ПРИЧА О УСПЕХУ ВЕРЕ ВАНГ: С 40 година је дала отказ, удала се, а отац јој је дао новац за прву радњу!

Креације Вере Ванг су носили сви, од породице Кардашијан до Мишел Обаме, а жене широм света жуде за њеним венчаницама, које коштају на хиљаде долара.

Али њен успех, чак и њена каријера модног дизајнера још увек представљају изненађење за њу.

„Да ми је неко рекао да ће девојка која се није удала до своје 40. године изградити каријеру засновану на венчаницама, смејала бих им се,“ рекла је Ванг за ЦНБЦ емисију „Маке ит“.

Заиста, њен успех је дошао у каснијем периоду живота. Одрастајући, Ванг је живела живот пун привилегија са својим родитељима, који су кинески имигранти, у богатом делу Менхетна.

Са 7 година почела се бавити уметничким клизањем и бриљирала, али након неуспелих покушаја да се квалификује за олимпијске игре, Ванг је усперила пажњу на своју другу страст – моду.

„То сам наследила од мајке, која је била опседнута одећом" изјавила је.

Ванг је 17 година провела радећи у Вог магазину, све док није трку за позицију главног уредника изгубила од Ане Винтур.

Онда се десило њено венчање. Када је Ванг, непосредно пред свој четрдесети рођендан, одлучила да се уда за Артура Бекера (сада су разведени) било јој је јако тешко да нађе венчаницу по свом укусу.

Њен отац је на овај проблем гледао као на пословну прилику, али Ванг је била неодлучна.

„Мислила сам да је прекасно за мене,“ рекла је. Међутим, њен отац је наставио да је подстиче, чак јој је дао новац како би отворила први салон у Карлајл хотелу у Њујорку, 1990. године.

„Милион пута сам себи рекла „О чему сам мислила?“ или „Зашто сам ово урадила?““ изјавила је Ванг. „Али, било је много више ситуација када сам се осећала невероватно срећном што могу радити нешто што заиста волим и што имам прилику да учим, не само као дизајнер, већ и као пословна жена.“

Данас постоје Вера Ванг салони у Лондону, Токију и Сиднеју. Њена модна кућа данас производи и накит, наочаре, ципеле, парфеме и програм за уређење дома. Има уговоре са Зои Кол и Дејвид Брајдал, те директно запошљава више од 200 људи.

„Ја сам једини власник,“ рекла је Ванг о својој компанији. (Форбс је 2020. године објавио да је нето вредност њене компаније око 270 милиона долара.)

Ванг нема планове да успори, чак ни у 71. години. У фебруару ове године креирала је лимитирано издање вотке са компанијом Чоплин.

„Мислим да ћу престати оног дана када престанем желети да напредујем,“ рекла је.

У наставку, Ванг говори о својим неуспесима, страховима и како је потражња за савршеном венчаницом (уз помоћ њеног оца) довела до оснивања компаније.

О успеху: „То је свакодневна борба“

"Морам бити искрена, за мене је то свакодневна борба. Ја немам балансиран живот.

Мислим да је посао мој читав живот, те ме држи релевантном, фасцинираном, страсном, уплашеном, забринутом и под сталним стресом. Упркос томе моја каријера ми је омогућила да водим заиста испуњен живот.

Уз све то, васпитала сам двоје деце (Сесијија Бекер 31, Џозеф Бекер 28)."

О балансирању: „Посвећујем пажњу ономе ко је најгласнији“

"Ако сам потпуно искрена, посвећујем пажњу ономе ко је најгласнији. Када водите компанију, она вам је као породица. Дакле, које год дете да се најгласније буни, ви пажњу посветите њему.

То је поприлично логично, јер ако се неко јако гласно буни, то значи да нешто није у реду и да се треба поправити. То је, више мање, како фунцкионишемо.

Приоритизација није увек могућа, јер често имате 10 ствари које су једнако битне. Све се своди на то да решите колико год можете ствари, а да буде на позитиван начин.

Ово није за свакога. Али, ако стварно волите нешто, шта год да је то, то је велика предност. Ако не волите оно што радите, нећете успети. Ствари се могу јако закомпликовати и одлуке могу бити заиста тешке."

О мотивацији: „Нисам успела“

"Када схватите да у нечему нисте успели, морате научити да то напустите, а напустити је некада теже него остати истрајан.

За мене, мода је била на другом месту. Рекла сам свом оцу, треба ми разлог да устанем ујутро. Треба ми разлог да будем узбуђена, пуна наде или чак уплашена. Зато сам напустила Вог.

У мојој глави, ја нисам постигла оно што сам хтела. Осећала сам се као да, опет, нисам успела. Нисам постала део олимпијског тима. Нисам постала главни уредник Вог-а.

Стварно сам кривила саму себе, а то вас мотивише."

О оснивању компаније: „Нисам могла наћи венчаницу коју сам желела“

Увек сам сањала о томе да постанем модни дизајнер, па сам помислила ако сад не покушам, никад нећу.

Тако сам отишла у Ралф Лорен преко веза из Вог-а и постала директор дизајна за женску колекцију. Када сам видела шта је потребно да за изградњу такве врсте царства, да сам била при здравој памети, вероватно бих остала тамо.

Међутим, венчање је већ било заказано и ја сам кренула да тражим хаљину. Нисам могла да пронађем ништа што ми се свиђа. Имала сам 39 година, што данас не изгледа толико старо за венчање, али 1989. године било је. Једноставно сам се осећала некако смешно трчкарајући по секторима за венћанице и сличне ствари.

Када ме мој отац видео како пролазим кроз све ово, само како бих нашла хаљину, рекао ми је: „Мислим да овде постоји озбиљна пословна прилика.“ Подстакао ме да напустим Ралфа и оснујем своју компанију.

Жена од 40 година, која се удаје, покушава да оснује компанију и постане мајка. Било је заиста необично."

О саветима за младе: „Само почните“

"Младима кажем да се једино надам да не скрену с пута.

Сви су ми рекли да не радим ово или оно. Само зато што су сви против нечега, не значи да то не требате урадити. Запамтите да је жаљење што нешто нисте урадили горе него да сте покушали, па нисте успели.

Поента је да само почнете. Ни један посао не мора бити једина ствар коју ћете радити заувек. Мислим да посао може бити оруђе које користите да успете."

О бризи за себе: „Ум и дух вас одржавају младим“

"Рекла бих да је сан јако битан. Добар биоритам ми је јако важан, иако га је пандемија пореметила. Не знам зашто, али заиста јесте.

Оно што ваш одржава младим јесу ваш ум и дух. Мислим да је то много битније од тога коју модерну дијету пратите или колико сати проводите вежбајући."

О мржњи азијата: „Усађено нам је да „не правимо фрку““

"Мода је јако либерална. Нисам се осећала метом насиља и окрутности. Међутим, приметила сам пораст у последњих пет или седам година. Коментари су постали јако окрутни.

Не могу да говорим у име свих Азијата, али морам да кажем да је већина наших култура стара и да постоји одређена пасивност у начину на који смо васпитани. Усађено нам је да будемо некако тихи и да не правимо фрку.

Срећна сам што је толико Азијата проговорило о овоме и што нас друге културе бране. То је једна од позитивнијих ствари које су се десиле, али очиглено уз веома лошу и опасну цену."