Црвенкапа какву не познајемо: Тамна страна познате приче која НИЈЕ ЗА ДЕЦУ

Приче које смо слушали као мали заувек ће остати у нашим сећањима. Увек ћемо се присећати наших родитеља, бака или дека како нам причају бајке пред спавање. Међутим, само порекло тих прича има знатно тамнију историју. Таква је на пример прича о “Црвенкапи” за коју се мало зна да је њена првобитна верзија знатно другачија од  оне коју можемо наћи у ризницама браће Грим.

Популарна верзија приче приказује нам девојчицу са црвеним огртачем (према верзији Шарла Пероа) или са капом (према верзији браће Грим). Прича је наравно свима позната, међутим, када је она настала имала је знатно другачије значење али и саму радњу.

Порекло “Црвенкапе” можемо пратити до X века у Француској одакле је, усменим путем, прешла у Италију где је нашироко прихваћена.

Тада је она имала и другачији назив - “Лажна бака”(Ла Финта Нона) или “Прича о баки”. У овој причи није ни постојао вук, већ баук (у неким верзијама вампир или вукодлак) имитирајући баку коју је већ појео када је дошла црвенкапа. Чудовиште је понудило црвенкапи вино које је уствари било крв њене баке. Касније, њу је чудовиште појело и ту је причи био крај. Постојале су верзије када се Црвенкапа спасла и побегла од чудовишта без помоћи дрвосече, који је у бајци какву данас познајемо спасао баку и њену унуку.

Др. Џејми Техрани који се бави антропологијом културе пронашао је неколико верзија “Црвенкапе” од којих су неке старе чак 3000 година. Према његовим истраживањима главни основ за ову причу била је грчка басна из ВИ века пре наше ере која се преписује Езопу.

У Кини постоје приче које подсећају на “Црвенкапу”. Кинеска прича је позната као “Тигар бака” или “Тетка тигрица” и датира још из периода владавине династије Ћинг (1644-1911). Главна идеја и карактери су готово идентични само, као што се и може закључити из наслова, главни негативац је тигар, а не вук.

Француски фолклориста и писац Перо у верзији приче из XVII века приказује девојчицу која је наивно дала вуку адресу њене баке. Када је Црвенкапа дошла у бакину кућу вук ју је појео и, слично верзији из X века, прича је имала тужан крај.

Мотив за несрећан крај приче касније је објаснио и сам Перо. Према његовом мишљењу, прича је требало да буде наук и упозорење младим девојкама да не разговарају са странцима. Даље, Перо је изабрао да вук буде главни негативац зато што, према његовом мишљењу, карактеристике вука могу да подсећају на људске. У баснама су познати као тихи, зли, и немилосрдни. Такође, постоје случајеви када вукови нападају људе, те се избор вука као главног негативца намеће сам по себи.

Два века касније, браћа Грим су забележила причу смисливши своју варијанту којој су најзад дали име какво је и данас познато - “Црвенкапа”.

Браћа Грим су чак написали наставак “Црвенкапе” у којој су бака и њена унука убиле вука, научене искуствима из првог дела. Употребиле су супротну “стратегију”. Овога пута Црвенкапа није обраћала пажњу на вука у шуми, а бака га није пустила у кућу. Намиле су га мирисом кобасица у димњаку. Вук се заглавио у димњаку и на крају угушио. Браћа Грим су 1857. године ставили тачку на измене “Црвенкапе” и од тад је иста као и данас. Међутим, остали су записи који потврђују тамну страну ове приче за децу.

Сличне текстове о занимљивој историји можете пратити ОВДЕ.