ЗАХВАЉУЈУЋИ ФИЛМОВИМА, ВЕЛИКЕ БЕЛЕ АЈКУЛЕ СУ НАЈПОЗНАТИЈЕ НА СВЕТУ: Ипак, изненадићете се колико заправо мало знамо о њима
Откривена велика мистерија
Сусрет с великом белом ајкулом у природи није уопште онакав какав бисте очекивали да буде.На први поглед нимало не одаје утисак злоћудне бештије какву знамо из бројних телевизијских емисија. Здепаста је, скоро дебела, као препуњена кобасица. Сало и мишићи око чељусти јој подрхтавају кад отвори уста, која као да су развучена у помало злобан смешак. Гледана са стране,једна од највећих грабљивица на свету подсећа на неког кловна отромбољених усана.
ПО ОВОМЕ СЕ НАЛАЗИМО МЕЂУ ПРВИХ 10 ЗЕМАЉА СВЕТА: У Србији данас сви имају једнаке шансе за раст и развој
ХИСТЕРИЈА ДОСТИГЛА ВРХУНАЦ! Прво оглашавање Москве после разговора Путина и Бајдена
ДА ЛИ ПОСТОЈИ МОГУЋНОСТ ДА СЕ ИЗБЕГНЕ РАТ У УКРАЈИНИ? Пет сценарија која нуде алтернативна решења да не би дошло до СУКОБА
Али када тај кловн под водом погледа у вас,онда схватите зашто се сматра најстрашнијим створењем на земаљској кугли. Гледана спреда, њена глава није више здепаста и гојазна, већ зашиљена попут копља, с црним очима злокобног, претећег погледа. Нема више оног одсутног смешка и све што видите јесу редови зуба дугих пет центиметара који загризају снагом већом од две тоне. Прилази вам споро и самоуверено. Окреће главу, прво на једну, па на другу страну, да вас одмери и процени да ли сте вредни њеног труда. Ако имате среће, окренуће се и лењо ишчезнути у тами морског плаветнила, поново се претворивши у оног гротескног кловна с почетка приче.
Иако на свету постоји више од 500 врста ајкула, за већину људи постоји само једна. Када је Пиксарубио потребан лик главног негативца за анимиранифилм "Потрага за Немом", нису се одлучили за безазлену ајкулу-дадиљу или агресивну бик-ајкулу. Чак ни за тигар-ајкулу, која би више пристајала Немовом свету коралних гребена. Не, они су одмах изабрали велику белу, која се својим широким злобним осмехом, пуним оштрих зуба церила с биоскопских плаката широм света.
Али и поред тога што је велика бела ајкула права морска икона, ми ипак о њој знамо врло мало – а и то што мислимо да знамо углавном није тачно. Велике беле ајкуле нису немилосрдни ловци (ако ништа друго, нападају врло опрезно), нису увек усамљене, а можда су и много паметније него што то разни стручњаци мисле. Чак је и злогласне нападе 1916. године на обали Џерсија, који се помињу у филму "Ајкула", можда извела бик-ајкула, а не велика бела.
Ми не знамо поуздано ни колико дуго живе, колико месеци су женке бремените и када достижу зрелост. Нико никада није видео велике беле ајкуле како се паре или рађају младе. Ми заправо не знамо ни колико их има и где тачно проводе већи део свог живота. Замислите да једна таква грдосија као што је велика бела ајкула живи на копну, уз обале Калифорније, Јужноафричке Републике и Аустралије. Па научници би знали сваки детаљ о њеним навикама приликом парења, миграцијама и понашању јер би је посматрали у зоолошким вртовима, разним истраживачким центрима, а вероватно чак и у циркусима. Али под водом владају друга правила. Велике беле ајкуле се појављују и нестају кад то оне хоће, а пратити их дубље у води практично је немогуће. Оне одбијају да живе заточене иза стакла, у акваријумима. Или престану да једу и угину од глади или се убију ударајући главом у зидове. Неки акваријуми су их пустили на слободу ради сопствене безбедности или зато што су нападале друге заточене животиње.
Ипак, данашња наука са својим усавршеним технологијама можда ускоро реши две највеће мистерије: Колико их има и куда одлазе? Разрешење ових мистерија могло би бити кључно за нашу будућу заштиту од њих, али и њихову од нас. А када једном коначно будемо познавали велику белу ајкулу из свих углова, хоћемо ли је се и даље толико плашити или ћемо је можда сажаљевати?
