MISIJA KAO SA FILMA: Krio se od Rusa 10 dana, a kada se vratio kod svojih našao se u NEZGODNOJ situaciji!

Ukrajinski vojnik, Oleksandr Ivantsov se sedam dana skrivao u čeličani Azovstalj, dok su Rusi zauzimali grad, da bi se kroz tunel vratio na teritoriju koju kontroliše Ukrajina, a oni su ga podvrgli ispitivanju jer su mislili da je ruski špijun.

Predsednik Ukrajine, Vladimir Zelenski, je nakon 80 dana otpora ukrajinskih snaga, u gradu Marijupolju, izdao naredbu za predaju, ali je pomenuti vojnik Ivantsov odbio da to učini.

- Kada sam se prijavio za ovu misiju, shvatio sam da ću najverovatnije umreti. Bio sam spreman umreti u borbi, ali moralno nisam bio spreman predati se", govori za New York Times.

Bio je svestan tada da su mu veće šanse da ostane živ ako se bude skrivao, nego ako se preda Rusima. Dobro je tada već bilo poznato rusko zlostavljanje zarobljenih ukrajinskih vojnika.

Probio je rupu u zidu i odlučio se skrivati u malom tunelu, gde je sakrio zalihe i nameravao da se skriva desetak dana, nadajući se da će Rusi koji su zauzeli Marijupolj do tada smanjiti oprez i dopustiti mu da se provuče kroz ruševine, da stigne do ukrajinske teritorije.

Za nedelju dana je pojeo 6 konzervi piletine i deset konzervi sardina i osam boca vode od 1,5 litar.

- Osećao sam se jako loše. Bio sam dehidriran, a misli su mi bile pobrkane - izjavio je. 

- Shvatio sam da moram otići jer nisam mogao tamo živeti još tri dana.

New York Times je intervjuisao Ivantsova, njima je dao svoje video zapise i slike iz Azovstalja. To su potvrdili nadređeni oficiri i medicinski radnici koji su ga lečili kada je stigao na teritoriju pod ukrajinskom kontrolom. Zbog toga kako je ukrajincima zvučala njegova priča, službe bezbednosti su ga podvrgle poligrofskom testu, da bi utvrdile da li je dvostruki agent.

Ivantsov pomaže jedinice bespilotnih letelica oko srušenog Bahmuta. Tu se prisetio svoje priče, jednog poslepodneva, piše NYT. Izjavio je da ne može da iznosi sve detalje, da ne bi ugrožio sigurnost ukrajinskih vojnika iz Azovstalja, koji su zarobljenici ruskih snaga, i civile koji su mu pomogli u bekstvu preko teritorije koju drže ruske snage, ka teritoriji Ukrajine.

Kada je Rusija započela svoju specijalnu vojnu operaciju 24. februara, 2022. godine, Ivantsov (28), bio je zaposlen u obezbeđenju brodova u Crvenom moru, i bavio se zaštitom brodova od somalijskih pirata.

U gradu gde je čeličana Azovstalj, u Marijupolju, Oleksandr Ivantsov je živeo osam godina. Video je kako se grad razvija. Gradili su se putevi, parkovi, bazeni, teretane, a nakon početka sukoba. Prijavio se u jedinicu Azov, koja je nastala od krajnje desnih opredeljenih Ukrajinaca i koja je predvodila odbranu čeličane Azovstalj.

Rusi su granatiranjem i napadom, počeli da bacaju grad u zaborav, hiljade civila i vojnika su se sakrivali u mreži bunkera ispod proizvodnog kompleksa. Time je bitka za Marijupolj dobijala status jedne od gorih u ovom ratu.

Vojno rukovodstvo Ukrajine, koje se nalazilo u Kijevu je počelo da pravi plan kako da se odreguje u odnosu na situaciju bitke za Marijupolj. Započeli su vazdušni vojnu misiju preletanja Marijupolja i podrške kopnenim snagama. Oleksandr Ivantsov, koji je dao intervju za NYT se dobrovoljno prijavio za misiju, znajući da se možda neće vratiti iz iste živ.

Bio je u helikopteru MI-8, sa kojim je bio u misiji preletanja Marijupolja, 25. marta. Izbegao je rusku protivvazdušnu odbranu i sleteo je u Azovstavljev kompleks i isporučio je zalihe vojnicima, ranjenicima i civilima u fabrici. Narednih nedelja, uspeo je izvršiti sedam takvih letova.

Kada je stigao u Azovstalj, vojnici više nisu imali municije za teška naoružanja i bili su pri kraju sa protivtenkovskim minama, koje su im bile neophodne za dalju borbu. Zalihe koje im je isporučivao nisu bile dovoljne. Zalihe hrane su bile sve niže i civili su preživljavali uz sve manje zalihe.

- Bilo je dosta vrlo teško ranjenih ljudi koji su imali gangrenu. Tamo su trulili i polako umirali, prisetio se Oleksandr Ivantsov.

Svakoga dana je omča oko Azovstalja bila sve više stegnuta.

