СВИ УСПОНИ И ПАДОВИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ: Погледајте шта је све постигла током 16 година жестоке политичке борбе

Када је Марен Хајнцерлинг ухватила руке најмоћније жене на свету и завртела је по подијуму, почела је да брине. "Схватила сам да не смем да је пустим да не би полетела преко сале и ударила у зид", рекла је Хајнцерлинг касније о догађају који се догодио 17. маја 2017. године.

Хајнцерлинг, која је тада имала 78 година, добила је награду за добровљни рад и подучавање избегличке деце основама физике. Хајнцерлинг је импровизовала своју плесну тачку са Меркел, која има докторат из квантне хемије, како би показала центрифугалну силу, невидљиву силу која делује на тело које се креће кружницом.

Меркел, која је позната као неко ко нема покерашко лице и која често колута очима и мршти се на конференцијама за новинаре, била је тема бројних скечева, мимова и шала на интернету. Током плеса са Хајнцерлинговом се смејала.

Могуће је да се немачка канцеларка смејала јер је знала да ће фотографи добити прилику да овековече савршену метафору њене идеје вођства. Научни концепт центрифугалне силе Меркел је често цитирала како би описала политичке изазове са којма се сусреће. Током 16 година, колико је канцеларка Немачке, већи део своје политичке енергије усмерила је ка сузбијању и решавању криза које су могле да се отму контроли.

Меркел је на власти била колико и њен ментор "вечити канцелар" Хелмут Кол, али за разлику од седморице претходника, она ће место канцелара напустити под својим условима, на крају мандата и са популарношћу која је и даље толико висока да су тројица кандидата који би могли да је наследе на месту канцелара Немачке, сваки на различити начин, обликовала своје политичке персоне по узору на њу.

Меркел је успела да остане толико дуго на власти погуравши своју конзервативну Хришћанско демократку унију (ЦДУ) у центар политичког спектра, ушавши у коалиције и са Слободном демократском партијом (ФДП) десног центра и са Социјал-демократском партијом (СДП) левог центра. Меркелин ЦДУ постао је сунце око ког су кружиле друге странке. Коалиција са Зеленима дуго је изгледала као логичан потез али је пропала 2018. због противљења ФДП-а.

Критичари кажу да је цена успеха Ангеле Меркел ерозија политичког пејзажа Немачке: Сарадњом са другим партијама и њиховим политикама и програмима, она је учинила да немачке традиционалне партије делују врло слично. ЦДУ се сада мучи да задржи уједињен фронт у свом приступу у пост-Меркел ери али инсајдери у странци страхују да би пораз на септембарским изборима могао да гурне некад доминантну силу немачке послератне политике у егзистенцијалну кризу која би кулминирала расколом између странака центра и конзервативаца.

Пошто је 35 година живела на источној страни гвоздене завесе, Меркел је имала искуство из прве руке колико брзо политички системи могу да се распадну.

После победе на изборима 2005. године, прва немачка канцеларка ступила је на положај свесна да чак и мале одлуке у најбројнијој и економски најмоћнијој земљи Европске уније, могу да имају директне последице по цео континент.

- Меркел има два важна квалитета - рекао је Гардијану Стефан Корнелијус, уредник Зидојче цајтунга.

- Несклона је ризику и центриста је у смислу да жели да споји људе радије него да их отуђи. Ти квалитети односе се како на унутрашњу политику тако и на Европску унију, политичку констелацију која је склонија томе да се распадне - додао је он.

Током другог мандата Ангеле Меркел, ЕУ је била на ивици колапса због догађаја на безрама. Глобална рецесија коју је изазвало пуцање мехура некретнина у САД, изазвала је кризу у еврозони где земље нису могле да спасу своја средства јер су сва била везана за исту валуту.

Како се криза интензивирала, политичари у северној Европи су затражили да се земље попут Грчке и Италије истерају из клуба и де факто уништи еврозона.

Упркос противљењу код куће, Меркел је предузела неопходне кораке и чврсто окупила све земље чланице еврозоне, испреговаравши помоћ за најтеже погођене земље и пруживши политичку подршку Европској централној банци.

Док је утицај Француске почео да нестаје под вођством Николаса Саркозија и Франсоа Оланда, а Британија је почела да се одваја од блока, Меркел је постала најмочнији посредник у преговорима у Европи.

