"ИМАЛА САМ ВИШЕ СПОНТАНИХ ПОБАЧАЈА!" Због овог ПОРЕМЕЋАЈА Слађа Алегро је имала проблема да постане МАЈКА
Отворила душу!
Слађа Алегро одлучила је да исприча све о свом животу, почевши од одрастања у селу код бабе и деде.
Певачица је на самом почетку открила да је дуго одлазила у Боговађу са сестром.
- Сестра и ја смо често тамо ишле. Тачније, ја сам дуго одлазила у Боговађу, док сада баш и не. Чим је мало порасла, схватила је да може да се каже "Ја не могу да идем, мрзи ме", што би она у то време рекла: "Смарачина." Ја се сада питам како је то пролазило код наших родитеља Радмиле и Жуће, али прошло је.
"НИЈЕ МЕ СРАМОТА ДА УЗМЕМ!" Српска естрада проговорила о помоћи државе: "Свима ТРЕБА НОВАЦ!"
"СРАМ ВАС БИЛО!" Снимак са вакцинације који кружи интернетом РАЗЈАРИО Карлеушу - Понижавате жену и мајку
ТРАГЕДИЈА КОЈА ЈУ ЈЕ ОБЕЛЕЖИЛА ЗА ЦЕО ЖИВОТ: Ана Николић једном објавом натерала многима сузе на очи
Колико често сте ишли на море?
- Можда смо два или три пута, колико се сећам, ишли скупа на море. Није се живело у изобиљу, али смо били срећни. Планину нисам видела док нисам сама отишла, са ко зна колико година. Увек се вратим на ту Боговађу, која ми је заиста била све, и планина и море, и није ми сметало лимено корито које је било негде окрњено са стране, па баба Славка каже: "Пазите да се не изгребете", па се ту купамо. На реку нам никад дала није, за живота: "Куку, наопако, да се удавите. Да идем ја, не могу ни да вас вадим, ма нема шансе." Плакали смо и кукали, вазда сам се бунила, али ништа од тога није било.
Биле сте веома везане и тешко си поднела њену смрт...
- Врло често ми фали баба, увек је била ту. Много је волела што певам. Увек је била ту када се спремам за наступ и увек ми да неку сугестију. Била је дуго болесна, већ је постала и дементна, било је много тешко носити се са свим тим, али тих задњих неких дана пре него што је отишла, ја сам умела да уђем код ње у собу пре наступа, да ме види само, да јој се јавим... Једна од последњих ствари које се сећам јесте да ми је рекла да су ми лепе рукавице.
Одлучила си да твоја Мила сада одраста на сличан начин на који си и ти одрастала?
- Да, зато што је Београд огроман, брз је и гута вас. Ми у Београд дођемо када нам је преко потребан неки шопинг, или што би мој супруг рекао: "Сваки други дан." Некако је у малој средини све лакше. За сат времена обавите милион послова. Прошетате са својим дететом, седнете са пријатељима на кафу, све је некако лакше. Врло често чујем питање: "Јао, па ви не живите у Београду?", као да је то под морање. Сви мисле да је естрадна личност једнако живот у Београду. За мене то није морање, можда сутра моје дете одлучи да живи у Београду или Бечу. Сада нам ништа не фали, ниједне секунде. Ту ми је мама, ту ми је сестра, сестрићи и ту је мој живот...
Спомињеш Милу, коју си дуго чекала и борила се за потомство. Како данас гледаш на све то?
- Била сам спремна на борбу колико год она да траје. Имала сам више спонтаних побачаја, нажалост, то је данас врло често. После првог се открила та појава - тромбофилија. Нисам никада планирала да дигнем руке, нисам пала ниједног тренутка. Ужасно је важна подршка партнера, да вас нико никада не притиска, ипак сте ви жена. Сада ризикујем да звучим ружно, али ипак ја то треба да урадим, не ти да ме гураш и форсираш, подсећаш. Зато је био пресудан тренутак када је Зоран мене подржао. Увек се провлачило питање: "Шта ако се никада не деси и он те остави због тога?", ја сам рекла: "Па добро, Боже мој." То су ствари које су врло могуће и здравом, и оваквом, и онаквом, сваком то може да се догоди. Била би грехота да нема дете неко ко жели да га има, али ја сам заиста убеђена да је кључ вера у себе, у Бога...
Да ли размишљаш о другом детету? Да ли планираш?
- Ништа не планирам, али бих волела да се то деси. Знамо како је кроз живот ићи лакше са братом или сестром. Нисмо још разговарали о томе, али мислим да ће се десити спонтано и када треба.
Како је изгледала твоја трудноћа?
- Пре него што ћу остати у другом стању, морала сам мало да поведем рачуна о исхрани и генерално начину живота, баш сам се војнички придржавала тога. Када сам одлазила на прегледе, прва три месеца све је у реду. Био је четврти месец, доктор је рекао да можемо мало да се опустимо. Остала сам трудна са 56 килограма, никада мршавија нисам била, а на дан порођаја сам имала 82 килограма. Међед који није могао кроз врата да прође. Мислила сам да ће, када се породим, све да оде, те вода, постељица, беба, беба није била мала, али ја сам и даље била иста. Шаран ми је на крају рекао: "Је л’ си ти сигурна да су теби извадили дете? Имаш ли можда још једно?" (смех) Ипак, на крају сам успела да смршам.