РАТОВИ КОЈИ ГУРАЈУ ПЛАНЕТУ У КАТАСТРОФУ: Нуклеарне силе у клинчу, један ударац може свет да доведе до НОКАУТА

Ни година у коју је обележила пандемија није могла да спречи да се у њеној сенци одигравају крвави сукоби, који су уништили превише живота и гурнули планету у још већу несигурност.

Година за нама остаје обележена бројним сукобима у свету. Многи се повлаче годинама или деценијама, попут рата у Сирији, Авганистану и Јемену, али ситуације у неким жариштима поново су ескалирале у новије време и отвориле могућност нових конфликта на старим фронтовима.

Спор око региона, због којег се почетком деведесетих водио рат, поново је ескалирао крајем септембра 2020, да би се окончао након 44 дана борбе. Азербејџан је успео да поврати већину територија које је изгубио током Рата за Нагорно-Карабах од 1988-1994.

Азербејџан је крајем децембра најавио постепену демобилизацију снага у региону Нагорно-Карабах, због којег је у територијалном сукобу са Јерменијом, након што су руски и азербејџански председници Владимир Путин и Илхам Алијев и јерменски премијер Никола Пашињан у новембру потписали споразум о потпуном прекиду ватре.

Док су становници тих подручја напуштали своје куће и палили их како их не би оставили азербејџанским снагама, у Јерменији су избили протести, опозиција тражи оставку премијера, док 2.000 руских миротвораца чува границу региона - коридор Лачин - чиме је Русија суштински направила војну базу на азербејџанском тлу.

Јерменски Карабах и даље постоји, али су се границе радикално смањиле, а у споразуму се не помиње његов политички статус. Извесно је да ће Јеревану бити тешко да подржи тамошњу власт сад кад је регион одвојен. Тензије су добиле додатну конотацију улогом Турске у сукобу. Анкара је отворено помагала Азербејџану, а након споразума ојачала је свој утицај на Кавказу и региону. Могуће је и да се лидери земаља трилатералног споразума предомисле око Карабаха.

Рат у Донбасу део је ширег украјинско-руског рата, који је почео у фебруару 2014. након руске анексије Крима и спорног референдума на којем је 95 одсто становника Крима гласало за прикључење Русији. Те резултате није признао нико осим Москве. Уследиле су демонстрације руских сепаратиста у украјинским областима Доњецк и Лугањск, које су ескалирале у оружане сукобе са украјинском владом и довеле до једностраног проглашења република Доњецк и Лугањск, које додуше не контролишу читаве већ делове тих области.

Тренутно је окупирано седам одсто украјинске територије, а од априла 2014. до сада на истоку Украјине погинуло је више од 13.000 људи, рањено преко 24.000 и размештено 1,5 милиона. Бивши председник Украјине Петро Порошенко договорио је Споразум у Минску који никад није имплементован, али је његов наследник Володимир Зеленски, изабран 2019, обновио напоре да се конфликт у Донбасу оконча. Крајем јула је договорено ново примирје али тензије остају.

Од почетка конфликта било је 29 обустава ватре, а гаранција да неће бити новог кршења примирја нема. Тензије јача географска близина Русије. Још је Порошенко оптуживао Путина да "хоће да анексира читаву његову земљу". Украјина нема контролу над скоро 410 километара границе са Русијом, у којој воде главну реч самопроглашене републике. Путин, који је у једном интервјуу 2019. рекао да су "Руси и Украјинци једна нација", исте године је издао указ захваљујући којем је скоро 200.000 становника Донбаса добило руско држављанство.

Након што су америчка ЦИА и британски МИ6 организовали пуч којим је 1953. свргнут ирански премијер Мохамед Мосадик, Иранци су негодовали због страног мешања, а анти-америчка клима обележила је деценије које су уследиле, све до данас.

Две земље немају званично успостављене односе од 1980. кад је избио крвави, осмогодишњи рат између Ирана и Ирака, а САД подржале ирачку инвазију. У њему се борио и Касем Сулејмани, касније генерал и командант снага Кудс иранске Револуционарне гарде, који је погинуо почетком јануара 2020. у америчком нападу у Ираку. Ово је довело до ескалације тензија у региону, које су расле откако су САД 2018. напустиле Ирански нуклеарни споразум, а следеће године прогласиле Револуционарну гарду за терористичку организацију. Иран је запретио осветом, напао две америчке базе у Ираку и грешком оборио украјински путнички авион са 176 људи (сви су погинули), док је један руски посланик упозорио на опасност од нуклеарног рата. Русија је након убиства Сулејманија стала на страну Техерана, али је мало вероватно да би се директно мешала случају сукоба између САД и Ирана.

