ЗБОГ 36 СЕКУНДИ СЕ ДЕСИО ПАКАО ЧЕРНОБИЉА: Амери објавили шокантна документа са тајне седнице врха СССР! (ВИДЕО)

Чернобиљ / Извор: Профимедиа

Локални партијски званичници нису желели превише да узнемиравају становништво, јер би то значило да морају да признају неки проблем са електраном и зато је евакуација Припјата и околних села каснила

Да ли сте се икад запитали шта се све може догодити за 36 секунди? Па, судећи према недавно преведеним тајним документима, о судбини Совјетског Савеза, а самим тим и остатка света, одлучено је за 36 секунди. Прошло је неколико секунди након кобног наређења за гашење расхладних турбина чернобилског нуклеарног реактора.

АМЕРИЧКИ ПОТЕЗ КОЈИ ЈЕ ЗАБРИНУО ЕВРОПУ! Остав за 9.500 војника у Немачкој, а шта је са НУКЛЕАРНИМ ОРУЖЈЕМ?

ПОСЛЕ НАЈДУЖЕГ ЗАТВАРАЊА ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: Велелепни симбол Париза 25. јуна отвара своја врата!

КОРОНА СЕ У КИНИ ВИДЕЛА "ИЗ ВАЗДУХА": Болнице биле препуне! Откривено када је вирус почео да се шири! (ФОТО)

Наиме, прво је требало зауставити реактор, а тек потом треба зауставити његово хлађење. Реактор је искључен 36 секунди након заустављања хлађења. Само неколико секунди касније, експлозија је потресла зграду. Последице те одлуке и грешке у комуникацији одговорних у електрани и данас се осећају.

Последице те одлуке јасно је изнео комесар Борис Шчербина, иначе заменик председника Совјетског савета министара, на тајној седници совјетског руководства. Недавно преведени и објављени транскрипти са тог и многих других састанака објављени су на веб страници Архива националне безбедности.

- У упутствима се јасно каже да се реактор мора угасити пре него што се турбина угаси. Заштитни систем такође укључује аутоматско гашење реактора када је систем за хлађење затворен. Та заштита (АЗ-5) је требала истовремено угасити реактор, али испоставило се да је и он угашен - рекао је Шчербина испред самог Горбачова. Ако сте гледали Чернобиљ серију, сетићете се једног лика који је говорио "Притиснуо сам десно дугме". Ово дугме је требало да угаси реактор. То дугме је било бескорисно јер је неко искључио заштитни систем. На самом састанку Шчербина наводи све велике пропусте шефова електрана, од недостатка комуникације и координације (шеф електране Фомин напустио је посао око 18:00, а заменик Ђатлов је стигао мало пре почетка тестирања), до катастрофалне забуне која је владала током тестирања. Шчербин наводи да је Ђатлов заправо наредио гашење реактора пре него што је угасио све силне сигурносне механизме. Међутим, како је шеф смене Акимов написао у писму, нико га није обавестио када ће Диатлов искључити реактор. Акимов је умро у болници од последица зрачења, а писмо је изгубљено негде у ладицама. Сам Шчербина каже Горбачов: "Дуго смо тражили то писмо." Свакако је био изузетно фрустриран чињеницом да се мора борити да открије позадину катастрофе која је озбиљно уздрмала реформе Совјетског Савеза и Горбачова.

"Говорећи о одговорности Министарства за енергетику и електрификацију, мора се напоменути да заменик министра, комесар ШаШарин, задужен за нуклеарне електране, и шеф конгломерата Сојузатоменерго, друг Веретеников, нису решили проблеме реактора за обезбеђивање сигурног рада нуклеарних електрана. Јаки проблеми нису добили довољно пажње. Од 1983. Веће министара никада није разговарало о сигурности нуклеарних електрана." Овим речима, Шчербина је јасно и гласно демантовао совјетску бирократију и њихов став према безбедности радника, али и остатка света. РБМК реактори имали су низ проблема. Šerrbina је о њима опширно причала Горбачова, али најважније је да су сви знали за ове проблеме. Под тим се подразумева особље које има одговарајуће везе или одобрења, јер су Совјети строго чували све тајне, а посебно неке које би указивале на слабости велике Црвене силе. "Министарство има само један центар за обуку, који похађа око 400 специјалиста годишње, али за ВВЕП реакторски корпус. Не постоји еквивалентни центар за обуку стручњака који раде на РБМК реакторима, мада је Савет министара донио закључак о потреби за центром за обуку још 1980. године. Узимајући у обзир потребне капацитете за подршку земљама Савета за узајамну економску помоћ, морамо обучити између 18.000 и 20.000 стручњака сваке године. Такође се мора напоменути да Министарство енергије не испуњава систематски задатке изградње смештаја и културних и социјалних установа у градовима за особље нуклеарних електрана, што отежава стварање одговарајућих животних услова за њих. До сада, министар Друг Мајорец, није савладао ситуацију у том сектору. Министарство је слабо организовано. Дисциплина менаџмента је лоша", оштра је била Шчербина према колегама.

