"ЧЕКАЈ МЕ И ЈА ЋУ СИГУРНО ДОЋИ" Најлепша љубавна песма крије тешку, тужну причу!
Многи нису ово знали...
Константин Симонов један је од најутицајних совјетски писаца свих времена. Добитник је Стаљинове награде за књижевност 6 пута, Лењинове награде, ордена Белог лава, а проглашен је и херојем Совјетског Савеза. Ипак, широм света најупамћенији ће остати по својим стиховима: "Чекај ме и ја ћу сигурно доћи".
А песникова прича због које је написао песму која је ганула милионе била је веома лична и трагична.
АПА-ДРАПА СТИЛ: На црвеном тепиху ДИВА, а у приватном животу чувену глумицу НЕЋЕТЕ ПРЕПОЗНАТИ! (ФОТО)
"Тачно годину дана колико идем на психотерапију..." Сара Јо проговорила о свом МЕНТАЛНОМ ЗДРАВЉУ! (ФОТО)
Да ли знате шта је "ПЕВАЈУЋА ВАГ*НА"? Имају је жене са ОВИМ цртама лица, а мушкарцима је ФАТАЛНА!
Љубав у рову Другог светског рата
У животу Константина Симонова постојала је само једна жена – славна совјетска глумица Валентина Серова у коју је био очајнички заљубљен. Једини проблем? Валентина је већ била удата и то срећно за генерала Анатолија Серова.
Међутим, онда се догодило да је Анатоли 1939. погинуо у несрећи док је тестиао нови авион. Валентина је била скрхана и дуго се упуштала у многоборјне љубавне афере, али никог није успела да заволи. Тј. све док, ратне 1940. године, није упознала Константина.
И таман када се чинило да ће њихова љубав процветати, писац је мобилисан и постао је ратни дописник директно са фронта и далеко од своје драге. Ово искуство ће га обележити за цео живот јер ће сведочити неким од најкрвавијих битака у историји човечанства - бици код Одесе, одбрани Стаљинграда, боју за Берлин...
Управо у једном од тих ровова 1941, сигуран да се кући неће вратити, Константин Симонов је написао своју најлепшу љубавну песму - "Чекај ме". У мислима му је била само Валентина, а његова ода требало је да постане порука њој када њега више не буде.
Чекај ме
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиши да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету - напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.
Стихови су провели у џепу Константиновог капута пуне четири године, а догодило се чудо – Симонов се жив, здрав и овенчан славом вратио кући 1943. право у загрљај своје вољене и тек толико да се венчају. До краја рата стекао је чин пуковника и био постављен на позицију заменика генералног секретара Уније совјетских писаца.
Прича славног писца и најпознатије совјетске глумице тог доба обишла је свет, а песма о њиховој љубави која је надјачала смрт преведена је на чак 35 језика. Ипак, мало људи зна шта се догодило након "хепи енд-а".
Трагичан крај
Иронично, након свих недаћа које су прошли, Константин и Валентина у браку нису имали среће. Стално под будним оком јавности, почеле су да круже приче да је Валентина, док јој је супруг био на ратишту и писао најлепше стихове, варала Симонова и то са "буџованом" - генералом Рокосовским.
Данас се зна да је афера била измишљена. Валентина јесте радила као добровољна медицинска сестра у болници у којој се Рокосовски опорављао од рана са ратишта и да, јесу се срели неколико пута, али то је било све! Генерал је у то време већ имао љубавницу, докторку у тој болници са којом је 1945. добио и ћерку, а Валентину више никада није ни видео.
Ипак, брак није преживео трачеве. Константин Симонов је напустио супругу 1957. а њен живот је кренуо силазном путањом. Каријера јој је потпуно замрла и постала је алкохоличарка. Једна од најлепших жена Совјетске Русије умрла је сама и заборављена 1975. у Москви у 58. години живота.
Ни Константин након Валентине није пронашао срећу. Посветио се каријери и једина породица постале су му књиге и стихови. Умро је 1979. године покушавајући да, и поред противљења војске, створи архив сећања оних који су се борили у Другом светском рату.
Константинова ода бесмртној љубави и заносу преживела је до данашњих дана и данас је једна од најпопуларнијих поема икада написаних на руском језику.
Додавши јој музику певали су је и рецитовали многи уметници широм света. Код нас, то су учинили Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори кажу да је Здравковић одлучио да изведе ову песму након што је сазнао да је болестан. Музику, препев и модификацију текста урадио је Милутин Поповић Захар.