“СВЕ СМО ГА ВИШЕ ЖЕЉНИ!” Овако су родитељи Ђорђа Балашевића говорили о СИНУ, а на његов концерт НИКАДА нису отишли

Давне 1980. године ТВ Новости су објавиле интервју са родитељима Ђорђа Балашевића, Јованом Балашевић и Вероником Елвиром Матилдом Доленц. Преносимо тај интервју стар 40 година у целости, тачно како су његови родитељи говорили о њему:

- Знате, мој муж и ја најмање знамо о томе како нам је син успео! Ми смо били навикли на његову ведрину, на лакоћу којом он уме да се изрази, али никада нисмо размишљали о томе да то некоме другом, осим нама, може бити тако блиско и драго. Он и данас то што ради, ради лако. Није фанатик - објашњава Вера Балашевић.

Отац је наговештаје синовљеве популарности добијао посредно. Или је долазио на викенд у Нови Сад, или је супруга одлазила у Будимпешту и информисала га. Тек, није био у току ствари.

- Знате, кад дођем у земљу, моја прва преокупација је да прочитам све новине, да одгледам телевизијски програм, да упијем онај круг информација који опкољава једну породицу, тако да једна песма мање или више коју је Ђорђе написао није за мене исто, што и за њега. 

- Он је имао много страсти у животу, а све чиме се бави, бавио се успешно, па ме његов продор у свет естраде није много узбуђивао.

Али, телефон га је "открио".

- Та непрестана телефонирања, ти позиви са разних страна, то комуницирање са људима који су до јуче били "гости" у нашој кући само посредством малог екрана, указивали су да то више није хоби нашег детета, већ да се ради о нечем озбиљном. За Ђорђа је то дошло неочекивано, он ту врсте искуства није имао, али и ми смо затечени и изненађени - искрено каже Јован Балашевић.

Ни син ни отац до данашњег дана се на све то нису навикли!

- Није се навикла ни мајка, која с невероватном упорношћу одговара на сваки телефонски позив и педантно слаже свакодневне поштанске пошиљке.

Иако је љути што тек од пријатеља и рођака добије упозорење да упали телевизор јер Ђорђе наступа - пошто овоме не пада на памет да то гледа, а још мање мајку да обавести - сретна је, заједно са мужем, што је Ђорђе такав.

У глас кажу:

"Добро је, није се променио!"

- Никада ми не каже када наступа, када могу да га видим, и увек се секирам кад га угледам на телевизији у кошуљи или мајици са којом се по кући гужва. Други воде рачуна о томе како се облаче, уредни су, а он не би ставио кравату око врата не знам шта да му плате,  јада се мајка.

- Мама, мама... рекао сам ти да нећу куповати мајице јер ћу ускоро у војску, ти мислиш опет је нека шала, а није - 27 ми је година, мора се у августу у војнике. И зашто да купујем мајице? Кад се вратим неће више бити у моди - најзад проговара Ђорђе Балашевић, који је само на тренутак скокнуо до куће да узме гитару и поново некуд оде.

Родитељи Ђорђа Балашевића одувек су веровали у сина. Чак и онда када је због математике, физике и хемије прекинуо школовање, веровали су да тај његов револт - због захтева наставника да буде сјајан у предметима које не воли као што је добар у оним које воли -  није ништа озбиљно, да ће с временом схватити да се у животу не може пажња поклањати само љубавима.

- Мислим да нема ничег чудног у тим његовим осцилацијама расположења, то је својствено за младе људе. Било је неких неспоразума око искрености којом он говори о том периоду живота у својој песми. Та његова песма јесте делимично животопис, део његове биографије, али то је метафора! Нема он ту родбину о којој пева, није три пута понављао разред и тако даље, он само искрено и чедно заговара право на грешку, право на сазревање, право на сопствени пут - објашњава Јован Балашевић.

- Иде ли и даље својим путем?

- Ако мислите на успоренији темпо студирања - онда иде. Али, то није последица његовог односа према школи, већ начина живота. Није још успео да измири своје радне обавезе и дуг према школи. Али, факултет ће завршити сигурно.

- Још увек није организовао све то око себе. Не знам да ли је укусно говорити тако, али он је остао искрен и једноставан и не уме никога да одбије, ничему неће да се супростави. Троши време на непотребне ствари, популарност се скупо плаћа у ефемерним садржајима.

- Он би желео сваком клинцу да одговори, хтео би да пошаље фотографију, а нема је, и да ви видите само та силна писма која добија, који је то драгоцен материјал за социологе, како се ту могу наћи сјајни примери о томе шта сањају, о чему маштају девојке и младићи. Уз обавезе које проистичу из концерата, потпуно је разумљиво да он не може у свему томе да нађе праву меру.

- Значи ли то да много ради?