На истом састанку 3. јула 1986, само неколико месеци након несреће у Чернобиљу, Šerrbina је изричито рекла да планиране модификације реактора РБМК морају довести до нижих економских цифара. Сигурнији реактори ће произвести мање енергије и на тај начин имати велики утјецај на остатак економије. Најгоре критике Шчрбина је упутио према цивилним званичницима. У серији "Чернобиљ" видели смо како сви пазе да њихова кривица не изађе на видјело. Shcherbina указује управо на то. Одговорни за цивилну одбрану и јавно здравство били су нарочито спори у одговорима на захтеве ситуације. Доказали су се неспремни за непредвиђене ситуације. Припреме и информисање становништва о опасностима од зрачења нису били довољно организованИ. Нема људи.

- Знате како се понашати у ситуацијама повишене радиоактивности. Морамо развити нове дозиметре, деконтаминацијске системе, системе даљинског управљања, али и ефикасне противпожарне системе - каже Шчербина. Гледаоци серије ће се сетити целе приче када је Диатлов рекао да зрачење није тако опасно јер има само 3,6 рендгенских зрака. Други су га покушали упозорити да дозиметри не могу мерити веће зрачење. О таквим стварима је говорио Шчербина. Можда по први пут отворено говори о таквим проблемима. Шчербина је такође упозорила на несхватљиви апсурд. Одбор за сигурност нуклеарних електрана надлежан је за сам реактор, али сигурносне системе попут расхладних цеви надгледа Државни комитет за технолошки надзор, а трансформаторе Државна инспекција Министарства енергетике.

- Иако је недјељивост сигурног рада нуклеарне електране више него очигледна - огорчено закључује Шчербина. Таква самоиницијативна бирократија навела је чак и Горбачова да критикује "хладну и безобразну бирократију". Група ликвидатора, добровољци који су очистили озрачено подручје, завршила је на лечењу у Харкову. У отвореном писму главном уреднику Правде жалили су се на немар државног апарата, иако су ризиковали своје животе и сви су били тешко болесни. „Прошло је пет месеци од несреће. Све време смо били оптимисти у нади да ћемо се брзо опоравити и због тога нисмо бринули о проблемима са којима се сада суочавамо. Највише бринемо о свом здрављу током јесени и зиме. Погоршање времена повећава ризик од развоја болести повезаних са хладноћом, укључујући акутне проблеме са дисањем и грип. Какве ће бити последице, нико још не зна. Поврх свега, стварно питање нашег будућег опоравка је неријешено. После прва три месеца, не лече нас лекари који су упознати са радијационом болешћу. Немамо чак ни редовне прегледе. Одећа у коју смо овог љета дошли на лијечење за сада није погодна, а куповина топле одјеће у нашој ситуацији је практично немогућа. Становници зоне од 30 километара око електране добили су бројне одштете. О томе сазнајемо путем медија. Очигледно је да се сви велики проблеми решавају у врло кратком року и под сталним надзором највиших партијских органа. Ми смо, с друге стране, упркос нашем тешком здравственом стању, остављени по страни. Не користимо никакве привилегије. Чак и куповина возних карата је проблем за нас. Тешко нам је да станемо у ред дуго времена. Стога, ослањајући се на људско разумевање, тражимо да нас пусте на почетак реда, као да милостињу тражимо. Чак ни нешто што нам се чини најпотребнијом, а то су лекови које су нам прописали лекари у Кијеву, нису тако лако доступни."

Сам Горбачов коментирао је писмо у резолуцији Централног комитета у Чернобилу. "И све је покушавано да се заташка на најфидиднији начин. Најгоре од свега, сви покушаји заташкавања само су отежали лечење и поправљање несреће." Несрећа се догодила у нуклеарној електрани у Чернобилу, а један је реактор оштећен. Спроводимо мере за отклањање последица несреће. Пружена је помоћ онима којима је помоћ потребна. Влада је успоставила комисију." Са ове четири реченице, први је пут Совјетски Савез признао да њихова величанствена нуклеарна сила можда и није тако феноменална као што представљају у иностранству.

