"ТА СЦЕНА, ЗАМРЗНУТА У СЕЋАЊУ!" Успомена на ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ са Шабаном: Ево шта Гоца не може да ПРЕБОЛИ
"Када враћам ноћима сцене, када не могу да спавам, видим да је можда његов последњи одлазак из куће ипак био другачији од ранијих…"
Седамнаестог фебруара 2019. читав регион био је у шоку кад је објављено да је у трагедији код Билефелда у Немачкој погинуо краљ народне музике Шабан Шаулић.
Док су милиони поштовалаца његове уметности у сузама жалили, његовој породици се због овог ненадокнадивог губитка живот у потпуности преокренуо.
ВОДИТЕЉКА БЕСНА: "ОВО НИЈЕ СМЕШНО!" Згрожена ПОНАШАЊЕМ Миљане Кулић! Јавно АПЕЛОВАЛА
РИАЛДА ИМА СИНА ОД 10 ГОДИНА? Зорица Марковић РАСКРИНКАЛА ДО СРЖИ: "Не знам што га не поздравља!"
ОТАЦ МАРИЈЕ ШЕРИФОВИЋ У БОЛНИЦИ, ИДЕ НА ОПЕРАЦИЈУ: Огласила се певачица ВАН СЕБЕ, врло ПОТРЕСЕНА
"ТРЕБА ДА СЕ ЛЕЧИМ, САМО ТО НИКО НЕ СХВАТА!" УДАРАЛА СЕ ПЕСНИЦАМА У ГЛАВУ! Миљана Кулић пред нервним СЛОМОМ!
Од тога дана, Шабанова удовица Гордана достојанствено носи тугу и ради све да сачува успомену на свог супруга, чак и кад је изложена немилосрдним нападима. Живот који је уз краља народне музике живела од своје ране младости за њу је и даље једина стварност, јер време не лечи све.
- Не мислим уопште да време помаже и да неки догађаји бледе. Јако су спори и тешки дани, ноћи поготово. Кад кажеш две године, људи мисле да је много времена прошло, али није. Сваки дан је све тежи, године постају постају све теже, вероватно ће тако и бити надаље. Мислим да је у мом случају живот застао, застао је у тренутку кад је требало тек да иде у мирном, лепом правцу, срећном… Породица нам је на окупу, деца су велика, Шабан је све мање требало да ради… Планирали смо да се посветимо једно другом, да путујемо, дружимо се с неким људима које смо можда запоставили кроз живот јурећи… Међутим, тог кобног дана и за децу и за мене живот је стао. Они су млади па то другачије проживљавају, али мој живот је био Шабан. Од непуне 17. године била сам с њим, провели смо 44 године заједно. Расли смо заједно, сазревали, старили, носили заједнички његово бреме популарности, породичне проблеме, школовање деце и њихове бракове, њихово студирање и њихову децу. Одједном сам у неком вакууму… Нисам се вратила нормалном току живота, не знам ни како би то могло да изгледа, с обзиром на то да је цео мој живот био везан за Шабана. Живела сам његов живот - каже Гоца, која се не чуди што многи њу криве за разне ствари:
- Мислим да је на овим просторима присутан синдром проклете Јерине, па је жена за све крива. То је обично случај код људи који су постигли много у животу у било којој сфери, а Шабан јесте био најбољи у свом послу. Прихватила сам то да сам дежурни кривац за све што неки мисле. И тамо где је требало да поделимо кривицу, ја сам рекла – нема везе, нека кажу Гоца је то, није Шабан. Једино смо ми знали праву истину. Сви са стране су коментарисали како су желели - рекла је она.
Шаулићева удовица последњих година је читала многе лажи о Шабану, али и о себи. Много тога ју је погодило, али није јавно реаговала.
- Како је његова популарност расла, неки таблоиди су постали суровији. Њима су битне сензације, истина их не интересује. Схватила сам да није важно шта је написано, него које новине су то писале, али не можеш бити потпуно имун на све то. Шабана ни мртвог нису оставили на миру. Развлачили су га на најружнији начин. Нису нама као породици дали простора да схватимо шта нам се десило, нити су гледали да сачувају његово достојанство. Немам оправдање за то што у моменту када губите ослонац, ваздух, живот, немате оца, супруга, деду, поједини медији стављају члановима породице мету на чело пишући о разним авионима, камионима, закопаном благу и сличним глупостима. То је толико приземно да човек стане и каже да ли је могуће, има ли мере, али сада видимо да нико није поштеђен. Увек су то неки ниски ударци, далеко од истине, али ето, свако данас има право да каже шта хоће. Глупо је демантовати, тужити, вући се по суду, немам ни времена, ни живаца, ни година. Тиме би требало да се бавим јако дуго, за све што су писали - објашњава Гоца, која држи само до мишљења одређеног круга људи:
- Мени је увек било битно мишљење људи који ме знају, фамилије, пријатеља, кумова, блиских људи који су и у овој трагедији остали са нама, који са нама могу да деле и овај бол, који су нам били велика подршка за ове две године. Многи су се изгубили, многи који су били на нашим догађајима, славама, путовали са нама, расплинули су се, нестали су. Вероватно је то тако и требало, можда њима никад ту није ни било место, али су стицајем околности провели неке године са нама. -
Гоца је смогла снаге да се присети последњег сусрета са покојним супругом.
- Када враћам ноћима сцене, када не могу да спавам, видим да је можда његов последњи одлазак из куће ипак био другачији од ранијих… Улица се реновирала, он је кренуо па се вратио, што никад није волео и ја то нисам дозвољавала. Ако си заборавио, кажи донећу, кад кренеш из куће, нема повратка. Нашли смо се на пола пута у дворишту, он је стао, ја сам пришла, опет још један поздрав… То је то, та сцена, замрзнута је у сећању.- закључила је она.