ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ ФОЛКЕРКЕ: ''Да нам нису поклонили шпорет, вероватно бисмо умрли од глади''!
Сека Алексић проговорила о детињству, избеглиштву и немаштини!
Сурова реалност коју је као мала проживљавала у тешком сиромаштву данас је за популарну певачицу само ружан сан. Док ужива у плодовима свог рада, не заборавља дане у избеглиштву, који су учинили да сада на прави начин посматра свет око себе.
КАРЛЕУША ПЛАГИЈАТОР?! Хвали се да је ОРИГИНАЛНА, е па... Послушајете ову песму! (ВИДЕО)
Прошло је тачно осамнаест година откако је фолк звезда Сека Алексић снимила свој први албум. Иако он званично означава почетак њене каријере, она је много раније, још као петнаестогодишњакиња, први пут стала пред публику.
Музика ју је опчинила прилично рано и за веома кратко време учинила да јој свакодневицу преплаве лепе ствари које су заузеле место свих патњи из детињства. Почетни успех надограђивала је све атрактивнијим наступима, албумима са хитовима и храбрости да често радикално мења имиџ. Одрастање у сиромаштву усмерило ју је на хуманитарни рад, па је основала сопствени добротворни фонд. Каријеру јој никада нису пратили велики скандали, а сусрет с Вељком Пиљкићем пре скоро једне деценије био је судбоносан да оду пред матичара, а потом и свој однос крунишу родитељством када су добили сина Јакова.
Сека је рођена 23. априла 1981. године у босанском граду Зворник, у мешовитом браку. Отац Милорад био је машинбравар, а мајка Ибрахима службеница у фудбалском клубу Дрина. Сека има и три године старијег брата Неџада. Ипак, њен животни пут није био посут ружиним латицама од почетка. Ретко ко зна да фолк звезда своје детињство памти као тужну етапу из које је извукла поуку да шта год се дешава, увек треба ићи даље уздигнуте главе.
- Била сам мезимче у целој породици, али ме нису размазили. А умела сам да будем и својеглава и да направим понеки несташлук. Сећам се да сам једном приликом без питања узела новац из куће да бих најбољој другарици купила патике за часове физичког васпитања, јер их она није имала - описује Сека, чији су се родитељи развели када је имала седам година. Касније су је веома погађали написи из појединих босанских новина да је, након развода родитеља, променила име у Зухра.
- Наравно да нисам променила име и не би ми то никада пало на памет. Отац ми је Србин, мајка муслиманка, у мојој фамилији има и Хрвата. Одмалена сам учена да поштујем све људе не по вероисповести него по томе колико је ко добар човек - изјавила је својевремено певачица, коју сви у породици зову Цеца.
Отац јој је бирао име по тетки Јованки, коју су из милоште звали истим надимком.
Идила топлог породичног гнезда у зворничком насељу Српска варош није дуго потрајала, јер се Секин отац одао алкохолу. Његова брижна и пажљива страна личности нестајала би чим би попио коју чашицу више. Због преке нарави, скандала и свађа, певачицина мајка Ибрахима одлучила је да своју децу и себе заштити разводом од супруга.
- Родитељи су се максимално трудили да се и брат и ја осећамо лагодно, нарочито у тренутку када су решили да се разведу. Неџад и ја се иначе као клинци нисмо претерано слагали. У периоду најранијег детињства често су се дешавале чарке међу нама, али када смо ушли у пубертет, брат се трудио да ме заштити кад год би могао. Ипак, у комуникацији са Неџадом остајала сам стидљива јер са њим нисам могла да делим приче о симпатијама, што сам чинила с мајком - открила је Сека.
ДРАМА У БЕКСТЕЈЏУ Ево шта се десило Карлеуши ИЗА КУЛИСА - "КО ТЕ ЈЕ УДАРИО" чула се ДРЕКА! (ВИДЕО)
Реалност звана рат
И таман када су почели да живе мирнијим животом и без трзавица које им је приређивала глава породице, над Босну и Херцеговину надвила се ратна олуја. Десетогодишња Сека је а мајком, очухом и братом кренула на дуги избеглички пут који ју је прво одвео у Бању Ковиљачу, где је завршила четврти разред основне школе, а годину дана касније и у село Липолист, крај Шапца.
- Ратни вихор је носио све пред собом. Напустили смо град и оставили све. Нестале су успомене, оне опипљиве ствари које немају неку материјалну вредност, али нас сећају на детињство. Нисмо знали где су наши пријатељи, а онда су почеле да стижу тужне вести о људима које сам познавала, а који су изгубили живот. Моју кућу и двориште заменио је наш принудни смештај. Живели смо у трошној соби коју смо добили на коришћење од сеоске основне школе, а спавали смо на струњачама. Били смо веома сиромашни и малтене нисмо имали шта да једемо. Да нам нису поклонили шпорет, вероватно бисмо умрли од глади. Купала сам се у кориту, јер нисмо имали купатило, али ни то, па и ништа друго ми није сметало да будем најнапреданије дете у разреду, како је говорио мој учитељ Ирфан Незватовић - записивала је своја сећања Сека на свом блогу, која је као девојчица почела да пева у школском хору, ишла на бројна такмичења и освајала награде.
- Разред је ишао на море, а ја нисам. Мајку је болело што то није могла да ми приушти. Али ја схватам и не стидим се што нисам имала. Јер ми је мама дала много тога, пре свега, од ње сам наследила тачност, да све урадим на време, као и искреност, педантност. Учила ме је и да кувам. Тек сам прешла осму годину када сам направила први хлеб. Био је тврд као камен, али смо све троје јели као да је најмеканији, најлепши на свету. Прошли смо шта смо прошли, побегли од рата с торбом ствари, али мајка нас је обоје одгајила како доликује детету. Јели смо пасуљ и хлеб и ништа нам није фалило, али било је дана, сећам се, када смо све троје лежали и плакали заједно. Гледам је данас, она има све, али желим, тако јако желим да јој надокнадим муку коју је прошла током живота, али знам, не могу избрисати сећања - сигурна је Сека, којој ни време не може да избрише неке тужне слике.
- Било је тешко да ме тако прихвате остала деца која су већ три године заједно ишла у школу. Колико год су деца питома, нежна и искрена бића, знају да буду и сурова. Говорила сам ијекавски, што је њима било смешно. Нисам имала новца за ужину, носила сам је од куће. Нисам ишла на екскурзије, нити као неки моји вршњаци жилетом секла патике да бих добила нове које су тада биле у тренду. Ја сам имала једну слику. Црнобелу слику моје мајке која ме држи у наручју. А моја мајка је радила два посла. Мучила се и трудила да не будемо гладни, да нам некако ублажи све. Увече, када легнем, ја бих сањала будна. Маштала бих како имам своју кућу, двориште кроз које трчкара псић и лаје. Маштала сам да ће реалност коју живимо једног дана бити само ружан сан. Тако сам желела да све то што се десило прође, а знала сам да ће проћи ако не одустанем од оног што желим и да треба да се борим. Знате, живот је такав, као мирно море, а онда велики таласи сруше све у једном моменту, а пред вама је време да све поново изградите - описала је певачица.