МАЛО ЈЕ ФАЛИЛО ДА СЕ ИЗРАЕЛ ГРАНИЧИ СА СРБИЈОМ! По завршетку британске власти, Јевреји су прогласили државу, а Арапи рат!

Јеврејски народ се дуго борио да има своју државу, али Палестинци не желе да њихова земља буде отета.

Уз рат између Израела и Хамаса, који траје две недеље и који је већ узео хиљаде живота, провлачи се пуно теза које за циљ имају да објасне срж тог сукоба. Траже се тако разлози дубоке мржње између Израелаца и Палестинаца, која се огледа и у овоме рату.

Он је почео након напада милитаната Хамаса који је запрепастио цео свет. Ова терористичка организација приликом напада је убијала и отимала цивиле и одводила их у Газу, а касније је запретила смакнућем талаца и преношењем тих смакнућа уживо на интернету. Укупно је убијено више од 1.300 Израелаца.

Израел је одмах почео са бомбардовањем Газе. До закључења овог текста број мртвих износио је нешто мање од пет хиљада људи. У Гази је настала хуманитарна катастрофа јер је Израел прекинуо доставе хране, воде, лекова, горива и струје, а на шта је у више наврата упозорио и УН.

До 1918. подручје је било под Османским Царством

Једна од тих теза, која се често може чути и која за циљ има да објасни овај рат и бескрајну мржњу, је она која се тиче самог настанка јеврејске државе 1948. године, а уз шта се спомиње и "отимање палестинске земље".

Добро је подсетити се историјских околности које су довеле до оснивања Израела, о чему је у детаљном чланку писао портал Index.hr.

До 1918. подручје Палестине и данашњег Израела било је под Османским царством, које се у Првом светском рату борило на страни поражених Централних сила, што је довело до његове пропасти.

Блискоисточни део Османског царства подељен је у тајним преговорима који су 1916. вођени између Француске, Велике Британије, Русије и Италије. Они су резултирали Сајс-Пикотовим споразумом.

Британски дипломата Марк Скајс и француски колега Франсоа Жорж-Пико сусрели су се 1916. године и договорено је како ће Велика Британија и Француска поделити сфере утицаја.

1920. година или за Палестинце - "Година катастрофе"

Како стоји на "Британици", Палестина је била тешко погођена ратом. Осим разарања изазваних борбама, становништво је било погођено глађу, епидемијама и османским казнама против арапских националиста.

Велике битке водиле су се у Гази пре него што су британске и савезничке снаге Јерусалим заузеле у децембру 1917. године. Велика Британија тада почиње да управља Палестином као окупациона снага. Ускоро је донесена одлука о будућности регије.

Од османских провинција у сиријском подручју, северни део био је под мандатом Француске, а јужни део је добио мандат Велике Британије. Осим Палестине у ужем смислу, британски је мандат обухватао и подручје преко реке Јордана, називано Трансјорданија.

Из тог времена требало би издвојити Балфурову декларацију. Њу је 1917. британски министар спољних послова Артур Џејмс Балфур објавио лорду Валтеру Ротшилду, вођи јеврејске заједнице у Енглеској. У јулу 1920. сер Херберт Самјуел, Јеврејин, именован је првим високим повереником Палестине. Нова управа је у августу објавила да ће се прве године доселити 16.500 Јевреја.

Ова година је међу палестинским Арапима позната као "година катастрофе" будући да је с њом пропала идеја о оснивању арапске Палестине.

Балфоурова декларација - предуслов за усељавање Јевреја

Лига народа је 1922. одобрила британски мандат у Палестини, укључујући његову преамбулу која укључује Балфурову декларацију и наглашава историјску везу Јевреја с ​​Палестином.

У чланку 2. стоји како је принудна власт одговорна за стављање земље под такве "политичке, административне и привредне услове који ће осигурати успоставу јеврејског националног дома и развој самоуправних институција".