Ове кључне четири реченице објављене су као мало вести у совјетској новинској агенцији TASS неколико дана након несреће у Чернобилу, а тек након што су шведски стручњаци открили повишене нивое радијације, па су се бојали да ће се неке од њихових електрана покварити. Михаил Горбачов, некако у то време, покушавао је да прогура реформе целог совјетског режима, почевши од традиционалне тајности. Његова политика отворености, гласности, имала је прилику да докаже своју ефикасност. Можда би било боље рећи да је гласност показала колико је важно информисати јавност да би се зауставиле гласине. Тајни извештаји ЦИА-е чак наводе да је Горбачов искористио незадовољство јавности због потпуне тишине да би погурао своје реформе даље, али то је само мали део читаве приче. Људска патња у данима и месецима непосредно после несреће била је готово незамислива. Чак и сатима након експлозије. Каснија истрага утврдила је тачно како и зашто се експлозија догодила, као и кривце за несрећу, али без бројних спасилаца, нуклеарна експлозија у Чернобилу могла је уништити целу Европу, а можда и свет. Зато је важно споменути све оне који су дали свој живот да би се зауставило ширење ватре на остатак електране. Ватрогасци из Припјата дошли су да угасе пожар, а у документима ЦИА-е стоји да им је требало само неколико минута за долазак и истезање црева водом.

Пуковник Леонид Тељатников, шеф ватрогасаца у нуклеарној електрани, описао је како су угасили ватру док нису пали од исцрпљености. Касније је проглашен националним херојем. Оно што тада није знао је да су им ватрогасци пали с ногу, јер им је смртоносна радијација буквално уништила тела. Свих шест ватрогасаца који су први дошли на кров зграде са Тељатниковом да задрже ватру су убијени. А њихове смрти су прилично реално приказане и у серијама. Високе дозе зрачења у почетку дају осећај мучнине, повраћања и губитка апетита. Након тога долази период без симптома и људи верују да је најгоре готово, барем они који ништа не знају о штетним ефектима тако високих доза зрачења, да их сопствено тело ослободи само неколико дана касније. Штетно зрачење уништава ћелије, делове нашег тела толико да се не могу нормално делити и тело их не може рециклирати. Незамисливи бол, екстремни губитак течности кроз повраћање и висока грозница само су неки од симптома који прате овај период. 28 ватрогасаца и радника електрана погинуло је у таквој агонији. Локални партијски званичници нису желели превише да узнемиравају становништво, јер би то значило да морају да признају неки проблем са електраном и зато је евакуација Припјата и околних села каснила.

Десетине хиљада људи били су изложени високој радијацији само зато што је било важније да чланови странке пребаце одговорност на било кога другог. Украјински министар здравља Анатолиј Романенко издао је прво упозорење тек 5. маја, више од недељу дана након несреће, а његове белоруске колеге још касније. Тајни документи ЦИА-е упозоравају на једну нелогичност током евакуације становништва. Стока са државних и социјалних газдинстава у околини Припјата евакуисана је тек након пресељења становништва у граду. Људи из села су аутобусима пребачени тек наредног дана. Евакуација Припјата почела је 36 сати након несреће, а људи из околних села морали су данима да трпе штетно зрачење. Није било никога да утовари око педесет хиљада грла стоке, па су сељаци били изложени зрачењу.

Шчербина је говорила о таквој неприпремљености владе. Локални челници странке одлучили су да евакуишу становништво у кругу од 30 километара од електране, што није било у реду јер радијација није пратила правилан круг. Зрачење се ширило док су ветрови носили опасне честице. ЦИА подсећа да су власти морале да евакуишу чак 11 села у украјинском региону Полески јер су касније схватиле да и тамо није безбедан живот.

Огроман проблем је био што је у тим селима било смештено много евакуисаних становника из Припјата. Званичне бројке говоре да је евакуисано око 135.000 људи, али ЦИА сматра да је тај број знатно већи. Бројеви крију праву меру трагедије. Током хитне евакуације, бројне породице су раздвојене, деца више нису била са родитељима, а неки нису могли да пронађу браћу и сестре недељама после пресељења. Присилно пресељење. Са свим тим трагедијама, многи нису ни знали куда иду, јер нека места једноставно нису прихватила људе од Чернобила због страха од зрачења. Док су се политичари бринули шта ће се догодити са јавним мнијењем, плашили су се да ће Чернобил пренети своје незадовољство из Киргизије на Балтику, плашили су се шта ће рећи њихови надређени, а невини су стално патили. Чак и када су успели да нађу место где могу да пронађу уточиште, нису их топло примили.

Мештани су им замерили јер су преузели њихове станове, фабрике су морале да ангажују раднике који им нису потребни и све је то стварало отпор, а на неким местима отвара мржњу према жртвама. А оне су највеће жртве система.

ВЕЛИКИ КИНЕСКИ ЗИД НИЈЕ БИО ОДБРАМБЕНИ? Археолози открили праву намену највеће грађевине на свету! (ВИДЕО)