Решили сте да изгледате никад боље, али ТЕЛО ВРИШТИ да не може више? Ево како да превазиђете кризу!

Никад нисам истрчала маратон па не могу до краја да појмим искуство психолошке кризе која се скоро свим тркачима дешава при крају трке. Имала сам је при сваком полумаратону - најинтензивнија је била на првом, по децембарском снегу у Београду, а богами и при првој трци Медвед рун од пет километара у Загребу. Можда та дистанца звучи као лаганица, али је мени била прва трка икад, икад, икад и није била нимало једноставна, поготово уз оне Фелбингерове степенице. Некима се фрка и криза десе и пре самог старта трке.

Да се разумемо, трчање је велика борба, ит ain't pretty, али када се заврши, осећај је једнак еуфорији заљубљености. Наравно, на путу до тог осећаја јављају се свакојаке унутрашње опструкције и жеља да се легне на тај бетон или земљу. Јер некад ни бубњари, трубачи или харфисти који свирају Вангелисову тему "Chariots Оф Фире" нису довољни као мотивација и боост.

Из тог разлога причала сам са Биљаном Цвијановић, тренером и капитеном рекреативног тркачког тима адидас Runners Белграде о томе који је најидеалнији начин психолошке припреме, као и шта радити када у глави чујеш "хајде једноставно одустани", али и физичким кризама које су једнако учестале.

"У случају психичке кризе, само ћу вам рећи да је то нешто што искључиво радите за себе и да је тренутак када пређете ту циљну линију невероватан. И то све време треба да имате на уму, тако побеђујете себе и тај глас. Истрчати 42 километра или 21 је за сваку похвалу, сви су победници јер превазилазите своје страхове и несигурности. Уз то, добијете огроман ветар у леђа и веру у себе. И наравно, подржите друге тркаче, поздравите навијаче, баците петака који пут, мноштво осмеха и ето га циљ.

Када су у питању физичке кризе, увек треба прибећи методи боље спречити него лечити. Што ће рећи: најбољи начин да бисте избегли кризу или је свели на минимум, представља редован и посвећен тренинг. Тренинг који траје месецима уназад, а не само пар недеља пред маратон или полумаратон. Телу је потребно извесно време како би се привикло и апсорбовало силне километре, који су вам можда до јуче били непознаница. Кључна ствар поред редовних тренинга јесте постепено повећање километара на истим, пре свега дуге, а споре дужине. По мом мишљењу, дужине су кључне за маратон. Увек препоручујем бар четири до пет дужина у интервалу од 18 до 30 километара, у временском периоду од једног до два месеца пре маратона. Наведено ћете постићи тако што сваке недеље на конто додајете по пар километара које на тај начин нећете ни осетити, а напредоваћете из недеље у недељу.

Поред трчања, јако је битно вежбама јачати одређене групе мишића и на тај начин спречити грчење, упале и повреде током или после трке. Кризе се често јављају и због дехидрације организма а то ћете једноставно решити узимањем течности на сваких пет километара. То не значи да треба да станете и попијете пола литра воде. НЕ. Довољна су два - три гутљаја воде, освежавајућих пића, енергетских пића и сл. У зависности од тога шта вама више одговара. Наравно, постоје и разни енергетски гелови који се користе током дугих трчања и трка али никако немојте на самој трци експериментисати са њима, искључиво на тренингу.

Чињеница је да иако сте испунили све ове предуслове за идеалан маратон, криза ипак може да се појави. Уколико је то грч или нека друга врста бола, успорите, станите, прошетајте, мало се истегните, одморите своје тело, па лаганим кораком пробајте да наставите даље. Пре свега напомињем, здравље је на првом месту, будите упорни и храбри али останите здрави", истакла је Биљана.

Дилеме током трчања

Саговорница ми је била и Ана Веховец, реакреативни тркач и од самог оснивања адидас Runners Белграде тима је његов члан. Поделила је своје дилеме које јој се дешавају приликом трчања, као и начин на који се суочава са истим.