Ту улогу је задржала наредних година, стрпљиво "прегрмевши" специјалне молбе британских премијера да УК остане у орбити ЕУ и истовремено задржавши на окупу других 36 земаља чланица ЕУ.

- Морамо да урадимо све што можемо да спречимо центрифугалне силе - рекла је она убрзо после гласања о Брегзиту.

- Највећа заоставштина Меркелове је што је успела да задржи на окупу ЕУ упркос интензивним притисцима. То је нешто што захтева велику политичку снагу воље и, обично, немачки новац - рекао је Корнелијус.

Можда је највећа иронија њеног вођства то што је било потребно да жена са истока стиша страховања европских држава у вези са поновним појављивањем немачке агресије после уједињења, пише британски лист.

Упркос жестоком критиковању пацифистичког става Шредерове владе по питању Ирака, Немачка под њеним вођством није учествовала ни у једном новом рату осим што су про форме учествовали у европским војним мисијама против Исламске државе и у Малију. Меркел 2011. није одобрила приступање Немачке НАТО мисији у Либији.

- Усмерила је Немачку у срце Европе и повећала њен утицај а да нико од суседа то није доживео као претњу - рекао је Корнелијус. "То је историјско достигнуће".

Иако се Немачка више не доживљава као претња, појавила се друга врста сумњичавости: та да је Меркел земљу претворила у неку врсту огромне Швајцарске, државе која више воли новац од војних сукоба и која је политички неутрална али мање из принципа а више да би заштитила трговинске везе.

Меркел је изазвала бес Кине када се срела са Далај ламом на почетку свог мандата, али је убрзо потом интензивирала трговинске везе са Пекингом честим посетама и све већим извозом.

Помагала је руским дисидентима попут Алексеја Наваљног али истовремено није хтела да одустане од пројекта гасовода Северни ток 2 упркос страховањима многих да ће он повећати руски геополитички утицај. Неповерење које су такве одлуке посејале у Украјини, источноевропским државама и на Балтику често се игнорише у политичким круговима у Берлину.

Иако је Меркел увек предузимала праве кораке у моментима кризе како се Европа никада не би отела контроли, није стабилизовала политичке структуре континента.

- Идеја центрифугалне силе је кључ става Меркелове према Европи, али је истовремено то и њена највећа мана - рекао је Гардијану Јозеф Јанинг, сарадник Немачког савета за стране односе.

- Она никада није разумела да центрифугална сила може да се обузда на дуже стазе јачањем центрипеталне силе, снажнијим привлачењем тела масе центру - додао је он.

Делом због немачког вета, тек европска фискална и банкарска унија остала је недовршена. Заједнички систем за пријем азиланата и даље не постоји. Суверена безбедносна стратегија, на основу које државе чланице могу да реагују независније од Сједињених Америчких Држава, и даље је на нивоу идеје.

- Немачка под Меркеловом није појачала европске амбиције већ је само дала неку идеју где би на крају Европа требало да заврши. Другим речима, Немачка се удобно сместила у несавршеном окружењу - рекао је Јанинг.

У најбољем случају, готово научни приступ Меркелове у доношењу одлука значио је да је она на политичке изазове гледала као на комплексне проблеме које је немогуће решити без "звучног записа. То је било најочигледније у лето 2015. када је више од милион миграната и избеглица, махом из Сирије, стигло у Европу.

Одлука Ангеле Меркел да не затвори границе Немачке за оне који у њу стижу из Мађарке и пружи уточиште 890.000 избеглицама је добро позната. Оно што је мање познато су алтернативни сценарији које су саставили њени саветници.

Затварање немачких граница значило би нагомилавање избеглица на балканској рути и изазвало би хаос у региону који се и даље опоравља од грађанских ратова.

Грчка, прва криза Меркелине ере, би морала сама да се бори са милионима избеглица, а систем Шенгена био би уништен, тај фундаментални принцип отворених европских граница. Прихватање сиријских избеглица у том тренутку је деловао као анти-центрифугална опција.

"Једна од највећих снага Ангеле Меркел је увек била та што је политичким проблемима приступала рационално и дугорочно, док су њени мушки противници те проблеме посматрали емотивно и краткорочно", каже Гералд Кнаус, председавајући Иницијативе за европску стабилност, организације која саветује земље чланице ЕУ о мигрантским питањима. "Она има скепсу научника: да ли ово решење заиста може да упали?"

