НА ДАНАШЊИ ДАН: ДЕНВЕР НАГЕТСИ, Драгомир Бојанић Гидра, Милански едикт и још много тога (13. ЈУН)

Догодило се на данашњи дан - 13. јун:

313. Издат Милански едикт

Пре издавања Миланског едикта, Римско царство је званично признавало политеизам као религију, где су богови римске митологије били широко поштовани. Хришћани су у то време били подвргнути прогонима и репресији због своје вероисповести.

Међутим, доласком Миланског едикта 313. године, све се променило. Овај историјски документ је означио преокрет у приступу Римског царства према хришћанима. Цар Константин Велики, који је рођен на територији данашње Србије, био је кључна фигура у доношењу овог одлучујућег чина.

Милански едикт је био револуционарни акт који је установио слободу вероисповести за хришћане у Римском царству. Овај преломни тренутак је означио крај прогона и донео признање хришћанства као легитимне религије. То је била велика промена, не само за хришћане, већ и за целокупну историју религије.

Важно је истаћи да је Константин Велики, осим своје улоге у доношењу Миланског едикта, оставио и дубок траг у историји као један од највећих и најважнијих владара Римског царства, а важно је истаћи да је он рођен управо на територији данашње Србије. У јужној Србији, у граду Нишу, налази се археолошко налазиште по имену Медијана, где се могу видети остаци Константинове палате. Ово налазиште сведочи о значају и утицају Константина Великог, како на политичком, тако и на културном плану.

Милански едикт је имао далекосежне последице и постао је симбол прекретнице у историји хришћанства и Римског царства. Отворио је пут за даље ширење хришћанства и утицао на обликовање историје какву данас познајемо.

1865. Рођен Вилијам Батлер Јејтс

Вилијам Батлер Јејтс био је ирски песник и романописац и писац кратких фиктивних прича. Рођен је 13. јуна 1865. године у Сендимаунту, Даблин, у Ирској, и сматра се једним од најважнијих светских књижевника 20. века. У исто време, сматра се и најзначајнијом личношћу ирског националног препорода. Био је један од оснивача и управник народног позоришта, али и сенатор од 1922. до 1928.

Његове песме истражују широк спектар тема, укључујући митологију, религију, љубав, политику и ирску националну припадност. Био је познат по својој поетској и сликовитој употреби језика, као и дубокој емоционалној снази својих стихова. Јејтс је био мајстор језичке игре и стварања снажних визуелних слика кроз своје стихове. Његов стил писања карактерише богатство метафора, алузија и симболике. Његове песме често су пуне мистичних елемената и дубоких филозофских размишљања о смислу живота и људском постојању.

Једно од најпознатијих и најкапиталнијих дела Вилијама Батлера Јејтса јесте збирка песама "The Tower" (Кула) из 1928. године. Ова збирка садржи неке од његових најбољих песама, укључујући насловну песму "Кула", "Једрење у Византију" и "Леда и лабуд". У својим песмама, Јејтс се често бавио питањима смртности, духовности и људске егзистенције. Песма "Једрење у Византију" пронашла је своје место и у филмској индустрији, а прави зналци филмске уметности ће њен први стих "Ово није земља за старце" веома лако препознати.

Поред поезије, Јејтс је такође писао романе и кратке приче. Његов можда најважнији роман јесте управо његов првенац под називом "Пут револуције", који прати живот брачног пара, Френка и Ејприл Вилер, који су суочени с друштвеним нормама, животом у суморном предграђу и неоствареним сновима. На основу овог романа 2008. године биће снимљен и филм са истим називом, у режији Сема Мендеса, са Леонардом Дикаприом и Кејт Винслет у главним улогама.

Још једна важна станица на Јејтсовом приповедачком путу била је збирка кратких прича под називом "Елевен Киндс оф Loneliness", где кроз једанаест прича, Јејтс истражује различите аспекте усамљености и емоционалне изолације у савременом друштву.

Вилијам Батлер Јејтс добио је Нобелову награду за књижевност 1923. године за свој допринос ирској књижевности. Његова дела и даље остају важна и утицајна, како у Ирској, тако и у светској књижевности. Јејтс је преминуо 28. јануара 1939. године у Француској, али његово наслеђе наставља да живи кроз његове песме, приче и романе и заувек ће остати упамћен као један члан ирске четворке нобеловаца.