Једног дивног летњег поподнева седам метара дуги рибарски бродић љуљушка се одмах уз јужни рт Кејп Кода, у Масацусетсу. Тројица научника, двојепутника, два новинара и капетан опуштено седе и гледају у правцу Нентакита. Изненада се с радија пролама глас пилота осматрача који лети 300 метара изнад и с јаким локалним акцентом виче: "Имамо једну ђаволски лепу ајкулу јужно!"
Биолога Грега Скомала наједном обузима живост. Он стоји на метар и по дугачком ограђном мостићу на прамцу, који подсећа на оне фамозне даске с гусарских бродова. Да је ово холивудски филм, имао би дрвену ногу и држао харпун у руци. Овако, уместо тога држи камеру ГоПро, прикачену на три метра дугачку мотку. Цери се као мало дете док капетан пали мотор.
Замислите да једна таква грдосија као што је велика бела ајкула живи на копну, уз обале Калифорније, Јужноафричке Републике и Аустралије. Па научници би знали сваки детаљ о њеним навикама приликом парења, миграцијама и понашању јер би је посматрали у зоолошким вртовима, разним истраживачким центрима, а вероватно чак и у циркусима. Али под водом владају друга правила. Велике беле ајкуле се појављују и нестају кад то оне хоће, а пратити их дубље у води практично је немогуће.
Све до 2004. године ретко ко је икад видео велике беле ајкуле у водама дуж америчке Источне обале. Тек ту и тамо би се понека затекла близу обале или у рибарским мрежама, али то су били изузеци. По другим местима на свету велике беле ајкуле се сезонски окупљају на својих омиљених пет "сабиралишта" или територија као што су калифорнијска обала све до мексичке Доње Калифорније, јужноафричка јужна обала и аустралијска јужна обала, где се групишу ради лова на фоке. Али на Источној обали нема таквих места, као што нема ни много фока. Овдашње ајкуле су биле луталице без свог дома. А онда је 2004. године једна женка нашла свој пут до плитких увала и спрудова код ВудсХола, у Масацусетсу.
За Скомала, који је 20 година обележавао друге врсте ајкула, била је то животна прилика – велика бела коначно се нашла у његовом дворишту. "Помислих како је то чиста случајност. Сад се десило и никад више", прича ми уз дечачки осмех испод разбарушене проседе косе. Наредне две недеље Скомал је са својим колегама стално пратио ајкулу, коју су назвали Марица (енг. Гретел) по изгубљеној цурици из бајке. Успели су да причврсте електронски одашиљач на њу. Праћење беле ајкуле преко Атлантског океана пружало је прилику за решење многих загонетки. Али после свега 45 минута одашиљач се покварио и спао с ајкуле. "Био сам потпуно потиштен јер сам био убеђен да је то јединствена шанса у мојој каријери да проучавам белу ајкулу", каже Скомал.
Али не и последња. Следећих неколико година често је мислио на Марицу и питао се да ли је стварно била сама. А онда, баш на Дан рада 2009. године, све се променило (Дан рада се у Америци празнује првог понедељка у септембру, прим. ур. НГ Србија). Кормилар је спазио пет великих белих ајкула у близини Кејп Кода. Током викенда Скомал их је све обележио. "Потпуно сам одлепио. Адреналин ми је непрекидно скакао. Могао сам лепо да чујем срце како ми лупа у грудима. О тако нечему сам сањао читавог живота."
Од тада су се беле ајкуле враћале сваког лета, због чега су Кејп Код прогласили њиховим новим, шестим сабиралиштем. Колико уопште има великих белих ајкула на свету? Као одговор на то узмимо за пример њихову омиљену територију од Калифорније до Доње Калифорније. Први покушај пребројавања ајкула започео је Скот Андерсон док је средином 1980-их као волонтер проучавао морске птице на једном острву западно од моста Голден гејт у Сан Франциску. Андерсон и остали почели су да прате ајкуле – најпре визуелно, потом помоћу акустичних одашиљача, а однедавно и сателитима. Током последњих 30 година прикупили су на хиљаде запажања о појединим ајкулама, које су препознавали по облику и ожиљцима на леђним перајима, или по карактеристичној линији између сивог тела и белог трбуха. Научници знају где се ајкуле окупљају и како се хране. И сваке године с уто углавном исте ајкуле које су виђали претходних година.
