ЧЕТИРИ ПУТА био клинички МРТАВ! Познати ГЛУМАЦ ОТКРИО шта се дешава након СМРТИ: "Ођедном НЕСТАЈЕ светло!"
Несвакидашње искуство!
Један од најзначајнијих југословенских глумаца, Радко Полич Рац, говорио је о томе како је у последњих 7 година четири пута умро, о атентату који су покушали да изврше на њега током деведесетих, како се потукао са Батом Живојиновићем због Слободана Милошевића и како би волео да овај свет може да крене испочетка али без људског рода.
Полич, кога најшира публика зна највише по улози капетана Дитриха из "Балкан експреса", и даље ради - прошле године издао је и своју аутобиграфску књигу, снимао је нешто и за ТВ, али све је доста отежано јер му је, како каже, здравље катастрофа.
- Ја сам 24 сата на кисеонику а то још и не би био проблм него ја морам на сваких 6 сати да се инхалирам да би на тај начин унео лек како би ми плућа уопште радила. Што се срца тиче сад је то ок. Имам 8 стентова па сам по томе рекордер у Словенији. А што се плућа тиче, ја сам био стравичан пушач. Знао сам да попушим по 4-5 паклица дневно. Па ја само једну паклицу попушим док попијем кафу. Тако да поред срца и плућа накупило се ту још неких ствари и тако сам ја у задњих 7 година чак четири пута умро. Једва су ме спасили - каже глумац.
Да ли је ово најскупљи клип на домаћој Јутјуб сцени?
НИЈЕ САМО АЛКОХОЛ: Ова ХРАНА УНИШТАВА ЈЕТРУ, избегавајте је, једите ово како бисте је детоксиковали
"Лоше се осећам, борим се против ТЕШКЕ БОЛЕСТИ!" Огласила се Мерима Његомир након вести да је оболела
- Најтеже је било пре две године. Тад сам живео у стану у приземљу. Кад сам устао једно јутро нестало ми је ваздуха, па сам последњом снагом отворио прозор, зграбио телефон и пробао да назовем хитну. Али нисам могао него сам умро. Нека моја комшиница изнад мене ме је некако чула па се спустила из стана и нашла ме како висим изнад прозора. Она је онда назвала хитну па су ме убацили назад у стан где су онда покушали да ме реанимирају. Пошто то нису успели одвезли су ме у Ургетни где су ме вратили у живот. Од тада имам стравичне проблеме, плућа су ми отишла у ку*ац тотално. Дуго сам био у Клиничком центру у Љубљани и никако то нису успели да поправе па сам морао на кисеоник. И на све то после једно месец и по дана сам имао опет застој и тада су ме једва спасили. Е од тада морам да се инхалирам на сваких 6 сати - прича Полич.
Каже како му та инхалација најтеже пада јер је због ње везан за кућу.
- Шта да кажем, мало је компликовано и зајебано. Ја сам раније свако лето ишао у моју кућу на Унијама а сад ништа. Е сад, има нека варијанта да се купе неки апарати али то је доста новаца. Видећу, можда догодине, ако останем жив. Још увек радим. Целу ову моју књигу сам снимио на диск, за две недеље ћу имати и промоцију. Радио сам нешто и за телевизију. Следеће године у мају би требало да играм једну велику улогу, али се бојим да неће ићи - каже глумац.
Као неко ко је четири пута умро, како каже, открио је шта се дешава тада када човек оде на ону страну. Има ли тунела, светла?
- Ма све је то лаж. Једино што се сећам да је увек било када сам умирао да сам помислио - ау мајко одох ја. И драма. Када су ме вратили у живот било је као да сам се поново родио. Ништа ти није јасно. Пола сата долазиш себи и то је као ново рођење. Гледаш људе око себе, немаш појма зашто светло, зашто тама, зашто се нешто помера, шта то причају. Е онда полако временом схватиш да си се поново родио. Баш као дете. Сад знам како је то кад се родиш. Стравично ти смета светло када се то деси. Боли. И немаш појма шта се дешава око тебе. Не можеш да се сетиш ко си, где си. Ништа ти није јасно. Треба ти два три сата да саставиш слику – аха, ја сам Радко, ту сам у болници - прича глумац и додаје:
- Сваки следећи пут кад умиреш све се понављало исто. Нема везе што си већ једном умро, што имаш неко пређашње искуство. Потпуно једнака искуства. Последњи пут су ме спашавали баш дуго. Умро сам негде између 5 и 6 ујутру и онда су ме спашавали цео дан. Било је врло тешко. Мислили су да ћу имати оштећења на мозгу. Други или трећи дан су са мном разговарали као са дететом. Иако сам им рекао да знам ко сам и где сам, објаснили су ми да морају полако са мном јер су се бојали да имам оштећење мозга пошто сам дуго био на оној страни. Али ето, мозак ради - каже Полич.
А на питање имали истине у томе да човеку када умире цео живот прође пред очима, Полич каже:
- Не, не. Умреш у секунди. Можда се то дешава кад неко умире минут, два или три. Мени се баш угасило све. Одједном нестаје звук. Као да га блендујеш. Блендујеш звук, блендујеш светло. Све полако нестаје и мрак. У тој секудни ти прође – готово је, адио, ћао - закључио је.
Када је требало да иде на операцију, где су постојале велике шансе да умре на операционом столу, Полич је решио да позове браћу и синове и да им каже своје последње жеље.