Чланак 4. допустио је успоставу јеврејске агенције за саветовање и сарадњу с палестинском управом у питањима која се тичу ​јеврејског националног дома.

Чланак 6. захтевао је да би палестинска управа требало да олакша јеврејску имиграцију и блиско насељавање Јевреја.

Иако је Трансјорданија чинила три четвртине британског мандата над Палестином, била је, упркос протестима Јевреја, искључена из клаузула које покривају успоставу јеврејског националног дома.

Јевреји куповали земљу, почели немири Арапа

Било је јасно како ће будућност подручја бити одређена бројем становника и власништвом над земљом, при чему су Јевреји покушавали да повећају и једно и друго, што им је успевало.

У тим годинама се бележи велики број досељавања (до 1936. јеврејско становништво Палестине досегло је број од готово 400 хиљада) и куповине земље од арапских власника. Следеће године протекле су у немирима, односно арапском пркошењу британској администрацији.

Њихове вође биле су убијене, ухапшене или депортоване. Укупно је погинуло око пет хиљада Арапа. У потрази за решењем прихватљивим за обе стране, Британци су у предвечерје Другог светског рата позвали на округли сто у Лондону.

На лондонској конференцији одржаној током фебруара и марта 1939. није постигнут договор. У мају 1939. британска је влада издала Белу књигу, у којој је наведено да јеврејски национални дом треба успоставити унутар независне палестинске државе.

Током следећих пет година 75 хиљада Јевреја добија допуштење да уђе у земљу - након тога би јеврејско усељавање било предмет арапског пристанка.

Јевреји се потпуно развили

Пренос земље Јевреја био би допуштен само у одређеним подручјима у Палестини, а независна палестинска држава би се разматрала у року од 10 година. Арапи су предлог одбили јер нису веровали британској влади, док су Јевреји били шокирани.

Овај програм су сматрали смртним ударцем, поготово уз контекст оних који су очајнички тражили уточиште у Палестини од све већег прогона у Европи. Све у свему, од давања мандата Великој Британији па до почетка Другог светског рата број руралних ционистичких колонија повећао се с 47 на око 200.

Између 1922. и 1940. јеврејски земљопосед порастао је с око 148.500 на 383.500 јутара. Јеврејско становништво је нарасло с 83.790 на неких 467.000, или готово једну трећину укупног становништва.

Тел Авив се развио у потпуно јеврејски град са 150.000 становника, а стотине милиона долара јеврејског капитала уведене су у регију. Стопа јеврејске писмености била је висока, школе су се шириле, а хебрејски језик постао је раширен.

Ционистичка конференција у Њујорку

Током ратних година, јеврејска заједница у Палестини додатно је ојачала. У мају 1942, на ционистичкој конференцији одржаној у Њујорку, Давид Бен-Гурион, касније први премијер Израела, добио је подршку за програм који је захтевао неограничену имиграцију, јеврејску војску и успоставу Палестине као јеврејске заједнице.

Холокауст је уз савезничка открића нацистичких логора у којима су Јевреји убијани довео до све већег заузимања америчких политичара за успоставу јеврејске државе. Амерички председник Хари Труман 1945. године је затражио од британског премијера Клемента Атља да омогући тренутни смештај 100 хиљада Јевреја у Палестину. Сенат и Заступнички дом САД-а затражили су неограничено усељавање Јевреја у Палестину.

Шефови арапских држава састали су се 1944. у Египту и донели Александријски протокол, у којем стоји да жале због горке судбине нанесене европским Јеврејима, али су додали да њихово питање не треба мешати са ционизмом, као и да решавање проблема не би требало постићи наношењем неправде палестинским Арапима.

Између 1945. и 1948. дошло је до додатне напетости, будући да су Арапи били одлучни у томе да више Јевреја не сме да долази и да би Палестина требало да постигне независност као арапска држава.

