ИЗАЗОВНЕ ГОДИНЕ: Кавкаски народ Ингуши кроз векове
Протекла година је за Ингуше, малобројни кавкаски народ, била испуњена изазовима. Унутрашњи политички сукоби, потом ексалирајући конфликт са суседном Чеченијом и континуирана фрустрација изазвана осећајем изнуђеног давања уступака суседним етносима, кулминирала је граничним спором који је у једном моменту претио да прерасте у дестабилизацију региона ширих размера.
ИНГУШИ
Ингуши су севернокавкаски народ. Реч је о аутохтоној етничкој заједници, која вековима живи на простору данашње Републике Ингушетије и Приградског рејона Северне Осетије. Укупан број Ингуша износи око 700.000 од чега по сверуском попису из 2010. године њих око 385.000 живи у Републици Ингушетији. Нешто мање од 30.000 Ингуша живи у Северној Осетији, док је ингушка дијаспора најбројнија у Турској, где живи више од 80.000 припадника ове етничке заједнице.
Ингуши су доминантно исламске - сунитске вероисповести, припадају вајнахској групи народа, коју поред њих чине још и Чечени и Бацбијци, малобројан народ са око 3.000 припадника, који у највећем броју живе у Грузији. Бацбијци су једини народ из ове групације којим доминанира хришћанска – православна религија.
УКРАЈИНА ГУРА РУСИЈУ У РАТ СА НАТО! Москва послала озбиљно УПОЗОРЕЊЕ КИЈЕВУ због провокација у Црном мору
МАДУРО ПОСЛЕ ПОВРАТКА СТРУЈЕ: Неутралишемо дневно до 4 напада на енергетски систем, наши радници не спавају!
Ингушки језик је део кавкаске породице језика, група вајнахска. Сам термин вајнах потиче од ингушке сложенице вейнах која у преводу значи „наши људи“. Ингуши су до Октобарске револуције користили арапско писмо, да би потом усвојили латиницу, која је 30-их година 20. века замењена ћирилицом, којом се и данас служе.
Ингушетија се налази уклињена између Чеченије и Северне Осетије, док на југу излази и на државну границу Руске Федерације са Грузијом. Територијом, Ингушетија је најмањи федерални субјект РФ са 3.628 квадратних километара, не рачунајући градове од федералног значаја.
ТУРБУЛЕНТНЕ ДЕЦЕНИЈЕ
Последњи квартал 2018. године Магас, главни град Републике Ингушетије (субјекта Руске Федерације), памтиће по високом нивоу тензија, сукобима који су преплавили централне улице и атмосфером која је одисала запаљивошћу до тачке усијања.
Лидери Републике Ингушетије Јунус-Бек Јевкуров и Чеченске Републике Рамзан Кадиров су 26. септембра 2018. године потписали Споразум о утврђивању ингушко-чеченске границе. Овај акт је за циљ имао окончање спора који датира све време од како постоји Руска Федерација, односно од како се распао СССР. Непостојање споразума о демаркацији граничне линије и полагање права на исту територију од стране ова два субјекта РФ, је континуирано оптерећивало односе два севернокавкаска народа и представљало извор потенцијалних сукоба.
Јевкуров је споразум јавности у Магасу представио као храбар потез којим је стављена тачка на вишедеценијски сукоб ниског интензитета који је спречавао квалитетнију сарадњу и виши степен координације Ингуша и Чечена, унутар РФ.
Његови критичари, незадовољна друштвена, радикализована политичка опозиција, дочекали су овај поступак са неодобравањем уз оцену како је Јевкуров подлегао страху и притисцима из Грозног, плашећи се могуће одмазде чеченског лидера, док је мањи број политичких противника отишао тако далеко да је ингушког председника оптужио за издају и високу корупцију.
Питање утврђивања ингушко-чеченске границе је комплексно, али ништа мање комплексан није ни однос Јевкурова према овом проблему, као и његов каријерни и политички пут. Јевкуров долази из многочлане сеоске породице из унутрашњости Ингушетије. Као млад се определио за војнички позив и окончао своју милитаристичку каријеру као генерал-мајор и херој Руске Федерације.
Јевкуров је као тридесетшестогодишњи школовани официр, са дипломом Фрунзеове војне академије и вишегодишњи припадник руских ваздушно-десантних снага стигао на Балкан.
Прво је распоређен маја 1999. године у Угљевик (Република Српска, БиХ) одакле је оперативно у својству мајора ГРУ (Војне обавештајне службе) предводио специјалну операцију која је годинама у РФ означавана као војна тајна и чији детаљи ни данас нису потпуно расветљени. Нетом по окончању НАТО агресије на СР Југославију, 11. јуна 1999. године, специјална десантна јединица РФ се упутила из Угљевика ка Приштини, у циљу да заузме једини аеродром на Косову и Метохији – Слатину.
