ЖИВОТ У СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ НИЈЕ ЛАК: Намирницама истекао рок трајања, странцима забрањени мобилни телефони! (ФОТО)
О Северној Кореји и затворености друштва много се писало. Међутим, многи и даље не могу да разумеју метални склоп севернокорејанске нације.
Многима се путовање у Северну Кореју, баш због толико информација које су пристизале о тамошњем начину живота, чинило као беспотребно. Међутим, многе ствари могу да се доживе комплетно тек када се доживе уживо.
Један од њих је португалски писац Жозе Луис Пеишото, који је у својој књизи "Унутар тајне" детаљно описао своје путовање у најзатворенију земљу на свету.
ДЕВОЈКА ПОГИНУЛА НА БАНЏИ ЏАМПИНГУ! Чула погрешан сигнал, па скочила без сигурносног канапа (ВИДЕО)
Хтео је да се убије, али онда се појавио ОН: Начин на који му је спасио живот ће вас ОДУШЕВИТИ (ФОТО)
ХАНУ ЈЕ МАЈКА ЛАГАЛА ДА ИМА РАК: Шишала је на ћелаво и тровала лековима - ЗГРОЗИЋЕТЕ се када будете чули ЗАШТО (ВИДЕО)
Већ на уласку у државу путници морају да оставе своје телефоне, али су била забрањена и уметничка и културна дела те се "није смело ући у земљу с било каквом врстом штампаног материјала".
Странцима такође није допуштено да поседују или користе вон, севернокорејску валуту, нити ико зна који јој је вредност. Оно мало ствари које странци имају прилике да користе могу да купе у еврима или кинеским јуанима.
Међутим, како каже, током посете Северној Кореји ниједном није видео некога да има новац у руци или да плаћа нешто. Многим прехрамбеним намирницама, које се могу купити, истекао је рок трајања.
- Продавница је била пространа, али готово уопште није било робе. Осим отужне гомиле пластичних кеса с цвећем у ћошку и три полице с неколико флаша, сва остала роба била је на пулту. У очима продавачице, која је стајала с рукама на леђима, видео сам да је промет врло слаб - пише аутор.
Што се тиче странаца који живе у земљи, то су искључиво дипломате и запослени невладиних организација.
Оно што добрим делом и данас омогућује Северној Кореји преживљавање, је то што је пољопривреда врло застарела (становници примера ради дрвеним плуговима и воловима ору земљу), пошиљке су међународне помоћи које севернокорејски режим народу представља као дарове које народи и стране владе шаљу у част вођа и њихових супериорних врлина.
Северна Кореја, земља с 24 милиона становника, има четврту највећу војску на свету, с више од милион и сто хиљада активних војника, што је око 20 посто свих мушкараца у земљи. Такође, учестала појава су грандиозне манифестације у част својих вођа и парадирање на хиљаде савршено координираних људи који изражавају механичку оданост својему вођи. За вођу се верује да има надпросечне овлашћења, док би његов еквивалент у западњачком друштву био краљ или краљица.
Занимљиво је да у земљи нема реклама, графита и смећа на путевима. Улице су беспрекорно чисте, на асфалту се не може наћи ниједан одбачени папирић, а људи у јавном простору понашају се с беспрекорним осећајем организације.
НАЈВИШИ ХОТЕЛ НА СВЕТУ
У време велике финансијске кризе крајем осамдесетих и почетком деведесетих, кад је Северна Кореја престала да добија помоћ споља, у највећој мери јер је Советски Савез почео да се распада, почела је да гради највиши хотел на свету, као израз своје моћи, али и доказ да је једнако или више напредна од Јужне Кореје.
Само у градњу темеља и спољног дела хотела Риугионг уложено је 750 милиона долара, а грађевина која је виша од Ајфеловог торња никад није довршена. Хотел је дизајниран да наликује на свемирски брод, са широком базом и зашиљеним врхом, морао је бити управо таквог дизајна јер је у целости саграђен од бетона.
Планирано је да има 3000 соба и на врху пет ротирајућих ресторана. Међутим, иако је 1992. основна конструкција направљена, хотел је следећих 16 година стајао без прозора, попут чудовишта од армираног бетона, са зарђалом дизалицом која се заглавила на врху. Корејци поред хотела духова који се никад није завршио ни отворио, баш зато што се ради о националној срамоти, данас пролазе као да је невидљив.
Занимљиво је да се хотел не налази ни на једној званичној фотографији или летку града, иако због величине практично упада у очи. У то исто време процењује се да је тих раних 90-их између 240 хиљада и 3 милиона људи у земљи умрло од глади.
У СВАКОМ ДОМУ МОРАЈУ БИТИ ПОРТРЕТИ ВОЂЕ
Што се тиче ствари из свакодневног живота, занимљива је чињеница да свака породица мора имати у кући зид на којем се налазе портрети вођа и на њему не сме да се налази ништа друго. Такође, људи упркос чињеници да живе веома скромно, верују да живе у једној од најразвијенијих земаља света.
Што се тиче странаца који живе у земљи, то су искључиво дипломате и запослени из невладиних организација. У нека места на северу земље, још сиромашнија, странци никад нису ни крочили ногом.