НА НАУЧНОЈ БАЗИ: Зашто (ни)је добро причати САМ СА СОБОМ - ево и ко је најсклонији овој техници
"Дај сабери се мало!" - звучи охрабљујуће кад изговорите сами себи
Да разговарамо сами са собом дешава се најчешће несвесно и успут, док се бавимо другим дневним активностима. Ипак, када покушамо да објаснимо зашто се овај феномен јавља, најчешће немамо одговор.
Психолог Милица Грујић за "Б92" објаснила је то са становишта науке наглашавајући да је ово нормалан вид когнитивне обраде информација уколико нема тенденцију да прелази у патологију.
КВОТЕ ЗА НАЈВЕЋУ ЖУРКУ У СРБИЈИ: Зорја велики фаворит на Беовизији, ко је њен главни конкурент?
СВЕТА ПЕТКА ОБНАЖЕНИХ ГРУДИ: У овој српској светињи крије се јединствена фреска на читавом свету
СКАНДАЛ НА СВАДБИ: Млада ЈАВНО понизила госта због ПОКЛОНА који је ДОНЕО, а онда - ШОК ОДГОВОР
Успоравамо мисли
"Говоримо оно што мислимо и процесуирамо, искористила бих као пример то што смо као деца наглас преслишавали лекције које учимо и песмице које би требало за потребе наставе да знамо напамет. Дакле, то јесте један од начина на који процесуирамо информације које би требало да обрадимо", рекла је Милица Грујић.
Према речима психологице, када изговарамо своје мисли, то нам помаже да елаборирамо оно што нас окупира и тако покушавамо да се "изборимо са мислима".
"Такорећи, сортирамо их, уместо да смо бомбардовани гомилом мисли. Тада укључујемо језичке центре нашег мозга и успоравамо мисли", објашњава Грујићева.
Питање је зашто се процесуирање информација наглас разликује од онога које чинимо у себи.
"Зато што може да нам помогне да на неки начин мотивишемо сами себе и да нам помогне да обратимо више пажње на наше мисли. То је заправо процес 'samoobjašnjavanja', хајде да га тако назовемо", каже она.
Јединци више причају са собом него они који имају браћу и сестре
"Мислим да то више има везе са самим когнитивним процесом мишљења уколико не залази у патологију и не тиче се менталних обољења. Оно што могу да вам кажем је да јединци чешће кад су мали причају наглас. Нису окружени браћом и сестрама, па када родитељи и баке и деке немају довољно времена да им се посвете, они теже ка томе да остваре осећај као да имају особу која ће им бити саговорник", објашњава психолог.
Ово нас доводи до тога да овакав вид обрађивања информација заправо указује на чињеницу да смо изразито социјална бића, којима је потребно да што чешће воде дијалог.
"Желимо да имамо утисак да водимо дијалог. Рецимо, када се договоримо са неким да се чујемо у једанаест, непосредно пре тога можемо изговорити то наглас, као да та особа може да чује како планирамо у договорено време да је позовемо. У суштини, често се сами подсећамо шта све треба да урадимо током дана тако што наглас диктирамо себи обавезе како не бисмо нешто заборавили и како бисмо се мотивисали да све урадимо како треба и на време. У овом случају говор са самим собом има функцију охрабрења."
Борба са мањком самопоуздања
Милица Грујић сматра да је можда најбоље објашњење мотивисања самог себе кроз говор наглас изговарање позитивних афирмација које доста људи користи како би се изборило са мањком самопоуздања или неким проблемом.
Ипак, осим патолошког вида разговора са самим собом, који је симптом указивања на ментално обољење, постоји још један који нам штети.
"Има и случајева када себи наглас понављамо негативне мисли, што у суштини треба избегавати јер не делује помагајуће. Све остало служи у когнитивне сврхе како бисмо лакше обрадили информације", закључује наша саговорница.