Да ли знате како се звао Свети Василије Острошки пре него што се замонашио?

Многи верују да ће, ако посете "вечно почивалиште" Василија Острошког, њихова, или болест неког њима ближњег, нестати "као руком однесена". 

У селу Мркоњићи у Херцеговини од оца Петра и мајке Ане, 1610. године родио се дечак Стојан. 

Изузетно бистар и марљив, Стојан је одгајан у духу православља, а још од малих ногу показивао је велику склоност ка доброчинству и молитви. 

Стојан постаје Василије

Како би сина сачували од Турака и јаничара родитељи су га послали у манастир Завалу, где је његов стриц, јеромонах Серафим био игуман, да "учи књигу". 

Стојан је у манастиру обављао све редовне послове и послушења, као искушеник, али више од свега време је волео да проводи у библиотеци. 

Читао је старе књиге и списе, брзо је учио и био предан молитвама. 

Стојанов стриц Серафим брзо је уочио младићеву наклоност према монашком животу, те га је послао у манастир Тврдош, у то време средиште Требињске епархије. 

Манастри Тврдош је поред веома образованих монаха имао богату библиотеку, а ту се налазила и школа. 

Преписивачка делатност у манастиру је била изузетно заступљена. У таквој једној атмосфери дубоке духовности, искушеник Стојан примио је монашки постриг и добио име Василије. 

Недуго затим постаје ђакон, а потом добија и свештенички чин. 

Као придворни монах отишао је на Цетиње, где га је примио и задржао митрополит Мардарије. 

Василије је на Цетињу остао непуну годину, напуштајући га због става митрополита Мардарија према унији. 

Враћа се у Тврдош где бива унапређен у архимандрита. 

Пут на Свету гору и Русију

Убрзо после тога, Василије одлази пут Пећи, патријарху Пајсију, коме излаже своје виђење црквених прилика у Херцеговини и Црној Гори. 

Добивши од патријарха благослов, путује на Свету гору, где борави годину дана духовно узрастајући и снажећи кроз разговоре и савете светогорских монаха. 

Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама. 

Из Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова. 

По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским. 

После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило И, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Колашиновиће и Мораче. 

Митрополитску дужност обаваљао је савесно. Активно је обилазио и подучавао свештенике и народ. 

Чувар православља

Због непрестаног харања и турског пустошења Свети Василије напушта манастир Тврдош 1651. године, а епархију премешта у манастир Светог Димитрија у селу Попе. То је било изузетно тешко време за правослаље. 

Католичење и исламизација народа било је свеприсутно. 

Свети Василије имао је велику и врло важну улогу за све православце. У тим тешки тренуцима Свети Василије показао је велику бригу за свој народ, али и за припаднике римокатоличке вере, будући да је опасност од Турака била превелика и претила подједнако свим хришћанима. 

Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању. 

Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година. 

Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Ђеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је "арчио манастирску имовину", митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту. 

Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју. 

Пред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару. 

Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен. 

Свети Василије Чудотворац

Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу.

 Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо. 

Тело светитеља било је "целокупно и свето". Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву. 

Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести. 

Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост великог светитеља. 

Култ светог Василија Острошког

Култ светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота овог чувеног човека. 

И дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља. 

Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља. 

Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци. 

Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама. 

Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Котору, Пријепољу, Рисну, Кумбору и многим другим нашим светињама. 

Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.