Тензије у региону су обновљене након што је убијен ирански нуклеарни научник Мохсен Фахризадех, а Техеран за то окривио Израел. Нагађало се чак да ће САД и Израел можда напасти Иран како би спречили наводни развој нуклеарног оружја. Сумња се да је напад на научника одобрио Вашингтон и да освета Ирана чека на став нове америчке администрације према региону. Иако је у новембру потпредседник Ирана Ешаг Џаханири рекао да се нада промени америчке "деструктивне" политике, председник Хасан Рохани је следећег месеца поручио да неће бити никаквих преговора о техеранском програму наоружања и да је новоизабрани председник САД Џозеф Бајден "свестан тога".

Однос две глобалне супер силе сматра се најважнијим билатералним односима у 21. веку. Током историје доживљавали су своје успоне и падове, али данас не могу бити гори. Листа предмета њихових сукоба је дугачка - ту су трговински, технолошки, чак и свемирски рат, спор у Јужнокинеском мору, око статуса Хонг Конга и независности Тајвана и Тибета, муслиманске мањине Ујгура у Синкјангу и сукоб око порекла пандемије корона вируса.

Америчка администрација је 2018. почела да намеће тарифе Кини због наводне крађе интелектуалне својине и америчке технологије. Кина је узвратила, рат се наставио и током следеће године, да би у јануару 2020. две највеће економске силе у свету дошле до споразума.

Тензије се ипак нису умањиле. Како из Вухана од децембра 2019. ширила пандемија корона вируса, повео се спор око питања њеног порекла. САД су се 2019. повукле из споразума ИНФ, између осталог због успостављања баланса са Кином која милитаризује Пацифик. У Јужнокинеском мору, где је Кина у територијалном спору са више држава у региону - укључујући Тајван - САД се позивају на слободу пловидбе. Кина сматра Тајван својом територијом и јача војни притисак на острво, које је почело да јача одбрану и нада се подршци САД у случају напада. На најновијем месту сукоба, Кина је поставила своју заставу на Месец пола века након САД, а након што је амерички Сенат одобрио формирање Свемирских снага Кина је поручила да се нада да свемир неће постати ново бојно поље.

Војска Етиопије покренула је инвазију на побуњенике у региону Тиграј почетком новембра 2020, након што су снаге Народноослободилачког фронта Тиграја (ТПЛФ) извршиле изненадни напад на њене положаје. Интернет и телефонске везе су прекинуте, а етиопијска војска је најавила да ће тенковима освојити престоницу региона Мекеле, дајући побуњеницима рок од 72 сата за предају. Побуњеници су минирали путеве на југу покрајине, али то није омело напредак војске која је ушла у Мекеле.

Конфликт у Тиграју избио је након спорних регионалних избора у септембру 2020. ТПЛФ, моћни политички ентитет који је доминирао политиком Етиопије три деценије, одбио је да се прикључи новој Партији просперитета премијера Абија Ахмеда, наводећи да је он незаконити лидер због одлагања општих избора, и упркос влади покренуо регионалне изборе у Тиграју. Након напада 4. новембра на базе и штабове етиопијске војске у Тиграју, власти су покренуле акцију и крајем новембра заузеле Мекеле. Премијер Етиопије је прогласио победу а ТПЛФ се заветовао да ће наставити борбу док се "освајачи" не избаце.

Уједињене нације су у децембру процениле да је више од милион људи расељено услед конфликта, а више од 50.000 их је побегло у Судан. Везе и саобраћај са регионом Тиграј су и даље у прекиду. Према речима очевидаца, током почетног хаоса насталог током првих дана офанзиве војске Етиопије на побуњенике у Тиграју, етиопски војници и њихови помагачи масакрирали су стотине цивила у граду Маи-Кадра.