По сопственим изјавама, Јевкурову је овај задатак поверен током маја 1999. године, када је и распоређен у Републику Српску, у руски међународни миротворачки контигент.
Ипак, обавијена велом тајне остаје наводна специјална операција 18 припадника руског ГРУ, који су се сходно незваничним тврдњама нашли на аеродрому Слатина предвођени Јевкуровим, још крајем маја 1999. године.
ТЕРЕЗА СЕ КОНАЧНО ОСМЕЛИЛА: Британска премијерка изнела оштар став о ЈЕДИНОМ ПРИХВАТЉИВОМ РЕШЕЊУ
ЧУПАЛА КОРОВ СА ГРОБОВА РОЂАКА, па осетила да јој је нешто упало у око: Лекари су се ЗГРОЗИЛИ ПРИЗОРОМ (ВИДЕО)
Њихова улога је наводно била да служе као претходница руским десантним снагама које су овладале Слатином рано ујутру 12. јуна 1999. године, предухитривши британске снаге које су имале исти задатак. Тих дана је створена више него запаљива атмосфера на аеродрому Слатина који су окруживале британске снаге, а на ком су се налазили руски војници.
Ипак, након политичких преговора постигнут је споразум и остварена заједничка управа НАТО и снага РФ над Слатином у оквиру КФОР-а. Ова акција је омогућила даље распоређивање руских снага на Космету, који су почели да делују као део међународне мисије по резолуцији СБУН 12/44, али без сопственог сектора одговорности.
Под командом КФОР су на Косову и Метохији формирани сектори одговорности САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије.
Руска војска је одлуком политичког руководства напустила Космет 2002/03. године.
Јевкуров је такође учествовао и у посебној, специјалној операцији 2000. године током Другог чеченског рата, када је успео да са десантницима допре до заробљених руских војника и избави их директно се пробијајући кроз противничко окружење, лично учествујући у борбама и иако и сам рањен, извлачећи тешко повређеног саборца.
Јевкуров је управо из ових разлога био идеално решење за Кремљ, када је о управљању Ингушетијом реч. Ингушетија је дуго била изложена преливању сецесионистичких тенденција из суседне Чеченије. Такође, у Ингушетији су како 90-их, тако и током прве деценије 21. века биле присутне и екстремистичке групе, које су шириле џихадистичка учења.
Након слома "Чеченске Републике Ичкерије" (краткотрајне, самопроглашене државе која је егзистирала од 1991. до 2000. године), велики број сепаратистичких бораца је прешао управо на територију Ингушетије (и Дагестана), врбујући и локално становништво у циљу прикључивања "Конфедерацији кавкаских народа" Шамила Басајева и других лидера који нису искључивали националистички моменат из своје политике или "Кавкаском емирату" Доку Умарова.
Ова два концепта су се разликовала превасходно по питању стављања кавкаских национализама у први план, што је био случај са идеологијом Конфедерације, док су присталице Емирата биле оријентисане ка креирању Исламске државе, којом би владало шеријатско право.
Не треба ипак сматрати како су присталице Конфедерације биле нужно секуларне. Напротив, по повлачењу руских снага из Чеченије и након погибије првог председника непризнате државе Џохара Дудајева, управо је шеријатски концепт однео превагу и међу националистима, иако је један број њих и даље гајио тенденције ка секуларистичком систему.
ЧУПАЛА КОРОВ СА ГРОБОВА РОЂАКА, па осетила да јој је нешто упало у око: Лекари су се ЗГРОЗИЛИ ПРИЗОРОМ (ВИДЕО)
Занимљиво, након што је Доку Умаров као "председник ЧРИ" одлучио да одустане од концепта независне Чеченије и прогласио себе Кавкаским емиром (а у емират укључио и територију Чеченске Републике) и настављао своју борбу терористичким методама и на темељу џихадистичке идеологије, био је лично проказан и одбачен као лидер од стране више чланова слабоутицајне "Владе у егзилу ЧРИ".
Стога и не сме да чуди обимна делатност како федералних, тако и републичких снага безбедности на овом простору, у борби против незаконитих оружаних групација и терориста џихадистичке провенијенције.
Управо је лидер чеченских сепаратиста и декларисани терориста, бивши "председник Владе ЧРИ" Шамил Басајев, погинуо у Ингушетији.
Ингушетија фрустрирана поразом у краткотрајном сукобу са Осетинима 1992. године и са осећајем континуиране запостављености, уз болно искуство Стаљинове колективне, принудне депортације ингушког (и других народа, такође чеченског) у централну Азију, под изговором колаборације са нацистима, током немачке инвазије на СССР у Другом светском рату, била је тако погодно тло за стварање група које су се оружаним путем, па чак и тероризмом желеле изборити за ингушко издвајање из РФ и/или креирање државе устројене по шеријатским принципима у доминантно муслиманској Ингушетији.