1920. У Америци забрањено слање деце поштом

У јануару 1913. године, један пар из Охаја је искористио нову услугу поштанске службе Сједињених Америчких Држава - слање пакета, како би послали свог новорођеног сина. Плативши 15 центи за поштанске маркице и непознату суму за осигурање од 50 долара, предали су бебу поштанском службенику, који је дечака одвезао до куће његове баке удаљене око једне миље.

Прописи о томе шта се сме, а шта се не сме слати поштом били су нејасни када су поштанске службе почеле да прихватају пакете тежине преко четири фунте 1. јануара 1913. године. Људи су одмах почели да тестирају границе слањем јаја, цигли, змија и других необичних "пакета". Да ли је било дозвољено слање деце поштом? Технички, није постојао поштански пропис против тога.

"Прве године пружања услуге слања пакета - то је била права пометња", каже Ненси Поп, главна кустоскиња у Националном поштанском музеју. "Различити градови су радили различите ствари, у зависности од тога како је њихов поштар тумачио прописе."

Поп је пронашла око седам случајева слања деце поштом између 1913. и 1915. године, почевши од бебе из Охаја. Иако слање деце поштом није било уобичајено, за дуге удаљености било је јефтиније купити марке и послати дете железницом него купити му карту за путнички воз. Такође, људи који су слали децу поштом нису их предавали непознатим особама. У руралним подручјима, многе породице су добро познавале свог поштара.

У случају Меј Пирсторф, чији су родитељи у фебруару 1914. послали своју шестогодишњу ћерку код баке удаљене 73 миље, поштански радник који ју је одвео возом био је рођак. Породица из Ајдаха платила је 53 цента за маркице које су ставили на капут своје ћерке. Међутим, након што је генерални диреектор поште Алберт С. Берлсон чуо за овај случај, као и за други упит који је неко упутио тог месеца о слању деце поштом, званично је забранио поштанским радницима да прихватају људе као пошиљке.

Ипак, нова регулатива није одмах спречила људе да шаљу децу поштом. Годину дана касније, жена је послала своју шестогодишњу ћерку из свог дома на Флориди до очеве куће у Вирџинији. На удаљености од 720 миља, то је било најдуже путовање детета поштом од свих које је Поп идентификовала, и коштало је 15 центи у маркама.

У августу 1915. године, путовање трогодишње Мод Смит, како изгледа, било је последње путовање детета поштом у САД, када су је њени бака и дека послали на 40 миља далеко путовање кроз Кентаки да би посетила своју болесну мајку. Након што је прича доспела у медије, супервизор Џон Кларк из Синсинатија истражио је случај, питајући зашто је директор поште у Канију у Кентакију дозволио детету да се вози возом поште, што је било изричито против прописа.

Иако се чини да је Мод последње дете које је успешно послато поштом, неки су касније још увек покушавали да пошаљу своју децу. У јуну 1920. године, први помоћник генералног директора поште Џон Ц. Кунс одбио је две пријаве за слање деце, наводећи да их није могуће класификовати као "безопасне живе животиње", према Лос Анђелес Тајмсу. Овај дан, 13. јун 1920. узимамо за дан када је у Америци званично престало слање деце поштом.

1933. Рођен Драгомир Бојанић Гидра

Драгомир Бојанић Гидра, један од најпознатијих глумаца у Србији и Југославији, рођен је на данашњи дан 13. јуна 1933. године у Крагујевцу. Његова каријера обухвата преко сто улога у филмовима, телевизијским серијама и позоришту, али ћемо га заувек посебно памтити по улози Жике Павловића у култном филмском серијалу "Луде године". Та улога се сматра својеврсним ремек-делом српске глумачке сцене, а Гидру ће фанови често, чак и данас, ословљавати са Хер Жика.

Гидра је одрастао суочавајући се са великим изазовима. Након што је изгубио оба родитеља током Другог светског рата, остао је сироче. Његова мајка Новка преминула је од туберкулозе, док је отац Јоце, који је био официр Југословенске војске и припадник Гарде, био стријељан када је Гидра имао само девет година. Ипак, губитак породице није сломио његов дух. Завршио је Средњу школу за прераду меса, воћа и поврћа у свом родном граду. Након матуре, радио је годину дана у фабрици конзерви "Црвена звезда", али је увек осећао љубав према уметности и сцени. Зато се уписао на Академију за позоришну уметност у Београду, у класи професора Раше Плаовића.

