СТРАШНА ПРИЧА ИЗ КЕНИЈЕ КОЈА ЈЕ ДИГЛА СВЕТ НА НОГЕ: Трудна носила џакове на градилишту, па продала бебу за 75 евра

После објављивања чланка BBC-a, полиција је ухапсила седморо људи под оптужбом за трафикинг, али шта је са женама са друге стране ових илегалних погодби? Шта натера једну мајку да прода рођено дете за 75 евра (око 8.820 динара)?

Адамин живот био је лак док је имала родитеље, каже она. Новца није било много, њене опције већ су биле сужене, али је макар постојао ред међу стварима који је имао смисла. Ишла је у школу и волела то. Имала је врло мало брига. А онда је њен отац умро кад је имала 12 година, а њена мајка је преминула неколико година касније.

- Живот је тада постао тежак - каже она, у разговору који је водила у селу у руралној западној Кенији.

- Морала сам да напустим школу и почнем сама да се издржавам - навела је она. 

Са 22 године, Адама је упознала једног мушкарца и затруднела с њим, али он је умро три дана пошто им се родила ћерка. Њена усамљеност само се продубила.

Дојила је бебу док је ова патила од болести новорођенчета све док јој није било боље, негде око 18 месеци, а потом су им били потребни стабилни приходи да би обоје преживели. И зато је Адама оставила бебу код старије баке и упутила се у Најроби да нађе посао.

- Имај на уму да тражиш посао ради детета - рекла јој је бака.

Адама је стигла у Најроби и кренула са продавањем лубеница на улици, али то се није плаћало довољно, а њена цимерка би јој крала сав новац који би оставила код куће. Живот у граду такође је био тежак. Има ожиљак на челу, испод линије подшишане косе, од времена кад је морала да се брани.

- Неки мушкарци су се поигравали са мном и дошло је до тога да сам морала да узвратим - каже она.

Пребацила се на рад на градилишту, где није била плаћана уопште, а одатле је прешла у ноћни клуб, где је затражила од шефа да њену плату шаље директно њеној баки на селу. После неког времена, Адама је почела да зарађује мало више у Најробију како би могла да изнајмљује место за живот.

Пронашла је посао који се мало боље плаћа на другом градилишту и тамо упознала мушкарца. Њих двоје су се неко време забављали, а потом јој је он рекао да жели да имају дете.

Адама му је понудила – ако буде смела да доведе ћерку да живи са њима, онда могу да имају дете заједно. Он је пристао на то и пет месеци Адамине трудноће плаћао станарину и рачуне и куповао храну за њихов дом, а Адама је чекала прави тренутак да доведе своју ћерку у град.

Потом је једног дана само нестао и више се није вратио. 

Многе жене знају тачно како изгледа тескоба пред доношење детета на свет без довољно новца да се прехрани једна особа, а камоли две. Већина никад неће размишљати о томе да прода дете незнанцу. Али за неке сиромашне трудне мајке у Кенији, продаја детета трговцима људима постала је последња од ограниченог броја опција за опстанак.

Трговци децом плаћају шокантну ниске суме за то. Сара је имала 17 година кад је затруднела са другим дететом, без средстава да издржава бебу, каже она.

Продала га је жени која јој је понудила 3.000 кенијских шилинга – што је отприлике тридесетак долара.

- У том тренутку била сам млада, нисам ни помишљала да је то што радим погрешно - каже она.

- После пет година ме је сустигло шта сам урадила и желела сам да јој вратим новац - каже она. 

Она каже да познаје друге жене које су продале своје бебе за сличне суме.

- Многе девојке продају бебе због проблема са којима се суочавају, можда их је мајка отерала од куће и немају ништа своје, или су још ишле у школу кад су затруднеле - каже она. 

То је превише проблема за девојке које имају 15 или 16 година, наводи она.

- Наћи ћете девојке које изгубе бебу и све што имају зато што нема никога ко би их држао за руку - додаје. 

Кенија има једну од највиших стопа тинејџерских трудноћа у Африци, а здравствени експерти кажу да се проблем погоршао током пандемије коронавируса. Неке од жена приморане су на сексуални рад да би преживеле, а поједине девојке су испадале из школског система.

- Чула сам превише прича о женама и девојкама у таквој ситуацији. Младе жене долазе у градове у потрази за послом, улазе у везу, затрудне, а отац детета их остави. Ако отац неће да их финансира, онда ове жене и девојке морају да нађу неки други начин да надоместе приходе. И то их доводи до тих продаваца беба, да би могле да дођу до неког облика зараде и издржавају себе и можда децу коју већ имају код куће. Људи не говоре о томе отворено, али то се дешава - каже Пруденс Мутисо, кенијска правница за људска права специјализована за заштиту деце и репродуктивних права.

Адама је крила трудноћу на градилишту све док више није могла да носи тешке џакове са цементом.

Тада више није имала одакле да плаћа станарину. Станодавац јој је три месеца гледао кроз прсте, а потом ју је избацио на улицу и забарикадирао кућу.

У осмом месецу трудноће, Адама је почела да проваљује назад у кућу касно ноћу само да преспава и одлазила из ње рано ујутро.

