Ovo rusko oružje može da zbriše 80 posto američkih raketnih silosa, ima šest verzija, a Britance je prestravilo
RS-28 Sarmat ili, kako su ga mediji prozvali, "Satanin sin" nije još uvek ušao u operativnu upotrebu, jer je nedavno tek opitovan.
Izazvao je pažnju zahvaljujući ruskim političarima koji su sa njim pretili Velikoj Britaniji da će je zbrisati sa lica zemlje.
Govorilo se i o njegom nasledniku "Satani" odnosno strateškoj interkontinentalnoj balističkoj raketi R-36M ili po NATO nomeklaturi SS-18 Satan. Rusi ovu balističku raketu inače zovu "Vojvoda".
PUTIN PRESEKAO I DONEO NOVU ODLUKU: Iznenađujuća promena tiče se OVE 3 regije i desiće se SREDINOM MAJA
CRNI DIM NAD MARIJUPOLJEM! Severni deo Azovstalja žestoko pogođen - oglasio se član Azova (VIDEO)
UKRAJINA SPREMA ZAVERU SA POLJACIMA: Varšava isporučila OVO u Kijev
Ova raketa projektovana je za vođenje nukelarnog rata. Projektovana je i razvijena u Konstrukcionom birou "Južnoje" u gradu Dnjepropetrovsku u Ukrajini, kako bi zamenila sertiju raketa SS-9 Scarp u raketnim silosima ukopanim u zemlju u ukupno 288 raketnih silosa koliko je raspoređeno širom tadađnjeg Sovjetskog Saveza. Poslednja serija raketa izrađena je pre raspada SSSR-a 1991. godine.
Interkontinentalna balistička raketa R-36M UTTh/M2 "Vojvoda" je dvostepena raketa na tečno gorivo sa digitalnim inercijalnim sistemom vođenja. Ova raketa se nalazi u fazi povlačenja iz upotrebe ruskih strateških nuklearnih snaga u kojoj se još uvek nalaze operativni modeli 4,5 i 6 što je prema procenama iz 211 oko 50 balističkih raketa koje imaju do 500 nukelarnih bojevih glava.
SS-18 Vojvoda se smatra najvećom balističkom raketom četvrte generacije i jedina je "teška" raketa dozvoljena u okviru Ugovora o strateškom ograničenju strateškog naoružanja SALT 2.
Prema klasifikaciji Glavne raketne i artiljerijske uprave Ministarstva odbrane Ruske Federacije (GRAU) raketa RS-36M opisana je kao dvostepena balistička raketa na tečno gorivo, smeštena u raketne silose ukopane u zemlju ojačane da mogu izdržati nuklearni napad i eksploziju.
Ova interkontinetalna balistička raketa može da nosi 10 više nezavisno usmerenih bojevih glava takozvana MIRV tehnologija (Multiple Independently Reentry Vehicle) od kojih svaka ima jačinu od 500kT kod kojih je preciznost CEP (Circular Error Probable) prema ruskim ocenama manja od 650 m. Veruje se da ove rakete mogu da unište 80 posto raketnih silosa SAD, uz korištenje samo dve nukelarne bojeve glave. Zbog toga Amerikanci su tražili smanjenje broja bojevih glava ovih raketa sa 500 na 308, pa na 54, dok u Rusiji je navodno operativno manje od 20 nukelarnih bojevih glava za ove rakete. Otuda i konstantna pretnja poslanika Dume ovim raketama da će gađati Veliku Britaniju.
Kao i što smo napomenuli raketa je dvostepena. Prvi stepen čine četiri raketna motora RD-263 ukupnog potiska 460 tona, i drugog stepena koji ima motor potiska 77 tona. Ove balističke rakete su dužine 36-37, 25 m, prečnika 3 m, a količina raketnog goriva pri lansiranju iznosi 188 tona.
Rakete se inače fabrički zapakovane kontejner izrađeno od stakloplastike, koji se stavlja u raketni silos u kome ostaju narednih 15 do 20 godina. metod lansiranja ovih raketa je gasno-dinamički, odnosno poznatiji i kao hladno lansiranje. Naime veliko barutno punjenje po lansiranju izbacuje raketu u visnu od 20 metara iz silosa, kada se aktivira raketni motor. Prednosti ovakvog oblika lansiranja su u otome što se odmah može izvršiti popuna silosa novom raketom, raketni motor ne izaziva nikakva fizička oštećenja raketnog silosa, ne troši se gorivo.
Domet ovih balističkih raketa u zavisnosti od verzije je 11.000-12.500 kilometara. Ukupno je izrađeno 6 verzija ovih raketa od 1975 godine i ioznačavaju se modelima od 1-6.
Mod 1 i Mod 2 su iste rakete jedina razlika bila je u nuklearnim bojevim glavama. Mod 1 imala je domet 10.200 km i 4 MIRV bojeve glave od kojih svaka nosi nuklearnu bojevu glavu jačine 1 MT ili 10 MIRV od kojih svaka nosi bojevu glavu jačine 400 kT. Rakete koriste inercijalni sistem vođenja. Zbog ograničenja u tehnologiji verovalo se da je maksimalno odstupanje od cilja 1.600 m. Masa rakete prilikom lansiranja je bila 209.600 kg dužine 33,65 m, prečnika 3,0 m. U pitanju je bila dvostepena raketa na tečno gorivo. Verzije Mod 1 i 2 su namenjen bile za uništavanje velikih gradova popu Njujorka, Vašingtona, Los Anđelesa.
Mod 2 imala je bojevu glavu jačine 8MT koja nije bila MIRV.
Mod 3 je verzija koja je ponovo dobila MIRV bojevu glavu i to 10 komada kapaciteta svaka 500 kT i odstupacnjem od cilja 650 m. Sa njom je moglo da se napaden bilo koji cilj unutar teritorije SAD
Mod 4 je modifikovana verzija Mod 3 rakete za napad na utvrđene ciljeve, kao i napad na gradove. Raketa ima isto 10 MIRV bojevih glava jačine 500kT s tim da je domet povećan na 11.000 km. Raketa koristi inercijalni navigacioni sistem sa digitalnim računarom za vođenje i kontrolu. Masa prilikom lansiranja je 211.400 kg
Mod 5 postala je operativna 1988 ima isto 10 MIRV bojevih glava, ali sa većom preciznošću i bolju zaštitu. Masa pri lansiranju je 211.400 kg ima domet 11.000 km i bojevu glavu jačine 750 kT.
Mod 6 za razliku od verzija Mod 1,3,4,5 dobila je jednu bojevu glavu jačine 8MT -20 MT sa odstupanjem od cilja 500 m, što je čini efikasnim oružjem protiv dobroutvrđenih ciljeva. Ova verzija rakete ostala je jedina još u operativnoj upotrebi, pošto je verzija Mod 5 počela da se povlači iz operatinve upotrebe 2020. godine. Domet ove rakete je 16.000 km.
Godine 1997. novosnovana kompanija Kosmotrans započela je konverziju ovih balističkih raketa u nosače korisnog tereta u svemir pod oznakom Dnjepar. Konverzija se ogledala u pretvaranju ove dvostepene rakete u trostepenu i umesto bojeve glave na vrhu ugradnju svemirskog modula SHM Space Head Modul za smeštaj korisnog tereta.
Prema podacima iz 2014 godine Ruska Federacija u operativnoj upotrebi imala je 369 interkontinentalnih balističkih raketa sa 1247 bojevih glava, i to 54 rakete SS-18m 70 SS-19, 171 mobilna verzija Topolj M, 6 SS-24 Jars.