То је покренуло једно занимљиво питање: Да ли се по броју ајкула које сте видели може закључити колико њих не можете да видите? Један тим истраживача из Калифорније управо је то урадио 2011. године и дошао до закључка да чак и у најфреквентнијем подручју у калифорнијским водама нема више од 219 одраслих ајкула. Чак и за врхунске грабљивце, који су увек знатно ређи од свог плена, тај број је веома мали. Овај податак је шокирао јавност и одмах дошао на удар других стручњака.
Наравно, пребројавање великих белих ајкула много је теже од бројања копнених животиња, па чак и морских сисара. Зато научници праве претпоставке о кретању ајкула, а затим на основу тога извлаче закључке. Таква је, рецимо, претпоставка да у Калифорнији неколико подручја где ајкуле лове представљају целу територију. Други су дошли до истог закључка користећи друкчије претпоставке, а по једној студији број ајкула је око десет пута већи. (Они су укључили и младе примерке, које прва студија није узела у обзир јер се о њима зна врло мало.) Ускоро је почело процењивање броја ајкула и на другим сабиралиштима на свету. У Јужноафричкој Републици популација је процењена на неких 900 примерака, а популација око мексичког острва Гвадалупе (које припада територији калифорнијског сабиралишта) на свега око 120.
Да ли је то много или мало? Да ли велике беле напредују или нестају? На свету има још око 4.000 тигрова и 25.000 афричких лавова. Ако узмемо најниже процене, глобална популација великих белих ајкула приближна је тигровима, који су угрожена врста. А с највећом проценом популација ближа је лавовима, који су сврстани у рањиве врсте. Неки стручњаци сматрају да иду у сусрет изумирању; други пак виде позитиван правац развоја. Неки кажу да је пораст популација фока знак да су велике беле скоро нестале, док други кажу: више фока – више ајкула. Арон Мекнил, аустралијски статистичар који прати податке о ајкулама, каже да њихова појава око Кејп Кода и повећана активност у јужној хемисфери наговештавају оно друго. "Нисам нашао ниједан доказ у последњих десет година да број великих белих ајкула опада", каже Мекнил. "Тачно је да су их људи много потаманили, али не толико да би изумрле. Ја чак мислим да се њихов број увећава,али врло, врло споро."
Постоји разлог за наду. Данас готово ниједан рибар не иде намерно у лов на велику белу ајкулу, али по Конвенцији о међународној трговини угроженим врстама, беле ајкуле имају висок статус заштите јер их рибари хватају случајно. С тако малим бројем јединки чак и случајан улов може знатно да оштети врсту, која као врхунски грабљивац има еколошки важну улогу у одржању равнотеже уморима и океанима.
Да бисмо сазнали да ли је великим белим ајкулама потребна наша заштита, није довољно да знамо само колико их има, већ и куда иду. Њихове миграције нису правилне као код птица или лептира. Ту влада збрка – док једна плива уз саму обалу, друга кривуда стотинама километара далеко на пучини. Многе, али не све, изгледа се сезонски селе из топле у хладну воду. И изгледа да су путање различите за мужјаке, женке и младе.
Данас, уз помоћ дуготрајних одашиљача великог домета који комуницирају преко сателита, научници најзад имају мало јаснију слику. Научницису већ одавно приметили да одрасле велике беле из Калифорније и Мексика у позну јесен напуштају обалу и одлазе ка пучини. Сада коначно знамо и куда одлазе: у дубине средишњег Пацифика. Зашто баш тамо, то нико не зна. "Ја то зовем фестивалом белих ајкула", каже Салвадор Јоргенсен, биолог који проучава шта утиче на њихове миграције и екологију. "Тај део многи зову пустињом океана. Шта ли ког ђавола тамо раде?"
