"ПРЕТИЛИ СУ ДА ЋЕ МЕ УБИТИ, УБЕЂЕНИ СУ ДА САМ КАНИБАЛИСТИЧКИ САТАНИСТА..." Шокантна исповест Марине Абрамовић

Сваког јутра Марина Абрамовић устаје из кревета и назува пар папуча. На једној пише "јеб..." на другој "негативност". - То је начин да започнете јутро с осмехом - каже. Онда спрема доручак уз музику за танго. Понекад се, међутим, повуче у своју кући у шуми у околини Њујорка, на шест дана без хране, да би контемплирала уз огромни кристал који тамо држи и "повезала се са сећањем планете". Овај исечак из живота највеће светске уметнице перформанса део је новог документарца за BBC-jevu серију "Замисли".

- Мислим да је важно да се демистификује идеја гламурозног живота. Једноставно је скромна - прича Марина Абрамовић о тој кући новинарки "Гардијана" Емин Сејнер, која примећује да је кућа, саграђена у облику звезде, ипак пуна задивљујућих комада намештаја и уметничких дела, а околина довољно пространа да на њој буде смештена шупа величине хангара за авион, са њеном архивом. Све је то фабулозно, пише новинарка, као и Марина Абрамовић, која је духовита и топла, а опет некако као "са другог света" (занимају је шаманизам, кристали, видовњаштво и астрологија). Признаје новинарка да има ту и скромних елемената јер "док причамо преко зума, на пример, пије шољу јоркширског златног чаја, који јој је открио пријатељ Велшанин". Заинтригирана кућом у шуми, са погледом на реку, без струје и купатила, само кристал, столицу и кревет, пита уметницу колико често одлази тамо.

- Баш често. И онда сам добила лајмску болест, па нисам долазила неко време. Али превазишла сам страх од крпеља - смеје се Марина Абрамовић.

Превазилажење је њена тема, пише новинарка, и набраја њене радове у којима је "истраживала физичку и емотивну издржљивост, суочавала се са страховима и испољавала рањивост", од раних попут "Ритма 10" (1973) са забадањем ножа око прстију, преко "Ритма 0", када је лежала у галерији у Напуљу окружена ланцима, бичевима, пиштољем и мишоловком дозвољавајући посетиоцима да раде са њом шта пожеле, или у запаљеној петокраки, преко "Балкан барока" за који је 1997. награђена на Венецијанском бијеналу, па до перформанса "Уметник је присутан" у Музеју модерне уметности 2010. године у Њујорку. - Абрамовић је суперстар света уметности, са великим изложбама и сарадњама са познатима (Лејди Гага једном је учествовала на приватној радионици са Марином Абрамовић, на којој певачица није јела или говорила четири дана и тражила је пут назад из шуме, са повезом преко очију, гола), које јој доносе славу и богатство - пише новинарка.

- Нисам стварала уметност због тога. Стварам уметност јер верујем у уметност - узвраћа уметница.

Рад Марине Абрамовић привукао је пажњу чудне групе теоретичара завере на интернету, убеђених да је она канибалистички сатаниста или да је, пошто је члан "либералне елите", део глобалног ланца педофила. Све је почело када је 2016. процурео мејл Тонија Подесте, брата Џона Подесте, шефа изборног штаба, у којем позива њега и друге донаторе њеном институту на вечеру "Спиритуално кување, што је шала заснована на њеном раду у оквиру ког је размазивала "љубавне чини" крвљу свиње по зиду галерије.

- Те ноћи нису - као што је рад сугерисао - конзумирали "свеже млеко из дојки са спермом" или (колико знам, нисам питала) "јутарњи урин" - наводи новинарка и додаје да се уметница насмејала када је то поменула.

- То је нешто што ме је дубоко узнемирило. Ја сам уметница, нисам сатаниста. Изгуглали су ме, а ја сам савршена да се уклопим у теорију завере - рекла је Марина Абрамовић.

Звезда петокрака у њеном раду, било да је урезује на кожу или лежи усред ње (не пентаграм, него симбол њеног детињства у комунизму), крв, смрт, драматична одећа и дуга црна коса – ето зашто се људи претерано узбуђују, пише Емин Сејнер.

Уметница се можда смеје на блесаве реакције на све то што ради, али каже и да су оне "апсолутно узнемирујуће".

