За албанску БЕСУ смо сви чули, имају је и Срби - знате ли КАКО СЕ КОД НАС она зове?
Реч тврђа од камена.
Нашу публику је серија "Беса" приковала за мале екране због узбудљиве приче и веома животних ликова. Прича је пуна заплета, драматичних кулминација и шокантних расплета па није ни чудо што је једна од најгледанијих серија.
Оно што је привукло пажњу јавности је и реч беса, која се традиционално користи код Албанаца и најједноставније речено означава обећање. Међутим, то обећање је тврђе од камена и мора се испоштовати по сваку цену јер част је част и никако се не сме прекршити, ма шта да се деси. Беса се често повезује и са обичајем крвне освете.
БАЦИО хард диск на ком су били биткоини вредни 400 МИЛИОНА ЕВРА - Већ осам година КОПА ПО СМЕЋУ!
ЗИМИ УНИШТАВАТЕ БРИСАЧЕ? Ако се придржавате ОВИХ правила радиће као нови
ОВО ЈЕ НАЈРАСПРОСТРАЊЕНИЈЕ ЖЕНСКО ИМЕ НА СВЕТУ: У 15. веку је било ЗАБРАЊЕНО, а често је и у Србији
Међутим, и Срби имају такав обичај - завет. Завет је обећање које се даје и које не треба да се прекрши јер онда следи казна. Код нашег народа, завет има корен у хришћанству, односно православљу - заветовати се може сваки хришћанин да празнује неког светитеља који пада у дан када му се нешто значајно, добро или лоше, догодило, када му је тај светитељ помогао. Такође, човек се може заветовати да ће помагати сиротињи, чинити хумане ствари, али када се једном заветује треба то да испуни јер ако се то не деси, следи казна, наравно у религијском смислу јер се човек заветовао пред собом и Богом.
- Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи. Обично тада човека стиже казна. Наравно, заветовати се може само за неки позитиван посао. Не може се човек заветовати да убија, пљачка, пали - каже Светосавље.
Наравно, током ратова и несрећа које је наш народ имао током векова, људи су давали завете да ће наставити лозу, да ће чувати породицу оног ко је отишао у рат и бринути за њих без обзира шта се деси. Свакако у нашем народу је завет дубоко укорењен кроз веру. Постоје брачни завети, породични, завети ћутања, монашки...
Постоји и друга варијанта, можда мало блажа, а то је заклетва. Појединац се куне у нешто, своју част највише да је нешто тако како је рекао. У средњевековној Србији и њеном правном поретку заклетва је била валидна на суду, наиме могла се утврђивати кривична одговорност, то пре свега јер се није правила разлика између грађанског и кривичног поступка. Која ће се од странака заклети зависило је од њиховог споразума а некад од самог суда. Странка која се заклињала морала је то да учини лично, што значи да се није могао користити пуномоћник. Изузетак од тог правила представљао је само случај кад је заклетву полагао владалац, што се види из дубровачких законика који нам још говоре и то да се заклетва користила и на станку. Заклетва је полагана свечано и у прописаној форми, пред свештеником а у неким случајевима и пред самим епископом.
После слома средњевековне Србије, постојала је заклетва на плугу и она је једна од занимљивијих. Код заклињања на плугу, страна која се заклиње, стављала би руку на со и хлеб који су постављали на плуг и рекла би: "Ако није тако, као што сам показао, тако ми Бог не помогао, а хлеб и плуг издали ме". Заклетва на камену води порекло од прастарих обичаја а налазимо је и у старим приморским песмама. Углавном се вршила тако што би лице које се заклиње стајало ногама на камену и загрлило сув јавор, па би се потом клео да му ноге остану на студеном мрамору, а руке на сувом јавору.
Чак се и после ослобођења у судницама налазио камен на столу поред крста и Јеванђеља, јер се веровало да ће се лицу које се заклиње окаменити срце ако се лажно закуне. Најозбиљније заклетве су полагане у манастирима на моштима и ћивоту светаца. Оне су полагане пред старешином и братством манастира и пред сељацима из најближе околине. Ако би у неком случају било евентуално више оптужених који су живели у једној кући и били у блиском сродству, онда би једно лице, а обично је то био старешина куће, полагао заклетву. Људи који су били нечисте савести, подметали су под своја стопала ноге од кокошке, пловке или друге пернате животиње, мислећи да ће тако преварити Бога. Такође се сматрало да ће да сустигне проклетство онога ко се криво закуне, сем у случају да је лажно заклињање последица неких врло неизбежних околности, како наводе наши историчари који су изучавали право средњевековне Србије.
Свакако, код свих народа је доминатно осећање части и начина да се она сачува. Албанци имају бесу, Срби завет, али је у основи једна ствар: обећати и испунити без обзира на цену, јер то је реч тврђа од камена.