Како се британски официр у Другом светском рату борио КИШОБРАНОМ, а разлог је СМЕХОТРЕСАН (ФОТО/ВИДЕО)
Невероватна, али истинита историјска прича
Британски мајор Дигби Татам-Вартер служио се класичним британским хумором у борби против Немаца током Другог светског рата, како би подигао морал својим саборцима. Бројно надјачани, његови падобранци су се борили до последњег метка током неуспелог покушаја да задрже мост Арнхем, у операцији "Маркет гарден".
Прочитајте и:
Дигби је све то извео машући кишобраном у руци. Према неким наводима чак је и онеспособио немачки тенк тако што је гурнуо кишобран кроз прорез за посматрање и ранио возача. Други извори наводе да је, када је капетан рањен од минобацачке ватре, Дигби отворио кишобран како би га заштитио и изнео са линије паљбе.
Његова прича делује превише нереална да би била истинита, али истина је у његовом случају још чуднија од фикције.
Дигби, син ветерана Првог светског рата, рођен је 1917. године, а 20 година касније отпочео је своју војну каријеру када је завршио војни колеџ Сендхурст. Желео је да се прикључи индијској армији јер је сањао о лову тигрова и сафарију по Азији. Тако је прве године рата провео на Далеком истоку, али је на крају приступио падобранском пуку који се спремао за одлазак у Италију.
Међутим, његова репутација као смиреног и хладнокрвног командира са смислом за иновације и агресивношћу, довела га је у једну од најпознатијих операција у другој половини рата. Операција "Маркет гарден" била је покушај генерала Монтгомерија 1944. године да осигура мост преко Рајне у Холандији.
То је захтевало највећи падобрански десант у историји иза непријатељских линија, који је требало да држе линију до доласка оклопних јединица.
Дигби је понео свој кишобран. Како је рекао, увек је заборављао шифре након скока, и мислио је да га нико од његових сабораца неће помешати ако са собом носи кишобран. Међутим, користио га је и за засмејавање сабораца у очајним ситуацијама.
Дигби је своју "А" јединицу повео са све кишобраном како је и планирано. Успели су да прођу немачке линије и заузму позиције где је требало да стигну савезнички тенкови. Проблем је међутим био што остатак инвазије није успео, јер су оклопне јединице налетеле на снажан немачки отпор, док остале падобранске јединице нису успеле у својим задацима. Његова јединица остала је на милост и немилост Немаца, остајали су без муниције и хране, али су се одржали три дана и четири ноћи.
У једном тренутку је 9. SS Панцер дивизија почела да прелази мост, а Дигби је повео јуриш на бајонет машући пиштољем и кишобраном, и тај напад је одбијен. Ту је и рањен, па је послат у оближњу болницу где је заробљен, али је побегао кроз прозор са још једним официром.
Изгладнели и уморни, нашли су склониште у оближњој фарми.
Око 100 до 200 пријатељских падобранаца скривало се у региону где су им помагали локални мештани, и команду над њима је преузео Дигби. Како би комуницирао са људима који су били на свим крајевима региона, морао је да изађе из склоништа. И то је и урадио у свом стилу, на бициклу, по дану, тако да га сви Немци виде. Његова хладнокрвност помогла му је да путује међу селима, уз одећу и документа које је набавио од локалаца.
Не само да је преварио Немце, већ је и помогао немачком официру да изглави аутомобил из блата, у пролазу. Иако је оригинални план био да изазивају хаос у позадини, Дигби је на крају повео 138 људи ка савезничким линијама, и 22. октобра их је спровео право поред немачких трупа.