"Мислим да ми се нека врста кризе догађа сваки пут када трчим трку. То је борба са самим собом и буквално расправа у глави између "стани, не можеш" и "нећеш сада да станеш, зашто би одустала". Мени је најбољи начин да те кризе пребродим тако што себи говорим колико ми је времена остало - не у смислу километара, већ времена. Тако на пример себи кажем: "Још само 20 минута и све ово је готово". Када је полумаратон у питању, а дешавало се да на самом старту имам фрку, онда себи поделим трку на четири мање трке. И тако трчим од окрепе до окрепе. Прођем прву и кажем себи "ок још само 5 километара и ту је следећа". Онда после 20 километара нема шта, то је то.

Догађало се и да ми буде тешко, а уколико неко трчи са мном борим се да не одустанем због те друге особе. Лакше ми је да ја некога вучем, него да неко мене вуче. Ја нисам неки брзи тркач, далеко сам од тога, али и међу споријима неко мора да гура и вуче.

Чини ми се да сам кризе најчешће решавала управо сама са собом. Врло често ми речи подршке од људи око мене нису помагале, али оно што јесте помагало је подршка у смислу да уколико виде да је фрка, да се та борба одвија у мојој глави, а виде да њихове речи "не пале" онда успоре, прилагоде темпо мени, уколико је потребно да станем - прошетају са мном, па убрзо заједно наставимо даље. 

Кризе ће се дешавати, али ако си већ пронашао неки механизам да их пребродиш, онда си свестан да је то само део процеса. Што сам дуже део тркачке заједнице, сваки дан сам свеснија тога да је трчање заиста борба са самим собом. Постављање циљева и пробијање сопствених граница. То га чини тешким. Када не трчиш пар месеци, то је један пакао када се одлучиш на поновне тренинге. Тада се кризе дешавају и пре самог доласка на тренинг. (смех). Али колико год некада било тешко, уједно је и прелепо, јер сваком кризом коју си превазишао показао си себи да можеш", рекла је Ана.

Кад тело вришти да не може више

Причала сам и са једним од капитена адидас Runnersa, Алексом Јовановићем. Он је и докторанд на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на одсеку андрагогија, а тематика којом се бави управо је трчање.

"Тркачке кризе увек су ту. Ја често имам на првој трећини стазе, на седмом или 14. километру и то прође лако, а друга ми буде на три четвртине стазе - 25. или 30. километар, ако је маратон. Када трчим полумаратон онда на 17. или 18. И шта је та криза? Људи само причају "криза, криза, криза", али ја не знам да ли сви осећају оно што ја осетим сваки пут. То је оно када радиш нешто што никад ниси до тада - трчиш неком већом брзином, нпр. И буквално ти тело говори "стани, стани, стани, претерујеш полако." Све почиње да те боли и осећаш се ужасно, нон стоп добијаш сигнал да је то што радиш претешко, да треба да станеш сада, десиће се хаос. Кризу превазиђеш својом вољом. И ја, као и Ана, често гледам колико ми је још времена остало. Још један сјајан начин да се преброди криза јесте дељење дистанце на мање делове, у смислу: океј, остало ми је још један километар, па онда још један, па само 500 метара, један корак и још један корак. На крају крајева, шта лоше може да се деси? Тело ће нас заштити грчем или чиме год ако превише померимо ту границу издржљивости.

Мислим да није прошла трка да нисам имао кризу. Рецепт за то је: воља и веровање да ти се ништа лоше неће десити. Наравно, битно је да предузмеш све мере опреза, а то је уношење довољно воде, електролита, довољно шећера.

И на крају, шта је трка? 80 одсто трке трчиш до 35. или 36. километра или 17, 18. ако трчиш полумаратон - најбрже што си трчао у том припремном циклусу. Последњих 20 одсто трке је чиста воља. Тело вришти да не може више, али ти кажеш "неее, можеш, мораш, моћи ћеш." И зато се тренира - да без проблема дођеш до 80 одсто трке, а касније буде борба у глави, на живот и смрт између тебе и твог тела", закључује Алекса.