ЈЕРМЕНКА УДАТА ЗА ХРВАТА ЖАЛИ ЗБОГ СТРАДАЊА СВОГ НАРОДА: Дотакла се и Срба, изнела све црно на бело!
Из СССР-а стигла у Осијек - преко Београда и са неколико тешких месеци живота у БиХ
Гога Кокоровић део је дијаспоре Јерменије у некадашјој СФРЈ, коју је животни пут из СССР - а, преко Београда и Србије довео у Хрватску, тачније Осијек, где данас живи. Последња два месеца провела је у страху, стрепњи и неизвесности, даноноћно пратећи вести о рату у региону Нагорно-Карабаха, између Јерменије и Азербејџана.
РУСИ ПОСТАВИЛИ 12 ОСМАТРАЧНИЦА У КАРАБАХУ: Три мапе најбоље описују колико су Јермени изгубили (МАПА)
СПРЕЧЕН АТЕНТАТ НА ПАШИЊАНА? Ухапшен бивши шеф Службе националне безбедности
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО) ЗЛОЧИНИМА АЗЕРА НИКАД КРАЈА: Ножем одсекли уво, а онда и главу старом Јерменину!
Прекид ватре је постигнут између две зараћене стране, чиме су окончани сукоби, доносећи са собом друге невоље и проблеме на посткофликтном подручју.
Гога или као је њено право име Гохар Карапетјан, што на јеременском значи драгуљ, каже да је информација о престанку рата за било коју нацију, једна од добрих вести коју ико може чути, јер то значи да више неће бити погибије младих људи на фронту.
У рату у Нагорно Карабаху гинули су млади момци од двадесетак година. Али с друге стране, како Гога и сама каже, готово нико се не весели том миру, јер он у пракси за Јермене значи повлачење и егзодус из ове регије.
- Свесни смо да је мир био потребан, јер реално азербејџанске снаге су биле јаче у наоружању и страној помоћи, али ту је било и доста плаћеника из других земаља. То је била неправедна борба. Једино што је свима утешно, јесте то што неће више нико гинути, али за све је нова ситуација јако тешка, јер ужасно је када неко погине, али и када се изгуби земља, део територије - прича Гога.
Сваки рат је несрећа на свој начин, али кад се повуче паралела између ратова у некадашњој СФРЈ и овог између Јерменије и Азербејџана, као нечега што је наслеђе лоших решења у Југославији и СССР-у, у свему томе има сличности, како у страдању, жртвама, али и односу међународне заједнице и великих сила према зараћеним странама, у ова два случаја.
Отуда и саосећање са Јерменима, људи са простора СФРЈ, нарочито из Србије и Хрватске. Јерменска дијаспора у овом делу Европе, протестима, активностима на друштвеним мрежама и у медијима, покушала је да пружи праве информације и скрене пажњу јавности на дешавања у њиховој матици. То је, додаје Гога, био живот у агонији, готово два месеца.
Људи у Србији су на друштвеним мрежама здушно подржали борбу Јермена, показујући велику емпатију према њима и ситуацији у којој се налазе данас, али и за сва страдања и историјске околности које су их задесиле у протеклом веку. Дешавања у Нагорно Карабаху подсетила су Србе на ситуацију са Косовом и Метохијом, бомбардовање и ратове у Крајини и Босни.
- Живот у агонији 46 дана, са тиме се заспи и буди, изгуби се дневна рутина. У сталној бризи за своју родбину и пријатеље у земљи, али и за сав народ, све људе на фронту где имам тројицу нећака од 23, 25 и 27 година. Хвала Богу, живи су и здрави - додаје Гога, причајући о томе како је изгледала њена свакодневица док су трајале борбе у Нагорно-Карабаху.
Она је је из Јерменије отишла још 1992. како би заједно са својим супругом Хрватом живела у његовој домовини, ондашњој Југославији. Гога је у Јеревану успознала своју љубав Рафаела Кокоровића, грађевинца, чија је фирма градила болницу у том граду.
У главни град Југославије стигла је преко Москве, чини се у најгоре време, када се земља распадала, почињали ратови, а немаштина бивала све присутнија. Али без обзира на све, срдачност и љубазност у Србији, а касније и у Босни и Хрватској, јесте нешто што је оставило веома јак утисак на њу. Тога се и данас сећа.
- Из Београда смо аутобусом кренули ка Босни, кад је требало прећи границу, униформисано лице је гледало документа, не могу да се сетим да ли је био војник или полицајац. У руци сам држала пасош са ознаком СССР. Он кад је то видео, није хтео ни да га погледа, насмејао се и рекао да могу да наставим даље пут.
Возом сам из Москве долазила у Србију, а када сам ушла у вашу земљу, исто тако улази човек, службено лице, пожелео ми је добродошлицу на граници и коментарисао да ми је муж сигурно много добар чим долазим из далека. Такође 2014. године, летела сам из Београда за Москву. Аутобусом сам кренула из Осијека.
Објаснили су ми да је железничка станица у Београду близу аутобуске и да ће ме ту чекати комби, који вози до аеродрома. Никада нећу заборавити љубазност човека у Београду. Питам како да дођем до железничке, а он је понео мој кофер и довео ме до места где је требало да чекам комби.
