СТАРЛЕТА ОБМАЊУЈЕ ЈАВНОСТ?! Да ли је ГЛУПА ПЛАВУША ИЛИ ГЕНИЈАЛКА која се претвара да би зарадила ПАРЕ?

Да прво одмах разрешим једну ствар: о Парис Хилтон немам ама баш никакво мишљење. Нисам фан, не опањкавам је, не пратим шта ради нити ми вести о њој привуку пажњу. То је управо био и једни мотив (незаинтересованост и непознавање) да седнем пре две вечери и погледам документарац који је Парис објавила на свом YouTube каналу. Наравно да ми је selling поинт био обећање у трејлеру "Парис, какву никада видели нисте, потпуно огољено прича о себи по први пут" или нека слична флоскула створена да нам прода да уронимо у нешто јер желимо да сазнамо о познатој особи, нешто што раније никада нисмо имали прилике да чујемо. Продали су ми, крив сам, признајем!

Ипак, већ после првих неколико минута нисам имао осећај да гледам документарац већ добро изрежирану епизоду ријалити шоуа ком је поента да се сажалимо над "сиротом, малом богаташицом". Управо то је главна ствар која ми је од почетка до краја сметала: нисам могао да остварим било какву конекцију са Парис (или било киме из документарца). Никакву! Целих сат и по времена, нисам осећао никакву људску повезаност са особама које су промицале на мом телевизору. Али хајде да кренемо од почетка и да покушам да објасним која је била намера документарца и шта сам на крају гледања добио.

У причу се одмах уводи њена млађа сестра која је по свему судећи одлучна жена која је нашла свој пут и који је баталила све оно чиме се Парис и даље бави: Nicky је удата (и то за Rothschilda), има децу, не појављује се више у трач рубрикама, иде по гала и добротворним вечерама, у кући седи у кардигану, фармеркама и балетанкама, на ушима носи пар бисерних минђуша, речита је, коса јој је савршено почешљана. Нека мешавина Јацкие О и Carolyn Bessette wannabe. Nicky се одмах позиционира као млађа, али мирнија, женственија, објективнија, права саговорница којој ћемо веровати да нам исприча каква је то права Парис.

Испоставља се да је Парис од малих ногу звезда породице, девојчица која заокупља сву пажњу, која већ у тинејџерком добу и селидбом породице у Њујорк просто "полуди" и крене да партија, непримерено за своје године. И тако креће полако и прича о феномену Парис. Са 18 година напокон се одваја од родитеља који су хтели од ње да направе фину девојку из високог друштва и ту креће експлозија: излази порно кућни видео у коме је она са својим тадашњим дечком и цела породица пада у озбиљне психолошке проблеме јер не знају како да се носе са том ситуацијом (мама данима не излази из куће од срамоте да се не би сусрела са људима, Nicky у ходнику Хилтон хотела којим породица пролази окреће новине које стоје поред врата како родитељи не би видели наслове...). Овако се одмах поставља важна чињеница којом желе да опишу Парис: она је била прва којој је изашао приватни видео-снимак у јавност. Она то наравно није хтела, и то је било ужасно искуство за девојку од 18 година али у документарцу, ето, уоквирују тај догађај као нешто што је Парис прва радила. Па разрађују...

Одједном је Парис свуда по граду и папараци је прате на сваком кораку као помахнитали. Дешава се друштвени феномен који (по документарцу) није постојао раније. Руку на срце: ако се само померите неколико година уназад и погледате опседање Lady Ди или неких других познатих личности схватићете да је овакво лудило постојало и много пре. Овде је само једна ствар битна за напоменути: ово јесте први пут да су папараци полудели да сликају некога за кога нису знали чиме се бави. Парис, осим што постоји, тада није имала никакво занимање. И ето, у томе је можда прва - због ње је скована изрека "фамоус фор nothing". Ређају се снимци из ријалитија "The Симпле Лифе" у ком са Ницоле Richie ради слабо плаћене послове и гради о себи слику богаташице које нема појма шта је крава или шопинг центар. Ту долази до бума њене популарности и дизања у сам врх celebrity културе. За те 2000-те Парис постаје симбол свега чему се тежи: млада, белкиња, плава, богата, са добрим везама, неоптерећена свакодневицом. Ту се онда уводи још један "први пут" који је Парис "измислила": selfie. Јер фанови стално прилазе да се сликају и ето Парис свима излази у сусрет, а понекад и сама узме апарат да се уфоткају и ето како је настао selfie. Океј.

