"ОДАКЛЕ ТИ ТОЛ'КЕ ПАРЕ?" Стојина потресна исповест о првом мужу који је ПОГИНУО!

Певачица Стоја Новаковић је у 19. години изгубила мужа, а ових дана се износе претпоставке да је он извршио самоубиство (прочитајте ОВДЕ). Ипак, једини званични податак о њеном покојном мужу Милану гласи да је погинуо у саобраћајној несрећи. Стоја је својевремено писала и блог о данима док је живела у миру и срећи са њим у Перлезу, и како је реаговао када је она први пут донела у кућу новац зарађен од певања.  Преносимо га у целости:

- Родитеља сам се плашила, али мужа нисам. Према њему нисам имала страх, али сам имала поштовање. Био је од мене старији и искуснији. Имала сам поверења у њега. Милан, мој први муж, био ми је као друг. Чим сам дошла кући, села сам за сто и позвала га.

„Ја ти морам нешто признати…“ започела сам гледајући га, док сам чврсто стезала дршку торбе у крилу. “Урадила сам нешто што никада нисам до сада…“

Милан сео поред мене и разрогачио очи, видим да сам га уплашила. Брже боље, истресем све паре из торбе на сто, да му буде јасније. Отворила сам торбу и окренула је наопако. Из ње почеше да испадају новчанице. Као кад пахуље покрију земљу, тако прекрих и ја сто разнобојним новчаницама. Човек само што није пао у несвест.

„Црна Стојо, одакле ти тол’ке паре?“ устао од стола, обилази га и гледа новчанице, али ниједну да дотакне, још му ништа није јасно.

На ОВОМ ЛИНКУ погледајте шта се збило у квизу "Слагалица" - први пут у 20 година емитовања. 

„Ја сам синоћ на слави изашла на центар, била шатра са музиком и неки оркестар свирао. Зорана ме замолила да отпевам пар песама и онда су ми неки људи около давали силне паре. Ја сам све то дала музичарима, ништа нисам хтела да узмем, али на крају су ме испратили са овом торбом, и овим силним парама… Ја узела, шта ћу кад не умем да кажем нећу…“ у једном даху испричам догађај од претходне вечери.

Милан ћути и даље гледа ону гомилу на столу. Заћутала и ја. Знам како размишља паорска душа. За њих не постоји рад који нема сетву, окопавање, па тек на крају-жетву. Где то има да не посадиш ништа, а да роди за једно вече. Где то има да се само жање. То је засигурно, неки сумњив посао. Ако није сумњив, онда је непоштен.
Најзад проговори и помилова ме по лицу.

„Добро, Стојо, нека си пробала. Нека си испунила себи жељу. Али, немој то никад више да радиш. Не треба нам то. Па, имамо све што нам је потребно и без тога…“

Климнем послушно главом у знак слагања, али опет није ми јасно како нам не требају паре, па још оволике. Радим нешто, ем се шалим, ем зарађујем. Али нисам се бунила. Брзо сам заборавила претходно вече и одлучила да се окренем домаћинству. Али судбина ту моју одлуку није озбиљно схватила. Изгледа да је имала другачије планове са мном. Неколико дана касније, таман што смо завршили доручак, на капији су се појавили неочекивани гости.

ОВДЕ можете прочитати све о славној водитељки која је напустила оца и оставила га у сиромаштву. 

Чула сам да дозивају домаћина, Милан је устао и изашао да дочека незнанце. Кроз прозор кухиње приметила сам да су дошла четворица мушкараца. Нисам превише обраћала пажњу, нису ми деловали познато. Вероватно су купци за кукуруз или какву другу ствар,трговина на селу се свакодневно обавља. Стално се купује и продаје жито, кукуруз, свиње, половне тракторске гуме, приколице, косачице… Ко зна шта је овима запало за око. Видим да су сели за сто испод липе. Сигурно се ценкају, видим да једни друге нешто убеђују. Милан одмахује главом, сигурно је цена проблем. Након неколико минута ушао је у кућу и кратко ме позвао:

„Стојо изађи, тебе траже људи. Понеси слатко и ракију да их послужиш.“

Ма ко ме тражи, помислим у себи, нити сам загубила нешто, нити имам нешто на продају. Наточим воду из бокала у чаше и ставим на послужавник заједно са ракијом. Када сам изашла, умало све нисам испустила. Напољу, испод липе седи цео оркестар са којим сам певала у Фаркаждину! Кад су ме угледали раширили су уста у осмех, срећни што су ме пронашли. Обукли се свечано, боже ме опрости, к’о да су у просидбу кренули.

Осмехује се и мој муж. Док нисам изашла, они му све испричали о нашем познанству.

„Па ти си изгледа постала звезда, Стојо. Хвале те људи, кажу бољу певачицу нису видели одавно. Једва те пронашли. Дошли у Перлез само ради тебе. Моле ме да дозволим да певаш са њима у Сакулама, у кафани. Веле да ће да те одведу и доведу свако вече, куну се у своју децу да ће те чувати као сестру рођену. Стварно су господа, не сумњам да имају поштене намере.“ у том тренутку глас му је постајао озбиљнији „Али, ја сам им лепо објаснио да теби то не треба, да све већ имаш и да си се удала у богату кућу. Да смо поштени и вредни. Да стварамо све сами својим рукама. Да ти је добро овде. “

ОВДЕ можете прочитати да ли се Дара Бубамара вратила бившем мужу. 

Док је све то причао гледао је у музичаре, који су иза сваке реченице климали главом, потврђујући као сведоци да је исказ тачан. Одједном, окренуо се ка мени и погледом препуним благости, неочекивано поставио питање по којем га памтим и данас, много година након што је изгубио живот.

„Уосталом, зашто да ја причам уместо тебе? Ево, реци ти да ли желиш да певаш или не.“

Одједном, сва одговорност код мене. Као код фудбалера који пуца последњи пенал у финалу Светског првенства. За столом тишина. Чинило ми се да су и животиње које су слободно шетале по дворишту, застале. Да су и птице на гранама престале да цвркућу. Да је и липа, у чијем смо хладу седели, чучнула још мало и наћулила уши. Све очи упрте у мене.

Лагано сам устала, погледала сам их све у очи и чврстим гласом изговорила само једну реченицу:

„Ја желим да певам.“