Након што је Либија прошла кроз крвави Први грађански рат, у којем је 2011. свргнут и убијен лидер земље Моамер ел Гадафи, земља је запала у хаос. Од тада је подељена на две ривалске владе, на истоку и западу, које имају подршку различитих оружаних група и страних земаља.

Други грађански рат, који се повео 2014. и траје до данас. Владу националног акорда (ГНА), коју предводи Фајез ал Сараџ у Триполију, подржавају западне силе, укључујући САД, али се углавном ослања на Турску, Катар и Италију, док Либијску националну армију ЛНА на челу са генералом Калифом Хафтаром у Тобруку подржавају Египат, Уједињени Арапски Емирати, Русија, Саудијска Арабија, Јордан и, незванично, Француска.

Присуство Исламске државе у земљи додатно је закомпликовало борбу за власт у земљи. Привремена влада у источној Либији поднела је у септембру 2020. оставку усред уличних протеста, који су избили широм земље због лоших услова за живот. Након пада ривалске владе и протеста у Триполију Ал Сараџ је најавио да ће поднети оставку до краја октобра, међутим после је је ту одлуку повукао. У новембру је постигнуто "трајно примирје" између влада у Триполију и Тобруку и заказани преговори у Тунису, на којима је договорено одржавање парламентарних и председничких избора у Либији у децембру 2021.

Две земље су у лошим односима још од 1974. кад је Анкара извршила инвазију на северни Кипар, након чега је острво подељено између грчких и турских становника. Војне тензије поново су порасле 2020. услед спора у Егејском мору и Источном медитерану.

Сукоб је избио је око турске експлоатације гаса у кипарској ексклузивној економској зони, након што су 2019. у Источном Медитерану откривена велика гасна и нафтна налазишта. Међународно призната грчка влада на Кипру и ЕУ оптужују Турску да бушењем у водама код подељеног острва нарушава подморску економску зону, док Анкара тврди да оперише у водама код свог дела територије, над који право полажу кипарски Турци.

Услед тензија са Турском око ресурса у Источном Медитерану, Грчка је потписала споразум са Египтом о поморској граници, а 15 година дуге преговоре "погурао" је споразум о мапирању граница између Турске и Либије у новембру 2019. Сукоб се води и у Егејском мору, где и Грчка и Турска - обе чланице НАТО пакта - имају по шест миља територијалних вода у којима се налази велики број грчких острва. Грчки премијер Киријакос Мицотакис је у августу најавио да ће проширити своје територијалне воде са шест на 12 миља, на шта је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу упозорио да би то био "повод за рат".

Тензије су додатно повећане и у јулу 2020, након што је Турска променила статус истанбулског музеја Аја Софија у џамију, што је Грчка назвала "отвореном провокацијом".

Кинеско-индијски спор води се око два већа и неколико мањих делова територије између две земље. Први од тих већих је регион Аксаи Чин, којег Кина сматра делом Синкјанга и Тибета а Индија Ладака. Друга тачка спора између Индије и Кине је Аруначал Прадеш, држава на североистоку Индије коју Пекинг зове "јужним Тибетом".

У оба спорна подручја две земље су водиле рат 1962. То им је био једини рат, у којем је Индија претрпела пораз. Односи између Њу Делхија и Пекинга погоршани су протеклих неколико месеци због спорне границе у региону Хималаја. Иако спорадичне чарке нису неуобичајене, тензије су се усијале у мају 2020, кад је дошло до војног сукоба на планинском превоју дуж границе с Кином у држави Сиким на североистоку Индије. Ово је показало да је брза ескалација односа веома могућа. У јуну је јављено да је 20 индијских војника погинуло у сукобу са кинеским на Линији стварне контроле у Ладаку, током којег није коришћено ватрено оружје већ камење, шипке и шаке, према старом споразуму.

Ово је био најжешћи гранични сукоб за пола века, па две најмногољудније силе света разматрају како да смање тензије на хималајској граници. Према плану, обе стране треба да се повуку из спорног подручја и успоставе тампон-зону. Уколико ниједна страна не одступи, њихова пат позиција могла би имати дестабилизирајуће последице по регион, а треба указати да су обе нукларне силе. Обе стране су стога свесне да су преговори једино решење па су у децембру 2020. наставиле дијалог око ситуације у Ладаку. Индија је у још једном територијалном сукобу у којем Кина има споредну улогу - око Кашмира са Пакистаном.