- Не, не значи. У томе има меру. Не јури динар. Саветују му да "искористи прилику", да је ово његово време, сад или никад, али он остаје доследан. Лети не иде на турнеје, него на одмор, одбио је да пева за Нову годину, јер сматра да је то и њему празник.

- Да ли је његова популарност код вас нешто изменила?

- Како да не! Више му не дајем џепарац - са смехом каже Јован Балашевић.

И отац и мајка су срећни што им син није "нумизматичар", што прошле године није платио порез, а вероватно неће ни ове. И у томе виде потврду да га све што се догодило од "Раздељка" на овамо није померило с места!

Ђорђев таленат родитељи су уочили у основној школи.

- Писао је песме, а као средњошколац је почео и да их објављује. Али, чим су га питали ко му је узор, кога имитира, наљутио се због тога што његова оригиналност није примећена и мануо се тога. Много времена је требало да прође док се поново није латио пера.

- Ваш син је написао и, да тако кажем, химну своје генерације. Мислим на песму "Рачунајте на нас". Како сте ви то доживели, и уопште како је до те песме дошло?

- И то је за нас било изненађење, као и многа која нам је приредио. Добно је позив за Карађорђево да са групом уметника наступи у програму. Можете мислити узбуђење у кући: син ће нам певати пред Председником! Међутим, њега је нешто копкало: како да тамо пред другом Титом пева своје младалачке песмице, није то то и онда ми покаже да је сам написао нешто право. 

- Прочитао сам и видео да је то истекло из срца једног младог човека који има слух за време. Одмах је, како он то већ ради, написао и музику и био је бескрајно срећан што је то први пут отпевао пред Титом, што му то нико није наручио, што је он самоиницијативно то убацио у свој програм - сећа се Јова Балашевић.

Наравно, у кући Балашевићевих памти се како су настале и друге песме. Песма "У раздељак те љубим" се пет година певушила по кући док није експлодирала у јавности. Зна се како је настала "Прва љубав", али отац води евиденцију и каже да није описао и прво разочарење.

У једном правом "мушком" разговору пре десетак година, син је поверио оцу да га је девојка издала и да дефинитивно прекида односе са женским родом!

Потом се бацио на фотографију, фудбал, хокеј, пинг понг...

Разочарење је одболовано, дечак је постао момак чија врата данас обијају цели разреди ученика. Јавности не прича о својој девојци, не исповеда се, и само песмама говори о ономе што сања и што му се догађа.

- Мислим да је рано говорити о његовом успеху. Треба да прође доста времена па да се види шта ће од свега тога остати. Видите нашу забавну музику: кад се озбиљно просеје - остало је ту свега два-три имена! 

- Ако он у том позиву нађе себе, ако томе озбиљно приђе као позиву, добро је. Другим речима, ако га све ово упути на озбиљан рад, онда ћу и ја као отац бити задовољан његовим успехом.

- Споменули сте нека имена из забавне музике. Није ли то знак да се отац тиме помало бави, да то прати, да отуд потичу склоности сина?

- Запевам ја у друштву, моји пријатељи ме знају као ведрог и за песму орног друга, али после Ђорђевог успеха моја цена је нагло пала: пријатељи ме представљају једни другима са добром дозом шале. Кажу: "Знате ли друга, па то је отац Ђорђа Балашевића". И онда овај који ме "не зна" грдно се зачуди...

- Али, на крају ипак им ви запевате...

- Да... А то што се певача тиче, мој син је одувек ценио интелектуалност поезије Арсена Дедића, њену инспиративност и сценски шарм Ђорђа Марјановића. Они су били ти који су привлачили његову пажњу и радозналост  - објашњава мајка и наставља:

- Мислим да је јако добро што је Ђорђе све ово постигао без протекције и гурања. Ми га у кући, у којој је нештедимице просипао своје стихове и цаке, нисмо озбиљно схватали кад је говорио да то може да "прође". Веровали смо да је за просперитет у таквој једној области потребна велика веза, утицајни људи...

- Он је једног дана само подигао слушалицу и звао неког са радија, изговоривши обичну реченицу: "Знате, хтео бих да сарађујемо, имам неку песму!" Ето, тако је све почело.

- Тако је почело, како траје?

- Лепо је све то, срећни смо, свакоме би то било пријатно, али ми више не виђамо наше дете! Страхујемо за сваки његов пут. Чини нам се да само одлази, да никад не долази! Све смо га више жељни.

- Ја сам цео тај пут заједно са њим прешла, јер је муж послом везан за иностранство, па данас могу с поносом да кажем: Ђорђе је остао исти.

- Судбина је родитеља да деца одлазе, али нас ти одласци само плаше у смислу да му се нешто не догоди. Као човек, Ђорђе не може ништа да промени. Ма шта се још догодило - он ће остати искрен и ведар. То је његово и наше највеће богатство! - овако су родитељи Ђорђа Балашевића говорили о њему пре 40 година.