Има таквих ситница у Србији, које су оставиле такав утисак на мене. Тако на пример, пре неколико година са пензионерима одавде из Барање, обилазили смо цркве и храмове по Србији. Стали смо у једном месту, не знам ком, хтела сам кафу да попијем и то ону "за понети".
Жена која је ту радила, рекла ми је да слободно могу да понесем кафу у шољи, а мени је било непријатно. Рекла ми је слободно носите, вратиће шофер, али ја нисам узела, захвалила сам се.
Овакве ситне ствари су ми се дешавале увек у Србији и оне су оставиле веома јак утисак на мене - преноси Гога своје утиске о нашој земљи.
Поред музичке школе у родном Јеревану, Гога је завршила и у Москви електромехнику и потом се запослила у Министарству телекомуникација у Јеревану. Љубав је била јача и Гога се заједно с мужем нашла у засеоку Магулица, између Олова и Вареша, у Босни, у којој је неколико месеци касније избио рат.
- У Босни сам се задржала девет месеци. Била је веома велика немаштина, рат. Мој пасош са којим сам дошла у Југославију, остао је у Сарајеву. Без докумената морала сам да прођем све енклаве и пунктове у Босни, које су држале све три зараћене стране и да дођем у Осијек, где је супруг био већ стигао, како би у својој фабрици подигао неки новац. Веома жалим што је овде био рат, мислим да је то игра великих сила и да није требало да завади овако дивне народе - каже Гога.
Кризна времена су некако иза породице Кокоровић, Гога, иако веома образована, није радила у струци, чувала је и одгајала своју децу. Ћерка и син сада студирају и живе у Немачкој. Супруг је такође, као и многи из држава насталих распадом СФРЈ, пре седам година почео да ради у Немачкој, како би породицу извукао из кризе. Гога је сада најчешће сама, са псом, а време углавном проводи у шетњи.
У Јерменију није одлазила од када ју је деведесетих напустила. Родитељи и брат су се у међувремену преселили у Пољску. У Јерменији има још родбине и пријатеља, са којима је у контакту.
- Када сам овде дошла, почео је рат и немаштина. Новаца никада није било за карту, а нисам ни имала документа. Кад су моји прешли у Пољску, било је лакше, тако да сам сваке године одлазила код њих. Моја сестра живи данас у Москви - каже Гога.
Ћутање међународне заједнице на страдање Јермена, као и уништавање њихове културне и духовне баштине веома је болно за њу. То је, додаје, као да вичете: "Упомоћ!", а нико вас не чује, или вас чује, а неће да реагује, окреће леђа.
Јерменска дијаспора има око седам милиона, а око три милиона људи је у Јерменији.
- Изненадило ме је позитивно како су речима поједини људи давали подршку Јерменима, како из Хрватске, тако и Србије. Било је и оних који су хтели да оду и бране мој народ у Арцаху. Нисам то очекивала на таквом нивоу. Ми смо прошли кроз тежак период у историји и јако ценимо пријатеље, и осећамо се целог живота дужни том народу или том човеку, који нам је помогао. Када је 1988. године био земљотрес у Јерменији, Југославија је била међу првим државама која је авионом послала помоћ. На несрећу, тај авион је пао и сви су из њега погинули. Имала сам ту част да присуствујем откривању споменика који је подигнут у част страдалим пилотима и особљу ЈАТ-овог авиона - сећа се Гога.
Гога или Гохар је крштена у Јерменској апостолској цркви. Јерменски краљ Тигран Велики прогласио је хришћанство државном религијом у Јерменији у 4. веку, чак 12 година пре него што је то учинио Рим. Јерменска апостолска црква није ни православна ни католичка.
Има жељу да са децом оде у Јерменију, да коначно сви виде земљу своје мајке.
- Никада та веза са Јерменијоим није престала. Овај рат ју је само још појачао - каже Гога.
Након објављивања примирја у Нагорно-Карабаху између Јерменије и Азербејџана, конвоји руских миротвораца пристигли су у тај регион.
Подсетимо, премијер Јерменије Никол Пашињан је саопштио да је потписао прекид непријатељстава са Азербејџаном, фактички предају делова Нагорно-Карабаха Бакуу.
Након Октобарске револуције и стварања Совјетског Савеза, Нагорно-Карабах, иако етнички већински насељен јерменским становништвом, 1923. добија статус аутономне области у оквирима Азербејџанске Совјетске Републике и бива и физички одвојен од Јерменије.
По распаду Совјетског Савеза 1991, када су Јерменија и Азербејџан стекле статус независних држава, у новонасталим околностима у Нагорно-Карабаху одлучују да самостално прогласе независност с намером да се придруже Јерменији.
Ово доводи до рата у којем гине чак 30.000 људи, а стотине хиљада њих бива приморано на егзодус.
Најновији сукоб који је избио 27. септембра, а за чије распламсавање зараћене стране оптужују једна другу, већ је однео десетине живота, како међу војницима тако и међу цивилима, и изазвао велику материјалну штету.
Након потписивања прекида ватре, руски мировни контингент од 1.960 војника биће распоређен дуж линије контакта у Карабаху, такозваног лачинског коридора. Такође, споразум предвиђа и одређен број мировњака из Турске.
Вести о тренутној ситуацији у Нагорно-Карабаху можете пратити ОВДЕ.