- Седео сам на кревету, гледао у залазак сунца а код себе сам имао папире које је требало да потпишем да пристајем на операцију. Била је то велика операција. Седео сам онако јадан на кревету и онда сам, пре него што сам то потписао, позвао браћу и синове. Рекао сам им - Ја сутра одлазим на операцију, хајде да се поздравимо. Волим вас. Ако се не вратим, немојте да правите проблеме већ ме запалите и баците у море. Кад сам завршио са другим сином разговору у моју собу је ушао доктор који ме је сутрадан и оперисао. Он ми је рекао да ће ме он спасти са стентовима. Ја сам први пут чуо за то па сам тражио да ми објасни о чему се ради. Али разлог зашто сам се одлучио је када ми је рекао – знаш шта, кад би ти био мој ћале ја бих те спасавао на овај начин. Руковали смо се и сутра сам у 9 био на операционом столу - испричао је Полич.
Како каже, посебно је имао жељу, да ако умре, да му Оливер Драгојевић одпева "Дуњу".
- Желео сам, ако умрем, да ми Оливер Драгојевић отепева песму “Дуњо моја”. То је фантастичан текст. Знам ту песму од пре али ме је посебно дотакла када сам чуо како је пева Драгојевић. Његов глас, мисао. Сасвим другачије звучи кад Оливер пева ту песму. Знали смо се он и ја још као клинци из Дубровника", каже Полич и истиче да разуме Оливерову одлуку да никада после рата не наступи у Србији.
"Разумем га. И ја сам имао велике проблеме када сам са Живојином Павловићем радио филм “Држава мртвих”. Баш сам бацао коцку да ли ћу доћи у Србију. Ипак сам се одлучио да дођем јер уметност не сме постављати границе. Ако се бавимо тиме чиме се бавимо не можемо постављати границе а посебно ја који мрзим ратове и не могу да их смислим. Рекао сам себи – морам да одем у Србију и да не прекинем везе које су биле са пријатељима, глумцима, редитељима - открио је.
Он напомиње да је још и пре Титове смрти знао да ће избити рат на овим просторима. Знао је, каже, да ће се то десити почетком деведесетих, на шта је упзорио и свог оца, који тада у то није поверовао.
- Било је то још пре Титове смрти. Били смо код мојих родитеља, ћалету су дошли неки његови другови партизани. Разговарали су о томе шта ће бити кад Тито умре. Ја сам им рекао – слушајте људи, ајде да се кладимо. Ево запишите, 1990. или 1991. почеће рат. Никад то нећу заборавити. Мој тата је био љут па смо се и посвађали јер он није разумео како могу говорити о рату кад смо изградили једну тврду, политички сигурну државу. Почели смо се сви свађати тада. Ја сам остао код своје тврдње. И ево, она се обистинила. Знате, распад СФРЈ је почео још за време Тита. Људи око њега су вукли свако на своју страну. Сви су хтели велику државу али да они њом владају. Овај Балкан је, изгледа, на просотору где мозак не ради онако како би морао да ради. Изгледа да смо ми другачији од осталог света. Овде су стално неки проблеми. Један од већих криваца на овим просторима је и црква. Да ли католичка или православна то нема никакве везе. А имамо и муслимане. Сарајево је било је генијално. Тај конгломерат свих вера на малом простору. А то Сарајево је било једно ђавоље место где се све распало. Све вере говоре – не убијај. А у Сарајеву се убијало на све стране - испричао је Полич.
Дотакао се Полич и Слободана Милошевића али и једне туче са Велимиром Батом Живојиновићем због помињања истог тог Милошевића.
"То је било пре рата на неком снимању. Сећам се било је то ноћно снимање, Бата и ја смо имали неке пушке. И он ми је тада рекао како долази месија. Тада је поменуо име Слободана Милошевића. Ја сам први пут чуо за то име.
- Ма који месија, јеси ли ти нормалан.
- Ма видећеш ти.
- Шта причаш, шта лупеташ?
- Видећете ви у Словенији када ми узмемо власт у своје руке.
- И потукли смо се. Било је гадно, једва су нас раздвојили. Тако смо се Бата и ја растали. Ето посвађали смо се због тог дегена и дебила, због тог малог Хитлера. Иначе ја сам Милошевићу два пута писао отворено писмо. Сматрам да је он кривац за све ове грозоте које су нам се после дешавале - рекао је Полич.
На крају, Полич на каже како мрзи људска бића јер сматра да је човек промашај природе.
- Човек је кич. Ми и данас осећамо да ће доћи до краја цивилизације. Погледајте шта природа ради. Ово није капитализам, ово је неолиберализам. Важно је згрнути што више лове. Свет производи 50 посто ствари које нам уопште нису потребне. Производимо 50 посто гована а истовремено се гушимо, ваздух је све прљавији, вода је све прљавија. И биће рата због воде, и биће рата због ваздуха. И нико ништа, дај само да се производи. Битно им је само колико ћемо произвести више него прошле године. Па докле више?! Где то све иде - каже Полич и додаје:
- Сећам се једне реченице Томаса Бернхарда, аустријског писца и драматурга – 'Ако хоћемо да исправимо свет, најбоље је да га укинемо.' То је једна генијална мисао. Ми свет не можемо да поправимо и исправимо јер смо га толико зас*али. И заиста је најбоље да га укинемо, па нек крене испочетка, али без људског рода, јер човек је највеће г*вно - закључио је Полич.