"На пример, 2015. године је знала да затварање граница пред избеглицама није опција јер је њена влада била одлучна да не прибегава насиљу у одбијању мираната. Последњих година неке владе, попут хрватске, спремне су да сурово третирају избеглице. Немачка је, међутим, 2015. године, донела етичку одлуку да то не ради", рекао је Кнаус.

Догађаји из лета 2015. године покренули су неке нове снаге које су запретиле да развуку преко сваке мере капацитете немачке државе - број особља Федералне канцеларије за миграцију и избеглице упетостручио се те године, и довеле су до тога да Меркелин политички стисак мало попусти.

Антимигирациона Алтернатива за Немачку (АфД) која је основана у знак противљења одлукама Ангеле Меркел да помогне земља у време кризе еврозине, постала је отворено десничарска, популистичка странка и ушла је 2017. године у парламент, као трећа странка по величини.

Десничарски кругови су се додатно радикализовали, почели су да нападају азилантске центре и 2019. године су убили савезника ЦДУ са проимигрантским ставовима. Ниједна друга земља Европе није доживела толико тешко и фатално десничарско дивљање као Немачка те године.

Меркел је, и поред тога, знала како да успори плес. Одбацила је позиве да поднесе оставку и сачекала да се смири сукоб унутар странке.

Договор "новац за избеглице" који је постигла са Турском и слични споразуми са Либијом и Макроком довели су до тога да број избеглица које стижу у Немачку драстично опадне. АфД су се "утврдили" на истоку Немачке, али мимо противљења мигрантима, нису успели да представе неку кохерентнију политику и чини се да ове године неће добро проћи на изборима.

"На крају, Меркел је преживеча избегличку кризу јер се одупрла притиску да даје обећања која не може да одржи. Други су направили ту грешку и изгубили поверење", каже Кнаус.

Ангела Меркел је као министарка природне средине у Коловом кабинету 1990их цео мандат провела говорећи о климатској кризи као "глобалном изазову".

Занимљиво, али су њена достигнућа по овом питању прилично мешовита.

Одлука да смањи ослањање на нуклеарну енергију била је нешто што је Меркел наследила од претходне владе социјалдеморката и Зелених. У почетку, Меркел је наизглед одустала од те идеје да би јој се поново вратила после нуклеарне катастрофе у Фукушими 2011. Немачка је сада на путу да затвори преосталих шест нуклеарних електрана до краја 2022. године.

Критичари кажу да је "нуклеарни излазак" повећао зависност Немачке од "прљавог" угља и гаса, док присталице сматрају да ће то довести до процвата извора обновљиве енергије који се другачије не би догодио.

Стручњак за климатску политику на Универзитету Сарланд, Уве Леприх се слаже са оптимистима. Балансирање нуклеарне енергије и обновљивих извора у истој енергетској мрежи било би изузетно тешко и успорило би зелене иновације.

Уместо тога, Немачка је неколико година деловала као да жели да постане зелени шампион света. На врхунцу бума соларне енергије, немачке компаније које су производиле фото модуле чиниле су 20 посто глобалног тржишта. У годинама после Фукушиме, број ветрењача драматично је порастао а струја добијена из ветра удвостручила се на 106TWH у року од шест година.

Како је немачки "енергетски покрет" убрзавао, тако је влада Ангеле Меркел покушала да га успори. Обновљива енергија мора да прерасте режим суфинансирања и научи да се сама финансира, навео је њен кабинет. Од 2017. године, "фарме ветра" више не добијају средства, већ морају сами да се пријаве за суфинансирање на аукцијама.

Број нових ветрењача је од тада драматично опао. Од 2018. до данас у Немачкој је подигнуто 1728 нових турбина, мање него само у 2017. То успоравање сада би могло да угрози циљ да обновљива енерегија покрива 65 посто потреба земље до 2030. године.

Несклоност владе да агресивно подржава нове технологије довела је до тога и да производња соларних панела успори и примат да Кинезима.

"Немци се плаше сопствене храбрости", каже Леприх. "Вратили смо се енергији деведесетин и игноришемо нове технологије које су могле да нам пруже алтернативне начине чувања енергије".

"Под Меркеловом, Немачка је изгубила некадашњи статус лидера обновљиве енергије и сада су Данска и Холандија преузеле примат", закључио је он.