А затим долазимо до разраде можда најбитнијег наратива који документарац жели да постави: услед оволике популарности Парис почиње да доноси одређене пословне одлуке и да користи интензивно друштвене мреже те постаје "први инфлуенсер". Не бих даље разрађивао ту тему али бих се само осврнуо на следећу ствар: у документарац није заборављено да се стави понижавајући снимак Ким Кардасхиан, а када се сама Ким из садашњег времена (која је далеко популарнија од Парис у овом моменту) појави у документарцу да исприча шта је научила од Парис, испод њеног имена пише "Парисина пријатељица и бивша асистенткиња". Схаде.

И након што су тако уоквирили причу - да инфлуенсери не би постојали да није било Парис, да не би постојале друштвене мреже какве познајемо да није било ње - долазимо до питања у документарцу за саму Парис: "Да ли се осећаш одговорном за све ово што се дешава? Многи кажу да си ти направила овакав систем." Њен одговор нисам желео да чујем, а не желим ни да вам га преносим. 

Сад нам остаје још само једна, последња, ствар која се од почетка докуметарца уводи у разговоре: Парис је доживела велику трауму. С обзиром на климу сексуалног узнемиравања која годинама влада у свету, то је прва ствар на коју сам помислио и одлагање до пред сам крај да се прецизира о каквој је трауми реч ми је задавала следећа питања: зашто неће да прича о тако важној ствари, да ли је за то крив неко од њених најближих, да ли то што прећуткује значи да се ради о некоме кога зна али чије име не сме да каже... Једина информација коју нам даје сама Парис јесте да због тога што јој се десило у детињству она не може да спава. Ни једне једине ноћи не може да склопи очи јер када их склопи, долази јој кошмар који преживљава изнова и изнова и који јој је толико мучан да не жели да утоне у сан да га не би поново искусила. (Разумете зашто сам помислио на све оне ствари горе које сам написао). При крају тек долази до разрешења самог трауматичног догађаја и то је уместо да буде врхунац у ствари антиклимакс целог документарца.

Елем, Парис је била веома непослушна девојчица, а затим и својеглава тинејџерка и у очима њених родитеља неко са киме нису могли да управљају и кога нису могли да контролишу. Зато су се одлучили да је шаљу у разне кампове у природи, а који су се бавили "преваспитавањем". Парис је из сваког од њих бежала да би на крају доживела да је двојица мушкараца једне ноћи пробуде из сна и одвуку везану из сопственог кревета у камп из којег није било бекства. Тамо су била смештена деца која су од "васпитача" доживљавали вербално, психолошко, као и физичко злостављање и сваком детету које је изашло из тог кампа то искуство је оставило дубоки траг на психу и личност. Затим Парис окупља своје бивше "цимерке" из кампа и организује заједно са тим женама акцију на друштвеним мрежама како би подигле свест о овом проблему. Не могу вам рећи колико је ствари погрешно у овим минутама документарца: од загрљаја, ствари које се изговарају, до суза. Све ме је оставило празним и помало љутим: као да не жели да заиста помогне некоме већ одрађује лошом глумом једну улогу која за циљ има промену мишљења које јавност има о њој. И то је оно главно: ја овде нисам осетио огољавање које би ме натерало да саосећам или да пустим сузу. Не. Осетио сам само да је на екрану једна несрећна девојка која и даље не види сврху свог постојања, као ни да не назире било какву срећу. Парис чак изговара једину искрену ствар која нам говори колико јој је појам среће далек и колико покушава да то што срећа у њеном животу не постоји веже за неке друге чиниоце - "бићу срећна када будем зарадила 100 милиона долара" девиза убрзо је замењена са девизом "бићу срећна када зарадим милијарду долара". И то је то, уместо да откријемо нову Парис какву никада нисмо видели или познавали, откривамо уплашену, несрећну и несигурну жену која и даље мења глас у пискавији како би звучала глупље и неоптерећујуће и која на томе зарађује. Бизнис и животни модел који, надам се, нико неће морати икада да пролази и проживљава.

Њена мајка у неком тренутку објашњава како је Парис добила име по њиховом омиљеном граду.  На крају, када сам искључио овај документарац једино што ми је остало у глави јесте да је добила име по граду светлости, али да је тужна истина да су у њој сва светла погашена.