НЕМАЦ КОГА СРБИ НИКАД НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ: Толико је учинио за НАШУ ЗЕМЉУ, да је добио почасно место на АМБАЛАЖИ ПИВА

На почетку развоја пиварске индустрије у Србији, пива су обично добијала називе по местима у којима се праве (Ваљевско, Јагодинско) или евентуално по имену оснивача пиваре. Касније је, по угледу на праксу из западних земаља, у моду ушло давање имена пивима према појединим животињама или евентуално карактеристикама самог напитка.

Међутим, једна домаћа пивара одлучила се на врло необичан потез. Не само да су свом новом пиву дали име по једној особи, већ та особа чак није била ни пореклом из Србије.

У питању је “Ваљевска пивара”, а име новог пивског бренда – Eichinger, које је названо је по извесном Јозефу Ајхингеру. Многи људи ван Ваљева чудом су се чудили и питали се ко је био тај Јозеф Ајхингер и зашто је баш по њему названо реско и освежавајуће пиво пријатне горчине.

Јозеф Ајхингер (1835-1915) био је квалификовани пивар из Баварске, који је је, заједно са имућним трговцем и предузетником Димитријем Митровићем, заслужан за настанак сада већ надалеко чувеног Ваљевског пива, али и зачетак индустрије као нове привредне гране, како у колубарском крају, тако и читавој земљи.

Наиме, Димитрије Митровић је те давне 1860. године одлучио да на свом имању испод Видрака покрене производњу пива. Имао је одличне предуслове да почне да прави сасвим пристојно пиво: чиста и бистра воду са извора Пакље, домаћи јечмени слад и четири врсте хмеља.

Међутим, овом пиву је фалило “оно нешто” што би га сврстало у ред најквалитетнијих пива, каква су се већ правила у Немачкој, Данској, Чешкој… Зато се Митровић одлучио на врло паметан потез и ангажовао врхунског стручњака за производњу пива.

Ту на сцену ступа Јозеф Ајхингер, квалификовани пивар пореклом из Баварске, који је пиварски занат усавршио у Будимпешти. Захваљујући својим вештинама и знањима, дао је огроман значај у побољшању квалитета и начину производње Ваљевског пива, а управно је Ајхингерова је заслуга што се “Ваљевска пивара” брзо издвојила као један од најбољих произвођача пива у Србији.

Пријатна горчина, фина арома, пун укус, питкост и освежавајуће дејство Ваљевског пива, за чију рецептуру је заслужан Ајхингер, и дан данас задовољава непца и најпробирљивијих пивских сладокусаца. Део тајне квалитета овог природног пива лежи и у јединственом соју квасца који потиче управо из Баварске, а чува се у пивари и њеним пивима даје специфичан профил који асоцира на свеже печен хлеб.

Пошто су за “Ваљевску пивару” – која је недавно прославила велики јубилеј 160 година постојања и рада као први и најстарији индустријски бренд Ваљева – традиција и наслеђе веома важни, њени власници одлучили су да се одуже Јозефу Ајхингеру, који је и преминуо у свом вољеном Ваљеву, 24. фебруара 1915. године.

Скоро век и по касније, у част овог баварског пивара, данас надалеко чувеног по свом умећу справљања пива, пивара је пласирала бренд - Eichinger пиво.

Eichinger пиво је светло пилс пиво произведено традиционалном баварском технологијом, чија су основна карактеристика чист и богат укус.

Карактерише га и изразита, али уравнотежена горчина употпуњена префињеним ароматичним компонентама. То је пиво високе преврелости, што му даје посебну рескост и освежавајући карактер, а посебном укусу доприноси и изворска вода са врела Пакље.

У својој дугој историји „Ваљевска пивара“ практично не може да преброји сва признања за потврду квалитета, али је довољно истаћи до сада преко 30 златних медаља са чувеног Монд селекшна.

Сва пива из портфолија “Ваљевске пиваре” (Ваљевско, Јагодинско и Eichinger) су занатска пива, која се производе по традиционалној методи коју примењује само мали број крафт пива.

Власник “Ваљевске пиваре” од јануара прошле године је београдска „Брауереи Гроуп” која је за нешто око 3,5 милиона евра купила предузеће које је до тада било у стопостотном власништву државе.

„Брауереи Гроуп”, иначе, основали су привредници Живојин Јовановић и Милоје Близањац из Трлића код Уба, као и Зоран Костић из Брзећа код Бруса. Они су и наставили да производе чувеног јагодинског “чичу”, по оригиналној рецептури из 1852. године.