Терористички напад Јевреја на британску владу

Зато што се сарадња арапских држава сматрала кључном за британске стратешке интересе, британски министар спољних послова Ернест Бевин противио се усељавању Јевреја и оснивању независне јеврејске државе у Палестини.

Амерички Стејт Департмент у основи је подржавао британско стајалиште, али Труман је био одлучан да осигура да се Јеврејима расељеним у рату допусти улазак у Палестину.

Ипак је дошло до све више неовлашћеног усељавања Јевреја, а посебно се памти догађај из 1946. кад је Иргун, који су основали израелски екстремисти, дигао у ваздух "Кинг Давид" хотел у којем су се налазиле канцеларије британске владе и војске. Погинула је 91 особа.

Јеврејска усељавања и напади на владу, као и арапска мобилизација свакако су уз исцрпљеност након Другог светског рата урушили британску одлучност да остану на Блиском истоку.

УН хтеле да се подручје подели, Арапи одбили

У време кад се повлачила из Индије, Велика Британија је пренела питање Палестине на Уједињене нације. Посебни одбор УН-а је 31. августа 1947. препоручио да се регија подели на арапску и јеврејску државу, које би требало да задрже економску унију.

Јерусалим и његова околина требало је да буду "међународни". Арапи у Палестини, подељени, лоше вођени и ослоњени на регуларне војске арапских држава, постали су демотивисани, а њихови напори да спрече поделу су пропали.

Јафа је Јеврејима предана 13. маја, а већ 14. маја последњи британски високи комесар, генерал сер Алан Канингем, напустио је Палестину. Истог је дана проглашена "Држава Израел".

За само неколико сати добила је признање Сједињених Америчких Држава, а врло брзо и Совјетског Савеза. Након једног дана, арапске државе су прогласиле рат Израелу.

Војска из Сирије, Ирака, Саудијске Арабије, Трансјорданије, Египта и Либана ушла је на територију британског мандата Палестине и напала новоосновани Израел. Израел је одбио напад и ипак постао независна држава, притом припајајући и око 40 посто територије која је била намењена Палестини.

Ускоро је Израел признало 50 земаља у свету, а касније су уследили многи ратови, који су сви допринели мржњи којој сведочимо управо ових дана.

Идеја да се Јевреји населе у Албанију

За крај и једна занимљивост! Тридесетих година прошлог века британски ционистички новинар Лео Елтон отпутовао је у Албанију, очито на сопствену иницијативу, да види да ли ће тамо бити могуће успоставити јеврејски национални ентитет.

Елтоново путовање било је подстакнуто све већим прогоном немачких Јевреја две године након успоставе нацистичког режима и британским одбијањем да повећа квоте за усељавање Јевреја у Палестину.

У извештају првом председнику Хебрејског универзитета "Јудаху Леибу Магнесу", Елтон пише да је у британским новинама прочитао да је албанска влада поздравила усељавање Јевреја у Палестину. Како доноси Харетз, британски министар је рекао Елтону да Албанија није имала историју антисемитизма и да албански муслимани нису фанатици.

Наранџе и лимуни, одушевљен је Елтон, били су најбољи на свету, а успех Јевреја у узгоју наранџи у историји, могао се поновити у Албанији.

Као прву фазу Елтон је препоручио успоставу јеврејског националног ентитета у Албанији попут оног у мандатној Палестини, уз сарадњу два ционистичка покрета. Касније би се Албанија чак могла претворити у јеврејски национални дом.

Није познато шта је било с том идејом, да ли је неко службено тело расправљало о томе и да ли се Магнес уопште потрудио да одговори Елтону.

Јевреји се, у сваком случају, нису у већем броју усељавали у Албанију. Занимљиво је то да је Елтонова висока процена Албанаца потврђена током Холокауста.

Становништво Албаније било је врло заштитнички настројено према јеврејским избеглицама. Многи су превезени у албанске луке на Јадрану, одакле су могли да путују у Италију. Други су се сакрили у удаљеним планинским селима, док су се неки придружили покретима отпора широм земље.