Један од могућих одговора јесте да се тамо паре, што би објаснило зашто нико никада није видео њихово парење. Подручје је отприлике величине Калифорније и дубоко је више хиљада метара, због чега их је немогуће посматрати. Али сателитски одашиљачи нам казују да женке пливају у равној линији, док мужјаци пливају горе-доле, вероватно у потрази за партнеркама. Тако се полако ствара нека груба слика о животу калифорнијских белих ајкула. Пошто се преко лета и јесени добро наједу фока, одлазе у дубине океана да се паре, ослањајући се на наслагане резерве енергије. Мужјаци се затим враћају до обале, док женке одлазе у непознатом правцу, где ће провести следећих годину или више дана, вероватно да би донеле младе на свет. Новорођене ајкуле затим одлазе до својих хранилишта – рецимо у водама јужне Калифорније – где се хране рибом све док довољно не порасту и не придруже се старијима у лову на фоке.
Ова слика није потпуна. Женке и мужјаци не остају дуго заједно на "фестивалу", а не знамо нигде се млади рађају. Али много тога објашјава. На пример, како се популација опоравља, приметан је и много већ број младих, шо објашјава због чега се у јужој Калифорнији у последње време среће много ајкула. Али у другим деловима света много је теже утврдити неку шему. Аустралијске ајкуле се хране уз јужну обалу, али изгледа да немају никакав "фестивал". А о ајкулама из Атлантика знамо још мање. "Знамо само да постоје луталице и да постоје приобалне ајкуле. А због чега је то тако, немам појма", каж Скомал.
Иако још не разуме потпуно њихове миграције, Скомал је уверен да је белих ајкула овде било и у прошлости. У својој канцеларији у Њу Бедфорду, недалеко од Кејп Кода, показао ми је студију о пронађеним костима фока из археолоших налазишта Индијанаца дуж источне обале Америке. Из ње произилази да су фоке потамањене прекомерним ловом читавих сто година пре Декларације о независности. Због тога је увек и било тако мало атлантских сивих фока током 240-годишње историје Сједињених Држава. Данас, међутим, захваљујући Закону о заштити морских сисара колоније фока поново насељавају обале Нове Енглеске. А чим су се вратиле фоке, вратиле су се и ајкуле.
Једног ведрог августовског јутра укрцавам се у авион двосед с Вејном Дејвисом, пилотом осматрачем, ветераном у лову на туне и сабљарке, који сада помаже научницима да пронађу беле ајкуле. Вода је овде толико плитка да се ајкуле могу видети и голим оком из ваздуха. За непуних 30 минута лета видели смо их седам како крстаре уз обалу тамо где се сиве фоке хране. При повратку Дејвис и ја прелећемо изнад неколико плажа препуних купача, свега 1,5 км северније.
Локално становнишво је, бар за сада,прихватило нове суседе. Ту су плишане жвотиње, мајице, постери, а организована је и изложба под називом "ајкуле у парку". Велика бела је чак постала и маскота локалне средње школе. Ајкуле се углавном представљају из профила – с њихове кловновске стране. Међутим, стручјаци упозоравају да ће се неко овде пре или после суочити с ајкулом спреда и упознати њихову другу страну – ону са зубима.
Напади на људе невероватно су ретки. У калифорнијским водама вероватноћа да неког сурфера уједе ајкула јесте један према 17 милиона. За купаче је вероватноћ још мања – један напад на 738 милиона купача, барем према недавној студији Универзитета Стенфорд. Када је реч о Кејп Коду, није уопште питање да ли ће до напада доћи, већ када. Последњи смртоносан напад у Новој Енглеској десио се још 1936. године, али било је неколико ситуација где замало да дође до несреће. Један купач је 2012. године био уједен за обе ноге, а двојица веслача су 2014. године била избачена из својих кајака, али су срећом умакли неозлеђени.
Ако се догоди неки озбиљнији напад, и у Масачсетсу ће, као и другде на свету, људи почети да се питају да ли од ајкула у њиховим водама има више шете него користи. Могуће је да се популација великих белих ајкула опоравља свуда на свету као последица повећања популација фока и морских лавова. И могуће је да се ајкуле враћају на своја стара ловишта и поново преузимају обале које су некад давно изгубиле.
А опет, могуће је да велике беле данас висе над понором изумирања, држећи се за ивицу само вршком својих тестерастих зуба. Можемо ли потиснути свој страх и пружити руку овом створењу? Можемо ли имати милости према немилосрдним очима једног чудовишта?