- Морала сам да променим и-мејл адресу. Дешавало се да ми људи говоре да ће доћи да ме ухвате, да ће да ме убију, то је невероватно. Један је рекао: "Открићу твоје најдубље тајне за два сата". Почела сам да се смејем, јер ја немам никаквих тајни. Надам се да ће ме оставити на миру. То је ужасно јер баца сенку на значење мог рада - рекла је Марина Абрамовић.

Уметница се преселила у Америку почетком миленијума, али не зна колико ће остати тамо.
- Ствари се мењају. Чекам да видим шта ће бити са овим изборима. Прилично је ружно тренутно, уопште није забавно - каже.

О Улају и последњем сусрету са њим

Улај, њен партнер у уметности и животу, преминуо је у марту ове године. На питање о њему и томе колико је његова смрт утицала на њу, Марина отпија гутљај чаја.

- Па, то са Улајем је компликовано. Наша љубава прича била је велика, онда смо се разишли на Кинеском зиду, а онда је она његова преводитељка Кинескиња затруднела са њим - рекла је Марина.

Улај и Марина, који су заједно радили 12 година, замишљајући перформанс "Љубавници" првобитно су хтели да крену са супротних страна зида и венчају се на средини, али кад су 1988. добили дозволу кинеских власти за то - осам година касније - раставили су се.

- Нисам га после тога видела седам година, а онда смо поново почели да разговарамо. Тад ми је понудио прилику да купим права на радове, па смо се свађали око тога. Онда смо имали велики судски процес у ком сам изгубила све - навела је Марина Абрамовић.

Помало претерује, констатује новинарка, пишући да јој је "холандски суд наложио да плати 250.000 евра, али је она тада, као соло уметница, била увелико успешна".

Марина је потом отишла у Индију, као што ради сваке године, на медитацију.

- Била сам заиста лоше. Стигла сам, а Улај и његова жена били су већ тамо. Они су тамо цео месец, и ја сам тамо цео месец. Шта да радим? Да одем? Шта који мој? - смеје се Марина.

Месец медитација од пет ујутру све је средио.

- Лако је рећи да можете некоме да опростите, али да заиста опростите свим срцем, најтежа је ствар на свету. Али, искрено, опростила сам му на најдубљи могући начин. Направили смо неке невероватне, важне радове. Кад је било дивно, било је дивно; кад је био пакао, био је пакао. И онда смо постали пријатељи - смешка се она.

Улај је пре пар година дошао у кућу код ње да би снимили своја сећања. Последњи пут разговарали су прошле године, а Марина каже да јој се он тада захваљивао на њиховим радовима.

- Била сам дирнута. Неколико месеци касније је преминуо - рекла је она и додала да су тиме мирно окончали своју везу.

"Људи се плаше да имају слободно време"

- Последњих неколико месеци били су лековито време, рекла је она, и додала да је изолација била "дивна". Лајмска болест коју је добила пре три године учинила је да јој опадне енергија и да је морала да се одмара, а да није могла јер јој је "распоред лудило".

- И онда тренутак када све стаје, могу да се сконцентришем на само неколико ствари. Никада нисам била толико опуштена, толико срећна, толико фокусирана. Мислим да се људска бића плаше да имају слободно време, увек гледамо да попунимо своје роковнике до краја - прича она.

Па, ипак, била је довољно заузета. Овог месеца, лондонски "Кристи" ставља на аукцију "Живот", дело аугментативне реалности које је урадила у сарадњи са филмским продуцентом Тодом Екертом. У том раду, она ће се појавити у виртуелној форми пред колекционаром опремљеним ВР кацигом. Пита се наглас да ли ће пандемија утицати на уметност.

- Немамо више места, превише је, прескупо, економија се руши, све се руши - оцењује она, али додаје да перформанс неће поделити такву судбину:

- Перфоманс ће опстати, јер је перформанс увек опстајао, јер је то нематеријална форма уметности.

Марина Абрамовић радила је и на "Седам смрти Марије Калас", њеној мултимедијалној опери заснованој на њеној хероини, премијерно приказаној у септембру у Минхену. У њој је Марина режирала и играла у седам оперских сцена смрти. А "Скај арт" управо ју је ангажовао да уради перформанс од четири или пет сати за телевизију.

