"Сазнала сам шта му вршњаци кришом сипали у пиће" Невенин син Александар је са 14 година извршио самоубиство на њене очи

Невена Вртулек, новосадска новинарка, пре седам година доживела је највећу могућу трагедију - остала је без детета због последица вршњачког насиља. Од тада, посвећена је својој мисији, а то је борба за децу која се налазе у истој ситуацији у којој је био и њен син, пише Блиц жена.

Невенин син Александар имао је 14 година када је, на њене очи, себи одузео живот због вршњачког насиља коме је био изложен. Александар је, говорила је Невена за "Žena.rs", био ведро, радознало дете, увек насмејан, позитиван, спреман да помогне, омиљен у друштву, добар ђак. Са својом мајком, која га је одгајала сама, имао је однос пун поверења и љубави.

- Ишао је на часове глуме, свирао је виолину, бавио се спортом, имао је моју подршку у свему што га је окупирало. Био је дете какво се само пожелети може, много смо разговарали, као прави пријатељи, заједно смо решавали све проблеме - каже несрећна мајка.

"У осмом разреду почео је пакао"

А онда, у осмом разреду, на почетку школске године, десио се инцидент у школи.

- Двојица ученика претукла су дечака из Сашиног разреда, један га је држао, други га је ударао главом у лице. Мој син није томе присуствовао јер је у то време био на разговору код педагога и није ми јасно зашто га је отац тог детета позвао за сведока у полицији, када је тучи сведочило неколико десетина других ђака. Можда зато што су та деца имала очеве који то не би дозволили, овако, мислио је да ће се Сашом лакше манипулисати јер има само маму. Отишли смо заједно у полицију, где је мој син дао изјаву да није ништа видео јер је био код педагога (који је то могао потврдити, али није) и мислила сам да је то завршена ствар. Али, грдно сам се преварила...

Александар је остао сведок у поступку, полиција је једноставно игнорисала његову изјаву која се лако могла доказати.

- Двојица дечака-насилника, који су, како сам касније сазнала, били део веће криминалне групе у кварту, заједно са својим пајташима, почели су да малтретирају мог сина. Због раније почињених дела претило им је затварање у поправни дом и одлучили су да на свој начин “среде” главног сведока. Кренула је хајка којој су се, из страха да и њих не задеси иста судбина, придружила и друга деца, међу њима и многи које је Саша сматрао другарима. Претили су преко Фејсбука да ће му њих петнаесторица “доћи на гајбу”, вређали га и омаловажавали, ударали му мацоле од којх га је данима болела глава.

- С времена на време његови мучитељи би мало попустили, звали би га да с њима седи испред школе. Скупили би новац па би један од њих отишао по боцу од два литра кока-коле, коју Саша, узгред, никада није пио. Испоставило се да је то такође било злостављање, али много перфидније и с тежим последицама... А он, чинио је све да их одбровољи, да им покаже да је исти као они, чак су му објаве на Фејсу постале пуне граматичких грешака да не би испадао “штребер”. Међутим, насиље се настављало и Александар се из дана у дан све више повлачио у себе. У једном тренутку почео је да одбија да иде у школу, више није одлазио на глуму и тренинге, нити на часове у музичкој школи, није чак ни шетао пса којег је обожавао. Одбио је да иде на екскурзију и тих недељу дана с радошћу је одлазио у школу знајући да се неће сусретати са својим мучитељима.

- Упорно сам га испитивала шта се дешава, али није хтео да ми каже, говорио је да је све у реду, да може сам да се избори с проблемима и да се родитељима и наставницима тужакају само јадници. Инсталирао је шифре на телефон, таблет и рачунар, нисам могла да дођем ни до каквих информација. На зид ћутања наишла сам и када сам се распитивала код његових другова из разреда, а на све моје молбе да истраже шта се дешава, школски педагог и разредни старешина остали су неми. То је пубертет, говорили су, и ништа нису предузели иако је дете имало велики број изостанака, које сам, додуше, правдала стрепећи да ће му забранити да полаже малу матуру. Отишла сам у полицију да пријавим насиље, али рекли су ми да не могу да помогну јер не знам појединачна имена већ само назив хулиганске групе која га је малтеретирала, чији су им чланови, узгред, били добро познати.

Агресија, а онда повлачење у себе

У другом полугодишту Саша је ишао редовно у школу, али његово понашање бивало је све чудније, постао је агресиван и сасвим се повукао у себе.

- Наша некада садржајна комуникација свела се на моја забринута питања и његове штуре, бесне одговоре. Неколико пута били смо на ивици физичког сукоба, молила сам га да ми каже шта му смета код мене, да разговарамо као раније, обећавала да ћу се променити ако га нешто повређује. Рекао је: “Мама, ти си супер, стварно не знам шта ми је”. Заказала сам разговор код дечјег психолога, који ми је после неколико заједничких сеанси и два-три разговора насамо, са Сашом и са мном, саопштио да мој син не жели да прича с њим и да је све што се дешава последица пубертетских “бубица”. Видела сам да од тог “стручњака” нема користи, поготово када је детету открио (што прави професионалац никада не чини!) детаље разговора које смо водили у четири ока, што је мој син окарактерисао као велику издају. Назови-психолог замолио ме је да му дам још мало времена и попустила сам, дан-данас се кајем због тога.

СУДСКИ ПОЗИВ - КАП У ПРЕПУНОЈ ЧАШИ

Десетак дана пре 14. рођендана. Саша је добио позив из суда да сведочи као да је одрасла особа, мада закон прописује да деца тог узраста изјаве дају у такозваној сцреен соби у Центру за социјални рад, у присуству родитеља, психолога, јавног тужиоца и адвоката, а све се снима и прилаже суду у доказном поступку.

- То тада нисам знала, па није на мени да познајем законе, судија и тужилац морали би да воде рачуна о томе да се поштује процедура. А нису... Био је то додатни стрес за све нас, а нарочито за Сашу - каже Невена.

"У секунди је отворио врата, истрчао на терасу и појурио у бездан"

Две недеље пре несреће, Александар је мајци поверио да је решио све несугласице са “екипом”, био је миран и ведар, скоро као раније.

- Поподне уочи трагедије отишао је с друштвом у кладионицу, одакле се вратио сав задихан, касније сам од једног његовог друга сазнала да се тркао с аутобусом. Његово понашање те вечери било је, благо речено, чудно. Никако није могао да се смири, непрестано је шетао по стану, на моменте је изгледало као да увежбава неку улогу, одбијао је сваку врсту комуникације, био је агресиван као никада до тада. Провели смо бесану ноћ и пред јутро се мало смирио, али одбио је да одемо код новог психолога којег сам пронашла у међувремену. Отишла сам сама и заказала нову сеансу, а када сам се вратила, био је у својој соби. Мислила сам да спава и нисам хтела да га узнемиравам, почела сам да спремам ручак, а онда, изненада, врата његове собе нагло су се отворила и Саша је истрчао на терасу. У секунди је прекорачио ограду и полетео у бездан, појурила сам за њим, али све је било касно. Тада се завршио и мој живот, али одлучила сам да се борим, у његово име, да се тако нешто више не дешава.

Злостављачи му кришом сипали "хероин за сиромашне"

Полиција је после свега проверавала да ли у Сашином случају има елемената кривичног дела.

- Покушавајући да докучим шта се то догађало с мојим дететом, дошла сам до информације да су му његови злостављачи кришом сипали у кока-колу мефедрон, дрогу познату као “луда мачка” и “хероин за сиромашне”, која узрокује управо такво понашање, какво је Саша повремено испољавао неколико месеци пре свог трагичног краја.