Гидра је започео своју позоришну каријеру као члан аматерског позоришта "Света Младеновић", да би потом постао дугогодишњи члан Крагујевачког народног позоришта. Током студија прве године на Академији за позоришну уметност, добио је прилику да игра лика Миткета у представи "Коштана" у Народном позоришту, остваривши тако своју прву велику улогу. Од 1964. до 1966. године био је члан Југословенског драмског позоришта (ЈДП) у Београду.

У свету филма, Гидра је започео своју каријеру 1955. године епизодном улогом у филму "Ешалон доктора М." редитеља Жике Митровића. Након тога, уследио је богат филмски опус. Играо је главне и веће споредне улоге у преко тридесет домаћих филмова, али је такође снимао и у Италији под псеудонимом "Ентони Гидра" (Anthony Ghidra), где је снимио десетак шпагети вестерна и акционих филмова. Надимак Гидра у преводу значи "змија". За своју улогу у филму "Балада о револверашу" (1967) редитеља А. Калтабијана добио је и награду.

Највећу популарност широм СФРЈ стекао је улогом Жике Павловића у филму "Луде године", коју је играо у десет делова овог филмског серијала од 1977. до 1992. године. Такође, остао је упамћен по улози каплара Јанићија у филму "Марш на Дрину" редитеља Жике Митровића из 1964. године, али и чувеној улози Кондора у легендарном филму "Валтер брани Сарајево".

Драгомир Бојанић Гидра преминуо је 11. новембра 1993. године у Београду од рака јетре. Током лечења, боравио је на Војномедицинској академији (ВМА) у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Његова изузетна глумачка оставштина и незаборавни ликови који су оплеменили српску и југословенску кинематографију заувек ће остати део културне баштине.

1942. Рођена Јелисавета Сека Саблић

Јелисавета Сека Саблић, рођена 13. јуна 1942. године у Београду, српска је глумица која је оставила неизбрисив траг у домаћој филмској индустрији и на позоришној сцени. Рани период живота обележили су њено образовање и студирање на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, где је показала свој изузетан таленат и била најбољи студент у класи. То је било и време када је упознала свог најбољег пријатеља и кума, Драгана Николића, са којим је касније делила позорницу и екран.

Саблићева је брзо стекла славу и признање у филмској индустрији. Позната по својој улози Кристине, ћерке Билија Питона, у филму "Маратонци трче почасни круг", где је освојила симпатије критике и публике. То је био само почетак низа њених великих улога у филмовима и серијама, али ипак је остао као врхунац њене филмске каријере и улога која ће заувек остати урезана у колективном сећању нашег народа.

Изузетно харизматична и талентована, Сека Саблић је тумачила различите ликове и донела им живот на екрану. Њене улоге у комедијама и драмама обележиле су епоху југословенске кинематографије. Неке од њених најзапамћених улога укључују филм "Бурдуш", где је се прославила као Рајка, као и серије "Срећни људи" и "Породично благо", где је одиграла сјајне роле као Маријана и Сека Секуловић. Наравно, још један од врхова њене филмске каријере свакако представља улога Секе у трилогији "...на одређено време" Милана Јелића.

У новијој телевизијској историји, Сека је задобила обожавање публике својом улогом у серији "Љубав, навика, паника", где је играла  Веру. Ова комична серија привукла је много пажње јер је на духовит начин преставила живот дисфункционалне породице. Сека Саблић је поново показала своју снагу у комедији и обновила своју популарност код публике. Њена харизма и таленат извукли су најбоље из ове серије, а њено партнерство са легендарним Николом Симоћем, који у овој серији глуми Вериног супруга Мићу, остаће незаборавно.

Уз богату филмску каријеру, Сека је такође имала успеха и на позорницама. Играла је у многим београдским позориштима и остварила значајне улоге у представама. Неке од награда које је освојила за свој рад укључују Добричин прстен, награда Жанка Стокић, статуе Сребрни и Златни Ћуран, Златну арену, Награду Павле Вуисић, Нушићеву награду и Стеријину награду.

