ТРАГЕДИЈА КОЈА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПРИЧЕ "ПЕТАР ПАН" - Одрастали смо уз њега, али је ИСТИНА потпуно другачија
Потресна прича!
Уз "Петра Пана" одрастале су многе генерације, а деца широм планете су маштала о томе да са њим "посете земљу Недођију".
Ипак, друга страна ове бајке крије тужну причу о дечацима који су били инспирација за лик Петра Пана и његових “изгубљених дечака”.
Шапући му БЕЗОБРАЗНЕ РЕЧИ: Ево како да савладаш ТЕХНИКУ која УЗБУЂУЈЕ сваког МУШКАРЦА, одушевиће те ЕФЕКАТ
УДАТА ЈЕ ЗА 21 ГОДИНУ СТАРИЈЕГ И ПОНАША СЕ КАО МАЧКА: Носи вештачке УШИ И РЕП, пије из чиније...
ПРЕКИНИТЕ ЗИМСКИ УМОР: Ево како да РЕШИТЕ проблем свакодневног НЕДОСТАТКА ЕНЕРГИЈЕ, ово ће вам помоћи
Синоним за вечну младост и одбијање да се одрасте је дечак у зеленом костиму са зашиљеном капом исте боје, Петар Пан, кога је створио шкотски аутор Џејмс Метју Бари. Он је постао део популарне културе, а прича о његовим авантурама играна је и у позоришту и на филму.
Ипак, мање је позната чињеница да су аутора за креирање лика "вечитог дечака" инспирисали дечаци који су стварно постојали.
Џејмс Метју Бари је дечаке из породице Левелин Дејвис први пут видео 1897. док су се са дадиљом шетали Кенсингтон Гарденсом у Лондону. Тада петогодишњи Џорџ, годину дана млађи Џек и њихов новорођени брат Питер су га одмах очарали, тако да је почео свакодневно да их виђа и постао близак пријатељ породице. Њихови родитељи Артур и Силвија Левелин Дејвис, поред ова три дечака имали су још два сина, Мајкла и Николаса, познатијег као Нико, пише "Винтаге News".
Лик Петра Пана се први пут појавио 1902. у Беријевом роману "Мала бела птица" у поглављу које се звало "Петар Пан у Кенсингтон Гарденсу".
Ова прича је почела да се приказује на позорници две године касније као комад "Петар Пан, дечак који не жели да одрасте". Представа је допуњена и претворена у роман "Петар Пан и Венди" који је објављен 1911. у којем су се појавили и капетан Кука, "изгубљени дечаци", Вендина браћа…
Деца су волела "ујка Џима", како су звали Барија, а он их је забављао измишљеним причама, на којима ће касније базирати авантуре најпознатијег "вечитог дечака".
Међутим, породица Дејвис је 1907. године доживела прву велику трагедију, када је отац дечака Артур преминуо од рака костију. Аутор Петра Пана је у то време много помогао Силвији, али је и она после три године оболела од рака и преминула.
Тако су дечаци остали на чување Барију, који је био њихов готово једини старатељ. Он је у то време био добростојећи књижевник тако да је дечаке финансијски издржавао и обезбедио им "кров над главом" док се не осамостале.
Иако су остали без родитеља, чинило се да је дечацима ипак обезбеђен пристојан живот поред породичног пријатеља кога су волели, али је онда нова трагедија погодила браћу Левелин Дејвис.
Најстарији Џорџ се пријавио као добровољац у британској војсци за време Првог светског рата, а 1915. године је изгубио живот на бојишту у 21-ој години.
Шест година након овога несрећно је страдао и Мајкл Левелин Дејвис, утопивши се заједно са својм најбољим пријатељом, за кога се причало и да му је љубавник, на Оксфорду. Многи су сматрали да је управо његов лик био највећа инспирација за Петра Пана, па тако и не чуди што је његовом смрћу Бари био посебно погођен, а негде је написао да је "то на неки начин крај њега".
Џон Левелин Дејвис је преминуо 1959. године у 65-ој години, док је његов брат Питер извршио самоубиство следеће године. Он се цео живот борио са "идентификовањем са Петром Паном" и чињеницом да су га тако звали где год се појавио, тако да је подлегао притиску и скочио под воз.
Од петорице браће Дејвис најдуже је поживео најмлађи Нико, који је преминуо у 77. години 1980. године.
Џејмс Метју Бари преминуо је од упале плућа 19. јуна 1937. године у 77. години и у болници се одрекао ауторских права на "Петра Пана", а због овог племенитог геста, многа деца су имала користи.