овај град борили многи народи (ВИДЕО)
Док данас важи култура да поштујемо родитеље и да када остаре ми чувамо њих, као што су они нас док смо били мали, некада је то било потпуно другачије.
Стари људи посматрани су као терет и управо је то био разлог извршења језивих ритуала, којима је присуствовало цело село. Реч је о обичају који никако не бисмо волели да се данас поштује нити икада више у будућности, а познат је под називом ЛАПОТ.
Значење речи
Корен и значење речи лапот („лап“) је старословенског порекла, а означава губљење, ишчезавање, нестајање. Сличност са овом речју када је у питању облик и значење имају: лапоти, лапара, излапео …
Наиме, Лапот спада у најстрашније обичаје цивилизације, јер је реч је о убијању старих, а најближих чланова породице. Он није само везан за наше крајеве, већ је био присутан и код народа Северне Европе, али и код америчких Индијанаца и Јапанаца. Поставља се питање да ли је лапот био врста древне еутаназије, а приказује односе детета и родитеља, чије је извориште Едип, митолошки јунак Грчке. Лапот је митски обичај сеницида у Србији, односно убијање родитеља или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики терет за породицу.
Како се прича, у брдским пределима околине Зајечара, убиство би било извршавано секиром или мотком, и цело село би било позвано да присуствује догађају. У неким местима би стављали кукурузну кашу на главу особе пре убиства да би на тај начин показали како кукуруз убија старце, а не они сами. Приликом ударца се углавном изговарала следећа реченица: "Не убијам те ја, него овај хлеб/вуна/проја". Ово се изговарало из страха од могућег повратка душе покојника, као и извесно лошег расположења у ком би се она вратила. Будући да су се људи плашили освете, пребацивали су кривицу на предмете.
У Европи је овај обичај потрајао готово до половине средњег века и био је најраспрострањенији код Трачана, Западних Словена и Немаца. Сматра се да је био прихваћен и код Словена на Балканском полуострву где се, по веровањима, најдуже и задржао.
Будући да је ипак ствар прошлости и да собом носи одређену тајанственост, различита су мишљења колико је овај обичај заиста постојао у нашем народу, али на пример у народним изрекама, које се и данас користе, попут: "готов за секирче" или "зрео за сјекиру" види се однос према обичају као и начин, односно оруђе које се користило – секира.
Питање је када је овај обичај престао да се спроводи и шта је довело до тога. И ту постоје разне приче. Један од разлога јесте да су људи постајали свесни да ће и њих чекати иста судбина од своје деце, па су престајали то да ради својим родитељима, док други говоре да су се савети старих показали корисни у многим ситуацијама, па је народ ипак сматрао да је много боље сачувати мудрост старијих, а тако и њих у животу.
Свакако приче о лапоту, на свој начин, подсећају млађе генерације да време неумољиво корача и да ће и они сами једног дана бити старци и старице који ће зависити од помоћи и доброте других.