Сека Саблић, после више од 50 година каријере, и даље је активна, како у професионалном, тако и у приватном животу, неретко се појављујући на протестима и борећи се за неко боље сутра. Њен таленат и шарм и даље блистају и публика је обожава исто као и пре педесет година. Својим изузетним улогама и доприносом српској уметности, Сека Саблић постала је икона домаће глуме и једна од најмилијих глумица у историји домаће кинематографије.

1943. Погинуо Сава Ковачевић

Током најтежег периода битке на Сутјесци у јуну 1943. године, Сава Ковачевић је био постављен као заповедник Треће ударне дивизије. Дивизија је имала изузетно тежак задатак - да се суочи с непријатељем који је био готово двадесет пута бројнији. Упркос томе, под Савиним вођством, дивизија је храбро водила десетодневне борбе, ризикујући све како би спасила рањенике и обавила своје задатке.

Дивизија је морала да заштити Главну оперативну групу, као и средишњу болницу, и истовремено покушавала да се пробије из окружења. У борбама које су се водиле 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна и на десној обали реке Сутјеске, дивизија храбро одбија снажне нападе непријатеља. Успела је да спаси болницу и покушала да подигне мостобран на левој обали Сутјеске. Међутим, 13. јуна 1943, партизани су кренули у општи напад на левој обали реке.

У том критичном тренутку, Сава је донео храбру одлуку да изврши пробој кроз непријатељске редове. Са својом пратњом, укључујући чету и групу курира, Сава је кренуо у јуриш. Пуцајући из пушкомитраљеза, храбро је водио напад. Нажалост, Сава Ковачевић је погођен непријатељским рафалима и погинуо.

Сведоци његове погибије, попут Шолтанина Богдана Јаковчевића, присећају се тог тренутка с тугом. За време јуриша, када су се формирали у стрељачки строј, Шолтанин је видео како Сава показује према врху брда, означавајући правац јуриша. Нису били свесни да су Немци већ били ближе, скривени у рововима на крају ливаде. Сава је храбро предводио јуриш, али су га непријатељски рафали усмртили. Чак је и православни свештеник који је био с њима у дивизији клечао и плакао за Савом.

Сава Ковачевић није био само војсковођа, већ и интелектуалац. Био је школован од стране Комунистичке партије и био је особа с којом се могло разговарати и расправљати чак и о теорији релативитета. Био је храбар, мудар и харизматичан лидер који је освајао својим присуством. Међутим, био је и одлучан и строг вођа који је инсистирао на дисциплини и војничком понашању. Био је одговоран и самокритичан, а његови војници су му апсолутно веровали. Данашњи дан, осамдесетогодишњицу погибије Саве Ковачевића, славимо, јер смо захваљујући јунаштву и одлучности малобројних данас сви ту где јесмо и нисмо завршили под окупаторском чизмом.

1950. Рођен Радомир Михаиловић Точак

Радомир Михаиловић, познат као Точак, рођен је 13. јуна 1950. године у Чачку, СФР Југославија. Већ са 5 година почео је свирати различите жичане инструменте, да би се коначно са 9 година посветио гитари. У раном младалачком периоду био је члан бенда из Чачка под именом Дечаци са Мораве.

1970. године често је свирао по разним клубовима у Белгији. Ускоро, 1971. године, оснива бенд Смак у Крагујевцу, Србија, који ће постати један од најпопуларнијих бендова у региону, широко признат као један од најбољих југословенских бендова свих времена. Точак је главни композитор и гитариста бенда. Њихов први албум, "Смак", објављен је 1975. године. Био је велики успех, а следио га је албум који многи сматрају њиховим најбољим остварењем, "Црна дама", 1977. године. Албум је снимљен у Морган Студиос и продуцирао га је Мартин Леван, познати лондонски продуцент који је, између осталог, радио на првом албуму бенда Ирон Маиден. Енглеска верзија албума, названа "Блацк Lady", такође је објављена 1978. године. Ова два албума показују ширину бенда који је инкорпорирао различите музичке стилове попут блуза, прогресивног рока, психоделичног рока, џеза и етничке музике са простора. Точаков јединствени виртуозни стил свирања велики је део звука бенда. Он свира електричну гитару прстима, уместо трзалицом. Уз Влатка Стефановског, сматра се највећим гитаристом са простора бивше Југославије.

