Да ли волите мирис ПЕЧЕНИХ ПАПРИКА? Ово је ЊЕНА прича...
Да ли данашње жене имају времена за зимницу и умеју ли да је праве? Да ли и вас родитељи питају - Је л' печеш паприке? Ево размишљања колумнисткиње "Монда" Сандре Тодоровић.
- Комшија у кући до моје први пече паприке и као да бродска сирена засвира, цео крај се разбуди и креће у акцију. Тај мирис који ставља тачку на лето, осетим прва и схватим да је већ прошло годину дана од како сам последњи пут осетила мирис спремања зимнице, светог штека за хладне дане. Убрзо за њим комшинице распаљују своје ватре, ђубровници дижу варнице у ваздух, плехови усијани, препуни пуцкетавих црвених паприка, опране тегле, џиновске шерпе и тада је незванично такмичење почело. На друштвеним мрежама је почело масовно објављивање фотографија ајвара, па седруштво поделило за и против, као и за све живо и неживо у овој земљи.
Поједини имају став да је зимница чисто губљење времена, а други им за инат објављују слике својих шпајза са уредно сложеним и обележеним теглама. Колико треба да си залудан да имаш времена да дижеш буну против зимнице? Зимницу не правим из принципа од како су ми украли два бурета туршије испред врата, а ћале ми рекао да су у ствари хтели бурад, а не моју туршију.
ПРОБЛЕМ КОЈИ ЈЕ ЗАХВАТИО И СРБИЈУ: Мушкарци желе "Фејбук" и "Инстаграм" уместо јутрањег с*кса
Након неколико дана је захладнело толико да уз јутању кафу не може седети напољу, па сам обукла јакну и патике и тако згурена са шољом у руци, одлучила да победим то јутро. Размишљала сам да ли је некоме данас рођендан, да му честитам, али никоме није био, па сам позвала маму да мало причам са њом. Она ме пита да ли печем паприке, ја јој кажем, не могу, мрзи ме, печем их два’ес година. Онда сам звала тату, па сам причала и са њим. Било ми је драго што у овим годинама имам живе родитеље које могу да позовем и да се жалим на децу, посао и крш у кући. Питају ме како су деца И шта раде. Ја им кажем да су добро и да ме слушају. Каже ћале, ено почели да ките Београд за Нову годину и пита ме зашто је све раскопано, као да ја радим при градским властима, па знам што.
Рекох му да немам појма и да последњих месец дана идем пешке по 3км јер ми је аутобус измештен са стајалишта, и да вероватно градске власти размишљају о здрављу својих уседелих грађана, па желе да нас мало размрдају. Пита ме ћале да ли ћу да печем паприку, ево он баш пече сад.
Ја рек'о:
- Нећу бре, шта вам је са паприкама, и да ли је могуће да је данас неки дан када се то обавља, па мора данас". Он каже данас је леп дан, па је идеално.
Кажем му да ћу ићи да се прошетам до пијаце по сир и поврће.
Он каже - Е, па таман узми џак паприка.
Након тога ме је позвала кума да ме пита да ли печем паприке. Ја је питам да ли је могуће да је дим од мог првог комшије стигао до Миријева, и да ли си се и ти чула са мојим родитељима, она каже - Какав комшија, о чему причаш?
Па је л' морамо да печемо паприке сваке године, питам је, а онда одговара -Морамо, ваља се а и шта ћеш јести на зиму!.
Ја јој кажем да ћу јести сарму и пребранац, а она тврди да је тај куповни купус глуп и да морам и купус да ставим. Нема шансе да стављам купус, имам 300 врста цвећа у кући, ко ће о купусу бринути.
Пита ме да ли ћу да правим своју чувену туршију, ја кажем да нећу више никад да правим ништа, и да ми је лакше да купим колико год да кошта. Онда ми она каже да они то све праве прљавим рукама и да се она гади и ко зна како и где спремају, и можда то неко лепрозан ради...
Објаснила сам јој да сада идем на пијацу само по сир и поврће, а она каже - Таман да узмеш и паприке.
Хладан ветар дува у лице, идем узбрдо и покушавам да шутирам кестен, ал' не може узбрдо. Шушкаво од лишћа под ногама, мирише на неки крај, природа поручује, спремај се, иде зима, опада ми лишће, дала сам ти плодове, штекај, нема ништа до маја. Улазим на пијацу, оно само паприке на све стране. Црвене, зелене, мале љуте, округласте, шпицасте...
Продавци вичу - Ајмо паприке, још мало овде, 'ајмо народе, иде зима!
Ове чувене "кроксице" нисте подносили? Онда ће вам се МОДИФИКОВАНА верзија још више СМУЧИТИ! (ФОТО)
Трудим се да игноришем, идем право по сир, тиквице и шаргарепу. Жмури, не гледај паприке, нећеш их пећи ове године. Ухвати ме за рукав нека бакица. Она са марамом на глави, кецељом и безубим осмехом.
- Ћеро, да видиш какве паприке имам, домаће, заливане кишницом.
Е, ту сам пукла на паприке заливене кишницом, и кажем бакици, дајте ми десет кила, она каже - Немам десет, имам пет.
Дај све те паприке, и ти си се чула са мојим родитељима и са кумом. Сви сте ви у дослуху, све је мени јасно. Са једне стране 5 кила паприка, са друге 5 кила кучеће хране, сир, месо, и дршка за џогер. Као товарно магаре, враћам се кући, вичем децо помагајте, они кажу чек да завршим ниво у игрици, ја рек'о - Остављај телефоне, да не изађемо сутра сви у новинама!
Кажу деца - Шта ће ти оволике паприке.
Ја им кажем - Како за шта ће ми, па шта ћемо јести преко зиме!
Понављам ритуал из претходних година. Укључујем роштиљ, седам на хоклицу. Са једне стране кафа, са друге чашица са домаћом ракијом. Ређам паприке које у тренутку зацврче, ћутим и гледам како се димни сигнал са моје терасе шири по комшилуку, као вест да сам спремна за зиму и да нико више не мора да брине.