Nakon 80 dana opsade Azovstalja, ukrajinsko vojno rukovodstvo, zaključilo je da snage unutar opkoljenog fabričkog kompleksa, više nisu odgovarajuća borbena snaga, i 16. maja im je naređeno da se predaju.

- Svima sam rekao svoju odluku, a prije nego što su otišli, rukovao sam se sa svakim od njih - rekao je o svojim sunarodnicima, od kojih je 700 i dalje u ruskom zarobljeništvu. - Oni koji su imali novac dali su mi ga tada. -

Poslednji ukrajinski vojnik se predao 20. maja, dok je Ivantsov bio sakriven u tunelu koji je prokopao da bi izbegao zarobljavanje. Osim vode i hrane koju je spremio, imao je čaj, kafu i vreću za spavanje.

Kako je kovid i dalje bio u fazi pandemije, proizvodni kompleks je imao dosta zaliha sredstava za dezinfekciju, pa i sredstava za dezinfekciju ruku. - Dobro gori - kaže Ivantsov. - Možete i kuvati sa time. - 

Ponekad bi, samo blenuo u plamen, priča za NYT. Kada bi se plamen ugasio, bio bi u potpunom mraku. - Podsećalo me je na film "Buried alive", - rekao je Ivantsov.

Nakon nekoliko dana, neprestanu buku i grmljavinu granata, pucanja i vike, koje su značile da su ljudi tu i da se borba i dalje vodi, zamenio je muk i tišina.

Bio je sedmi dan sakriven u tunelu koji je prokopao, kada mu je ponestalo vode. Tada je shvatio da mora krenuti odatle. Bacio je oružje i presvukao se u civilnu odeću i krenuo je da napusti industrijski kompleks Azovstalj. Kada je izašao na čistinu, bio je zadivljen sjajem zvezda, koje je video posle nekoliko dana skrivanja u tunelu.

Primetio je da ruski vojnici ne paze na to da njihovi položaji ostanu skriveni, jer drže upaljene lampe i glasno pričaju. - Patrole koje su obilazile tvornicu koristile su svjetiljke, glasno su pričale - rekao je.

Trebalo mu je šest sati da napusti Azovstalj, tako što se kretao između uništenih vagona. Sunce je izlazilo kada je stigao u napušteni grad. Nije mogao da opiše prizor koji je tamo zatekao.

- Video sam tela životinja, ljudska tela - rekao je. - Bilo je komada tela. Ruka bi mogla ležati uokolo, pas bi je mogao negdje vući. - 

Uspešan beg iz Azovstalja je bio samo prvi korak u planu koji je Ivantsov imao na umu. - Plan je bio otići u susjedstvo u kojem sam nekada živio - prisjetio se. - Mislio sam da ću ih, ako vidim poznata lica, zamoliti za pomoć: da se operem, pojedem i tako dalje. -

Međutim, njegov plan se izjalovio, a on je završio užasnut onime što je dalje video. Da je grad koji je poznavao zbrisan sa lica zemlje. U takvom gradu, ljudi koje je poznavao su bili stranci. Nikome nije mogao verovati.

Jedino što mu je preostalo jeste da stigne do teritorije koju još uvek kontrolišu Ukrajinci. Morao je izbeći zarobljavanje po drugi put i krenuti na zapad. Pomoć mu je i dalje bila potrebna i morao je da pazi koga će da pita za istu.

- Uvijek sam prvo gledao mogu li prići, proceniti osobu- rekao je. Ne bi preživio bez dobrote stranaca koji su mu pomagali, često uz veliki rizik.

- U jednom selu starica mi je dala da pijem vodu iz bunara - rekao je. Još takvih slučajeva je bilo tokom njegovog kretanja na zapad, ali nije hteo da o tome govori.

Spomenuo je samo da, dok nije uspeo da napusti Marijupolj, da je bio zarobljen u gradu, ali nije želeo da otkriva detalje. Prešao je dvestotinak kilometara dok nije stigao do linije fronta. Za to mu je bilo potrebno 18 dana. Stopala su mu od tolikog pešačenja bila krvava, a kolena i leđa su ga bolela da više nije mogao da stoji i da hoda.

Bio je dosta tanji i lakši 11 kilograma, a kada je došao trenutak da napusti teritoriju pod kontrolom Rusije i da pređe liniju fronta, do ukrajinskih položaja, proradio mu je adrenalih.

Jedan od načina da stigne do ukrajinskih položaja je bilo da pređe reku, ali je to bilo preopasno. Odlučio se da poslednjih 15-tak, 20-tak kilometara pređe kopnenim putem, kroz minska polja.

- Imao sam čelične živce, bez emocija, bez misli, samo svrhu i hladan proračun - rekao je. - Tako sam se psihički podigao. Već sam se pomirio sa svojom smrću. - Ali uspio je iako njegova priča zvuči potpuno ludo dok je njome pokušavao uveriti zapanjene ukrajinske vojnike da je istinita.

Poverovali su mu na kraju i poslali su ga na lečenje u Kijev, kada je stao na benzinskoj pumpi i kupio kafu i kobasice.

Nikada nije popio lepšu šolju kafe i pojeo bolji hot dog, u svom životu, čime je zaključio svoj intervju za NYT.