Један од најзначајнијих тренутака у каријери бенда Смак био је чувени концерт 1975. године у Београду, када су били предгрупа славном светском бенду Дееп Пурпле. Према речима нашег великог писца Синише Ковачевића, који је говорио о људима који су били присутни на том спектакуларном концерту, "Верујем да ће се те нелогично дуге свирке једне предгрупе, и још нелогичније и дуже паузе која је уследила између предгрупе и изласка Дееп Пурпле на сцену." Према Ковачевићевим речима, један од највећих светских бендова није желео да изађе на сцену након моћног спектакла групе Смак. Сврха предгрупе је обично припрема публике за спектакл који долази, а не да сама направи спектакл какав главна група не може да испрати. Ова прича заувек ће остати једна од најчувенијих анегдота везаних за групу Смак и неписани доказ о величини и квалитету бенда који је предводио управо Радомир Михаиловић Точак.

Радомир Михаиловић Точак и даље је активан музичар и посвећен уметник. Поред рада са бендом Смак, Точак је такође снимио неколико соло синглова и објавио један соло албум. Његов таленат за компоновање дошао је до изражаја и у свету филмске музике, где је створио високо цењену музичку подлогу за филм "Византијско плаво", за коју је добио награду Кристалну призму.

Поред својих музичких достигнућа, Точак води сопствену школу гитаре у Београду. Његова страст према музици и жеља да пренесе своје знање другима одражавају се кроз ову иницијативу. Као ментор, Точак инспирише нове генерације гитариста и преноси своју љубав према инструменту.

Радомир Михаиловић Точак остаје икона југословенског и српског рокенрола, са изузетним доприносом музици и култури. Његов виртуозни стил свирања и музичка иновативност обележили су једно доба, а његово наслеђе наставља да инспирише и утиче на будуће генерације музичара.

1962. Премијерно приказан филм "Лолита" Стенлија Кјубрика

Филм "Лолита" Стенлија Кјубрика представља адаптацију контроверзне истоимене књиге Владимира Набокова. Објављен на данашњи дан 1962. године, филм истражује табу тему опсесије старијег мушкарца према младој девојци. Кјубрикова адаптација, позната по својој мрачној хумористичкој атмосфери и провокативним темама, изазвала је интензивне дебате и добила похвале критике.

Радња се врти око Хамберта Хама Хамберта, средовечног професора који се заљубљује у адолесцентну ћерку своје стаодавачице, Долорес Хејз, коју назива Лолита. Хамбертова опсесија расте док се манипулативно увлачи у Долоресин живот, да би на крају оженио њену мајку како би остао близу објекта својих жеља. Филм истражује комплексну динамику њиховог односа, замагљујући границе између љубави, пожуде и искоришћавања.

Кјубриково око за детаље очигледна је током целог филма. Од дизајна сетова до кинематографије, сваки аспект је пажљиво осмишљен како би створио визуелно задивљујуће и тематски богато искуство. Глумачке изведбе су подједнако убедљиве, при чему Џејмс Мејсон пружа нијансирану интерпретацију Хамберта Хамберта, док Су Лион тумачи енигматичну и заводљиву природу Лолите.

"Лолита" се суочила са значајним изазовима током свог издања због експлицитне тематике. Кјубрик, познат по преламању граница, успео је да се кроз уметнички приступ избори са цензорским ограничењима тог времена, алудирајући на контроверзније аспекте приче уместо да их експлицитно прикаже. Овај уметнички приступ омогућио је филму да задржи свој жељени утицај док се придржавао друштвених норми тог доба.

Упркос контроверзама, "Лолита" је добила похвале критике због храброг приповедања и изузетног филмског стваралаштва. Кјубриково вешто вођење, заједно са глумачким изведбама и мрачно сатиричним тоном филма, допринели су његовом успеху. Остаје важан део Кјубриковог филмског опуса, приказујући његову способност да се суочи са тешким материјалом и изазове размишљање и дискусију.

"Лолита" представља доказ Кјубрикове уметничке вештине и спремности да истражује тешке теме. Овај филм и даље изазива размишљање, као и дебате о темама жеље, манипулације и границама моралности. Кјубриково наслеђе као мајстора филма додатно је утемељено кроз његову храбру адаптацију Набоковљевог контроверзног романа.