Ипак, односи Ингуша са суседима су више него комплексни. Док је однос са Осетинима оптерећен историјским наслеђем, ратом 1992. године, неповерењем, међусобним територијалним претензијама и континуираним сукобом ниског интезитета, са Чеченима се он кретао од изразитог савезништва, до сукобљавања.
Током постојања ЧРИ, са територије Чеченије су протерани сви грађани руске националности, али су жртве терора такође неретко били и тамошњи Ингуши. Националистички концепт, који је неретко попримао форму шовинизма, подразумевао је креирање етнички једнообразне територије, чему је био супротстављен исламистички, након радикализације џихадистички концепт, који је етничку припадност стављао у други план.
Са друге стране, одлука руководства СССР-а након Стаљина да поништи одлуку о колективном преселењу, што је био еуфемизам за етничко чишћење, те да врати на историјску територију Чечене и Ингуше, отворила је могућност инволвирања Ингуша у руско/совјетско друштво.
Инфраструктурна улагања која су уследила у тадашњу Чеченско-ингушку Републику, као и пријављивање сразмерно великог броја Ингуша у федералне оружане снаге и безбедносне структуре, створили су климу повољну за превагу лојалистичког модела.
Мудар потез креирања засебне Републике Ингушетије у оквиру РФ (био он чак и изнуђен ратом у суседној Чеченији), показао се као гест давања на значају ингушким националним интересима од стране централних власти, нетом по формирању РФ, односно распаду СССР.
Даље креирање институција, изградња новог главног града у време велике руске политичке, економске, социјалне кризе, посматрање Ингуша као засебног субјекта на Кавказу од стране Москве, један су од разлога спречавања тенденције преливања сепаратистичких и/или на верском фанатизму утемељених идеја из суседне Чеченије пре, за време и након Првог и Другог чеченског рата.
ЖЕСТОКА РАСПРАВА НА СБ УН: Пенс напао Венецуелу, па БРУТАЛНО ПОНИЖЕН репликом Мадуровог човека! (ВИДЕО)
ЛИДЕР СЕВЕРНЕ КОРЕЈЕ ОШТРО ЗАПРЕТИО ЗАПАДУ! "Задаћемо разорни ударац непријатељским снагама"
ЕУ заузела став: Брегзит се одлаже до краја октобра
Магас је један од најмлађих градова у РФ. Настао је на основу указа тадашњег председника Бориса Јељцина 1994. године, када се приступило изградњи административне четврти у којој би били смештени председник, Влада, Скупштина, а у оквиру које је изграђено насеље за ингушке чиновника и административце, уз пратећу инфраструктуру.
Године 1998. пројекат изградње Магаса је окончан и он је службено проглашен за главни град Републике Ингушетије, што је у Москви потврђено од стране федералних органа 2000. године.
Убрзо је Магас добио и здање у ком је смештен кабинет градоначелника и седиште локалног парламента, а број становника је са почетних 100, колико је бројао 2001. године, порастао на непуних 9.000, колико је према службеним проценама бројао 2018. године.
Магас је саграђен непуних 10 километара јужно од Назрања, највећег ингушког града, са специјалном наменом да служи искључиво као административни центар. Магас је име добио по средњевековном граду, центру државе Алана, који се и налазио на простору данашње Ингушетије.
Током 60-их година 20. века, у СССР је постојала идеја како сви федерални субјекти треба да сачине нове престонице, које ће служити искључиво у административну сврху, а како би се лакше контролисале бирократе, како би се повећао ниво безбедности државника, лакше контролисао приступ граду и умањила могућност оружаног преврата или елементарне катастрофе која би могла да угрози функционисање бирократског апарата.
Такође, издвојени административни центри би служили искључиво у сврху државне функционалности и били би згодни за коришћење у пропагандне сврхе, док би дотадашњи административни центри били растерећени и служили као центри културе, образовања и привреде.
Ингушетија се од суседних руских република годинама разликовала по степену отворености друштва. Слобода говора, јавни коментари рада институција, аутономност политичког деловања у оквиру етаблираних партија са централама у Москви, у Ингушетији је била на вишем нивоу него ли у другим севернокавкаским регионима.
Упркос постојању одређених сепаратистичких тежњи, оне никада нису биле доминантне, чак ни у време постојања "Чеченске Републике Ичкерије". Шта више, Ингуши су дали сразмерно значајан допринос у поновном успостављању руске контроле над овим регионом, упркос постојању и локалних, ингушких група које су сарађивале са чеченским сепаратистима из идеолошких разлога, као и оних који су то чинили вођени криминално-лукративним интересима, превасходно трговином оружјем.