- Добрих дана бих имала среће да негде нађем храну. Понекад бих само пила воду, молила се и спавала - наводи. 

Кад се жена нађе у Адамином положају у Кенији, неколико фактора може да се нагомила и допринесе томе да се оне обрате трафикантима. Абортус је противзаконит сем ако живот мајке или детета није угрожен, што на располагању оставља само опасне недозвољене алтернативе.

Такође, у значајној мери не постоји сексуална и репродуктивна едукација за адолесценте, нарочито у руралним крајевима, а ту је и недостатак свести о процесу законског усвајања.

- Жене и девојке са нежељеном трудноћом немају подршку владе - каже Ибрахим Али, кенијски организатор из добротворне организације Хелт паверти екшн.

- Ове жене су често стигматизоване, нарочито у руралним областима и морају да беже, а то их доводи у угрожен положај у градовима - додаје он. 

Адама није имала представу какве законске опције су јој на располагању да би дете дала безбедно на усвајање и није разумела процес усвајања.

- Ништа нисам знала... Никад нисам ни чула за то - каже она. 

Размишљала је о илегалном абортусу, рекла је, али није могла да помири ту идеју са властитом вером. А потом је почела да размишља о томе да одузме себи живот.

- Била сам под толиким притиском да сам почела да размишљам о самоубиству како би људи напросто само заборавили на мене - наводи Адама. 

Али неколико недеља пре термина за порођај, неко је упознао Адаму са лепо обученом женом по имену Мери Аума, која ју је посаветовала да не иде на абортус и да не извршава самоубиство. Мери Аума је водила илегалну уличну клинику у сиротињском крају Најробија по имену Кајоле.

Она је Адами дала 100 шилинга и рекла јој да дође на клинику наредни дан. Приручна клиника Мери Ауме заправо није била никаква клиника, већ само две просторије скривене иза неугледне радње с излогом на главној улици у Кајоли. Унутра се углавном налазе празне полице по којима су раштркани медицински производи, иза којих су просторије за порађање жена.

Аума седи ту са помоћницом, купујући и продајући бебе за профит, без непријатне обавезе да мора да проверава ко их купује и за шта. Она је Адами рекла да су њени купци брижни родитељи који не могу да затрудне, који ће жарко жељеном детету пружити све на свету. Али у стварности Аума ће продати бебу некоме ко ће ући са улице са правом количином готовине у рукама.

Аума такође говори трудним мајкама да је бивша медицинска сестра, али она нема медицинску опрему, знање, нити хигијенске услове да реши озбиљне проблеме који могу да настану током рађања детета.

- Њено место је било прљаво, користила би малу посуду за крв, није имала лавабо и кревет није био чист - присећа се Адама.

Кад је Адама стигла на клинику, Мери Аума јој је дала две таблете без упозорења, да би јој покренула трудове. Аума је имала купца на чекању и била је нестрпљива да што пре обави купопродају.

Али кад се Адама породила, беба је имала проблем са прсима и била јој је потребна хитна нега, и Аума је рекла Адами да одведе сина у болницу. После недељу дана проведених у болници, Адама је отпуштена са здравим дечаком.

Станодавац који ју је избацио док је била трудна дозволио јој је да се врати у кућу и она је ту дојила бебу. Убрзо после тога, поново је срела Мери Ауму на пијаци, каже она, а Аума јој је дала још 100 шилинга и рекла јој да дође на клинику наредни дан.

- Рођен је нови пакет - послала је Аума поруку купцу - 45.000.

Мери Аума није нудила Адами 45.000 шилинга – 400 долара – она је говорила цену купцу. Адами је понудила 10.000 шилинга – око 90 долара. Али Мери Аума није знала да је купац на чекању новинар на тајном задатку који ради за BBC у склопу једногодишње истраге о трговини децом.

Кад је Адама отишла у приручну клинику наредни дан, чекала је у задњој просторији, љуљајући бебу у рукама. У разговору који су водили шапатом, наводни купац јој је рекао да она има и друге опције и Адама се тад предомислила. Изашла је са клинике тога дана са сином у наручју и однела га у владин дом за незбринуту децу, где ће се старати о њему док не буде дошло до легалног усвајања.

BBC је од Мери Ауме тражио да одговори на оптужбе изнесене у овом чланку, али она је то одбила да учини. Адама сада има 29 година и поново живи у селу у ком је и одрасла. И даље понекад одлази на спавање гладна.

Живот је и даље тежак. Повремено добија посао у оближњем омањем хотелу, али недовољно. Опире се да се не ода алкохолу.

Сања да отвори властиту продавницу ципела у селу и да допрема ципеле из Најробија, али то је далеки сан. Нема контакте са сином, али ни за чим не жали.

- Нисам срећна што сам желела да продам своје дете, нисам имала жељу ни да такнем тај новац - каже она.

- Кад у давању детета на усвајање више није учествовао новац, нисам имала проблем - кађе она. 

Она познаје крај око дома за децу у ком је оставила сина. Близу је куће из које је избачена кад је била скоро спремна да га роди.

- Знам да је тај крај безбедан, а људи који се старају о њему су добри - закључује Адама.