1997. Премијерно приказан цртани филм “Херкулес”

Цртани филм "Херкулес" је амерички анимирани филм из 1997. године, објављен у продукцији Волт Дизни студија за анимацију. Филм је инспирисан грчком митологијом и прати авантуре младог Херкулеса, полубога који је покушавао да пронађе своје место међу људима и доказује свој херојски статус.

У древној Грчкој, богови Зеус и Хера су благословени рођењем сина Херкулеса, доносећи радост и славље међу остале богове. Међутим, зли бог подземља Хад, брат Зеуса, жели да свргне свог брата и преузме власт на Олимпу. Кроз Моире, три судбине које све знају, Хад сазнаје да ће за осамнаест година планетарно поравнање омогућити да ослободи Титане и завлада Олимпом, али само ако Херкулес не постане препрека. Хад шаље своје демонске слуге да убију Херкулеса, пружајући им напитак који може одузети бесмртност боговима. Иако Херкулес изгуби своју бесмртност, задржава своју божанску снагу. Одрастајући као обичан смртник, Херкулес се суочава са изазовима који ће га довести до спознаје о својој правој природи и храбрости.

Уз бројне препреке и авантуре, Херкулес среће разноврсне ликове који га подржавају или представљају изазов. Ту је Пегаз, његов верни крилати коњ, који му пружа подршку током целог путовања. Мудри сајдкик Фил преузима улогу Херкулесовог учитеља и помаже му да развије своје вештине и херојске особине. Мег, шармантна и тајанствена девојка, постаје љубав Херкулесовог живота, али иза њеног шарма крије се тајна која може угрозити њихову везу. Ова шарена екипа ликова доприноси богатству приче и динамици односа међу њима.

Цртани филм "Херкулес" није само забаван и узбудљив, већ такође преноси важне поруке. Прича о Херкулесу подсећа нас да свако може пронаћи своје место у свету, без обзира на своје порекло или унутрашње борбе. Он нас учи да су храброст, снага и оданост према себи и другима оно што чини правог хероја. Такође, филм наглашава важност пријатељства, породичних вредности и прихватања себе онаквим какви јесмо. Ове универзалне поруке инспиришу и подстичу публику свих узраста да се суоче са својим изазовима и расту као особе.

2023. Денвер Нагетси први пут у историји освојили титулу НБА шампиона. МВП финала - Никола Јокић.

Рано јутрос исписана је историја. Екипа Денвер Нагетса после 47 година чекања освојила је титулу НБА шампиона победом над екипом Мајами Хита у петој утакмици резултатом 94:88. Играч утакмице и МВП финала је нико други до наш Никола Јокић. У овој утакмици, наш Јокара постигао је 28 поена и ухватио 16 скокова, а овај његов историјски наступ у плеј-офу отићи ће у историји као за сада једини икад где је један играч током целог плеј-офа предводио све играче свих тимова по броју поена (600), скокова (269) и асистенција (190).

Овај изузетно млади ростер Денвер Нагетса у самом је врху НБА лиге већ неколико година уназад. Под диригентском палицом једног од тренутно најбољих тренера у лиги, Мајкла Малона, ова машинерија је у сезони 2022/2023. била незаустављива, како у регуларном делу сезоне, тако и у плеј-офу. Током плеј-офа, једино је екипа моћних Финикс Санса успела да оствари две победе против Нагетса. Редом су у плеј-офу падали: Минесота Тимбервулфси резултатом 4:1, Финикс Санси резултатом 4:2, ЛА Лејкерси метлом 4:0 и вечерас је пао Мајами укупним резултатом 4:1.

Узећу себи за право да у име редакције и своје лично име честитам руководству Денвер Нагетса, тренеру Мајклу Мелоуну и целој екипи на челу са Николом Јокићем заслужено освојену титулу. "Зарађено, а не добијено" - дефинитивно важи за вас. Ова титула слика је дугогодишњег напорног тимског рада. Ове године, титулу је освојила најнесебичнија екипа на свету, где сваки играч игра за саиграча који стоји до њега. Екипа без ега. Само пријатељство, труд и неизмеран таленат. Браво свима!