Прва перформерка у Краљевској уметничкој академији

Ту је и наступ у Краљевској уметничкој академији у Лондону, који је требало да буде одржан прошлог месеца, али је одложен за догодине. Њен рад заснива се на људском контакту. На питање да ли корона то може да прекине, оптимистична је и каже да је у питању само пауза.

- Стварно мрзим компромисе. Не мислим да би перформанс требало да се прилагоди коронавирусу. Перформанс и јесте у томе, у контакту са публиком – то је наша струја. Ако то одузмете, није исто. Морамо да сачекамо - рекла је она и додала да у Лондону планира перформанс који неће бити "само три сата или три дана", него ће трајати два, два и по месеца.

- Морам заиста добро да тренирам. Захваљујући корини, једем и спавам добро, имам много времена - смеје се.

Биће то први пут да је жени дозвољен соло наступ у главним галеријама Академије у њеној 252 године дугој историји, пише "Гардијан".

- То је баш занимљиво. Имате краљицу, али не и жене које наступају у Краљевској академији - каже она уз неваљали осмех, додајући у шали да сви прозори онда треба да се отворе да се зграда очисти од тестостерона, али признаје да је то и нека врста притиска: - Као прва жена, морам да урадим нешто што је боље од онога што раде мушкарци.

Свој наступ назвала је "После живота", "јер сам завршила са умирањем". Каже да јој је после "После живота и смрти Марине Абрамовић", експерименталног музичког позоришног дела и опере о Марији Калас, доста смрти. И даље размишља о умирању "буквално сваког дана, али то на неки начин није да би се депримирало, него да се више ужива у животу".

У мемоарима "Ход кроз зидове", уметница је писала о свом детињству у Београду. Родитељи су јој били хероји рата, награђени пословима у власти и великим станом у Титовој Југославији. Одрастала је уз привилегије, али јој је недостајало љубави, пре свега мајчине. Али је пошто јој је мајка била директорка Музеја револуције, Марина је још као дете добила свој атеље, препричава новинарка "Гардијана". И у својим касним дведесетим годинама, тада и накратко удата за другог члана радикалне уметничке групе, Марина је морала да се, пошто је и даље живела у родитељском дому, сваке вечери кући врати до десет увече. Њен живот постао је тада потрага за слободом – од домаћинства (номадски живот; одлука да нема деце), од очекивања, од свега, пише она, и додаје да уметница тврди да то није "зато да би удовољила себи".

- Није да радим само ствари које ми се свиђају, радим и оне које су тешке. Радознала сам. Слобода је за мене најважнија ствар. Да се ослободим од сваке структуре коју не могу да скршим - наводи она.

Гледа, каже, жене заглављене са мужевима које не воле. - Оне не крше структуре, оне су у замци - и додаје да не жели да буде као оне. А онда одлази и враћа се са магнетом за фрижидер са, на изненађење новинарке, цитатом Ајн Ранд, неолибералне хероине америчке деснице, ставља наочаре и чита: - Питање није ко ће да ме пусти, него ко ће да ме заустави - додајући да јој се та порука допада.

Марина Абрамовић ће у новембру напунити 74 године.

- Види се промена у енергији; треба да се носите са свим тим и треба да се носите са тим са много хумора. Треба од сваког дана да направите срећан дан. То је апсолутно правило. Рекла сам себи да су туга и депресија луксуз који себи не могу да дозволим - наводи она.

На питање да ли се слаже са тим да је најбоља дела урадила после 40. године одговорила је: - Мислим да сам урадила неке јаке радове у двадесетим и тридесетим, али није било право време за уметност перформанса. Перформанс није уопште сматран мејстрим уметношћу. Мислим да је упорност важна.

После 50 година рада, додаје она, "постајете заиста зрели. Као старо вино".

Улај и она су седамдесетих написали велики манифест о животу и уметности. Њен манифест "Живот уметника" истиче важност тишине и самоће и нуди друге корисне савете не само уметницима, пише новинарка, и издваја реченицу "уметник не треба да убија друга људска бића", скрећући на њу пажњу теоретичарима завера. Марину пита да ли још живи у складу с тим манифестом.

- Прилично. Не би требало да се заљубите у другог уметника, а ја сам се заправо заљубила у некога ко није уметник, што је велика разлика, јер сам такве грешке правила већ два пута. Заправо, не, трипут. О, боже, хајде да не бројимо. Знате, ја кршим правила - смеје се Марина Абрамовић.