"На ЗАДУШНИЦЕ смрт ме натерала да је гледам право у очи!" Елена Караман ГОЛА изводила пагански ритуал
Изненађује изнова и изнова својим поступцима!
Елена Караман објавила је фотографију на којој скоро нага изводи један од својих ритуала, док у једној руци држи свећу која гори.
Дизајнерка ентеријера и бивша супруга Југослава Карића позирала је у седећем положају, доле је имала мараму, а попрсје је покрила руком.
РАЈСКА СВЕЋА: Која је намена мистичног предмета из серије "Црна свадба" и ЗА ШТА га Власи користе?
ЈЕЗИВЕ ВЛАШКЕ КЛЕТВЕ од којих нико није побегао: Призори из серија су страшни, али у реалности је ЈОШ ГОРЕ
Славна српска глумица УМРЛА КАО БЕСКУЋНИЦА! О супругу Звонку Богдану изрекла најгоре пред сам КРАЈ!
Фотографија је дело њеног дечка, фотографа Душана Рељина, са којим је већ дужи временски период у емотивној вези.
У опису фотографије, Елена је писала о смрти, а њену објаву преносимо у целости.
- Самхаин. Портал надолазеће таме у циклусу природе са све краћим данима, а дугим ноћима. По аксиому "како унутра тако споља-како споља тако унутра", осећам је дубоко у себи такође. И дозвољавам јој да буде. Држим јој поље у присутности... за себе, за друге.
Лековито доба на точку године.
Када синхронизовани са природом у порталу који су нам древни оставили да гори као бакља у нашим унутрашњим тунелима таме објашњавајући и индикујући путеве исцељења. Тај пут је увек спирално на доле, у себе. Дубоко у подсвесно-у срце космоса (како унутра тако и споља).
Ово је време да удахнемо дубоко и са храброшћу предачком се спустимо у све ћошкове своје подсвести, дунемо прашину са шкриња у којима су похрањени албуми повреда некада наши лични, некада трансгенерацијски, а некада кармички. Када један по један, обасјамо светлом присутности, авети мрака нестају а сенке постану део наше личне легенде.
Самхаин означава средишну тачку у линеарном времену између јесење равнодневнице и зимске краткодневнице и представља портал метафизичке смрти и силаска у таму. Природа умире, да би на зимску краткодневницу отпочела своје поновно рођење.
Тема смрти је потпуно занемарена у нашој модерној култури.
Смрт је велика медицина. Натерала ме је да јој гледам право у очи узимајући оно најдрагоценије. Оно што сам и донела на овај свет управо у време овог портала на задушнице.
Ах каква учитељица, да не поседујемо ништа и никога, овде смо привремено, и свака бол је циклична а свака смрт нови почетак. И да постоје светови изван чулног и опипљовог. Видимо спектар боја од црвене до љубичасте, али знамо да постоје и инфра црвена и ултра љубичаста. То што нешто нисмо у стању да опазимо нашим ограниченим чулима, не значи да га нема.
У време овог природног портала велови између светова су танки. Зато су у њему смештени празници мртвих... ништа није случајно... јер тада је ово квантно сада подешено на фреквенцију оностраног... на фреквенцију таме, а где је она најгушћа ту се претвара у свој опозит и из ње се рађа светло поновног рођења.
Благословено нам свима било, да у лакоћи загрлимо сваку своју унутрашњу сенку и заволимо се баш такви какви јесмо. Нека тако буде.