Nova kolumna Gorana Vesića: I "Vinča" je dokaz ĐILASOVE NESPOSOBNOSTI
Gradski meadžer Goran Vesić u novoj autorskoj kolumni koju piše za Politiku razotrkio je još jednu mutnu radnju nekadašnjeg gradonačenika Dragana Đilasa i njegovih pomoćnika
Kolumnu prensoimo u celosti:
Reče pre neki dan Dragan Đilas da je u vreme dok su on i njegov pomoćnik Šapić vladali Beogradom imao bolje rešenje za komunalnu deponiju Vinča u odnosu na ono koje smo dobili kroz proces javno-privatnog partnerstva sa svetskim gigantima, francuskom kompanijom Suez i japanskom kompanijom Itoču. Navikao sam da Đilas poslednjih meseci obmanjuje ljude, priča neistine, govori kako nije radio stvari za koje svi znamo da ih je činio, ali ovo sa deponijom Vinča je ipak previše. Jer Đilas je učestvovao u tom procesu i naravno nije uspeo da ga završi. Kao što nije ni počeo, a ni završio ni metro, ni „grad na vodi" koji je promovisao u Kanu, ni fontanu na Slaviji, ni školu „Danilo Kiš" u naselju Stepa Stepanović za koju priča da je izgradio, a na kojoj sam lično 3. marta 2014. godine položio kamen temeljac i otvorio je 1. septembra iste godine. Đilasa i Šapića nisam tada video, osim ako se nisu maskirali u decu.
No, vratimo se na to kako je Đilas pokušavao da reši problem deponije Vinča. Vlada Republike Srbije kojom je predsedavao Vojislav Koštunica usvojila je 21. decembra 2006. godine Zaključak u kome je „prihvatila predlog za donošenje akata o koncesiji za izgradnju, održavanje i korišćenje objekata za prihvatanje, obradu i odlaganje čvrstog otpada na deponiji Vinča radi obavljanja komunalne delatnosti u tim objektima". Tako je počela priča o rešavanju problema deponije komunalnog otpada Vinča, jedine koju imamo u gradu, koja postoji od 1977. godine i prostire se na 68 hektara. Već sledeće 2007. godine, junak naše priče Dragan Đilas postaje ministar za nacionalni investicioni plan u vladi Vojislava Koštunice i uključuje se u taj proces. Vlada Srbije na predlog Đilasovog partijskog kolege, tadašnjeg ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milana Markovića, imenuje Komisiju za sprovođenje postupka javnog tendera, a nedugo zatim objavljuje se poziv zainteresovanim kompanijama da iskažu zainteresovanost za učestvovanje na tenderu. I sve to radi vlada čiji je Dragan Đilas član i Skupština grada Beograda u kojoj većinu ima Demokratska stranka, čiji je Đilas visoki funkconer i predsednik Gradskog odbora.
Godinu dana kasnije, izabran na listi pod imenom tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, Đilas postaje gradonačelnik Beograda. Naravno, kasni sa svim projektima. Tako je 13. decembra 2008. godine izjavio za list Danas da je Beogradu neophodan metro i da je realno da gradnja bude započeta u narednih godinu dana. Rekao je 18. februara 2007. godine da su pri kraju pregovori sa japanskom vladom o kreditu na 40 godina i da počinje izgradnja mosta preko Ade Huje, a nešto kasnije, 11. aprila 2008. godine da obećava da će za četiri godine u Beogradu svako imati asfaltiranu ulicu i javnu rasvetu, kao i da će prepoloviti broj ljudi koji nemaju kanalizaciju. Naravno, ništa se od toga nije dogodilo baš kao ni sa deponijom Vinča.
PODSETNIK ZA DJB I DVERI: Ovo nisu parlamentarni izbori, nego gradski, malo ste pomešali lončiće
Nije baš da je Đilas želeo da se ništa ne dogodi, ali očigledno nije znao kako. A da je želeo potvrđuje Plan upravljanja otpadom Grada Beograda od 2011 - 2020. godine koji je Skupština grada Beograda usvojila na predlog Đilasa i njegovog pomoćnika Šapića, 7. jula 2011. godine. U tom planu predviđalo se zatvaranje deponije Vinča tokom 2015 - 2016. godine i izgradnja nove deponije, kao i izgradnja postrojenja za mehaničko-biološki tretman otpada i postrojenja za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije. Đilas i Šapić su tada planirali da investicija vredi 179 miliona evra, da za finansiranje uzmu kredit od 80 miliona evra, a da ostatak obezbede privatni parter, fondovi Evropske unije i budžet grada, odnosno da plate građani. Kapacitet postrojenja za proizvodnju energije prema njihovom planu je bio 150 hiljada tona godišnje. Cena po toni deponovanog otpada koju su ovi stručnjaci predvideli bila je za preko 20 odsto viša od cene koja je sada dobijena kroz proces javno-privatnog partnerstva. Znači, želeli su Đilas i Šapić da rešavaju problem deponije sa privatnim partnerom, ali i da uzmu kredit od 80 miliona evra. Za nekog ko je već zadužio grad za 1,2 milijarde evra šta je 80 miliona evra više ili manje?
Za razliku od Đilasa i Šapića mi smo kroz transparentni proces javno-privatnog partnerstva obezbedili da investicija u deponiju bude 333 miliona evra. Sav novac obezbeđuje partner grada, francusko-japanski konzorcijum koji je u obavezi da da 100 miliona evra svog novca. U konzoricijumu se nalazi i domaća kompanija Energoprojekt čiji će deo posla biti između 80 i 100 miliona evra. Kapacitet postrojenja za proizvodnju energije iz otpada biće 340-380 hiljada tona godišnje, što znači da ćemo spaljivati 200 hiljada tona više. Biće izgrađeno postrojenje za preradu otpadnih voda i fabrika za preradu građevinskog otpada kapaciteta 200 hiljada tona godišnje o čemu Đilas i Šapić nisu ni razmišljali. Da jesu shvatili bi da će pogon za reciklažu građevinskog otpada omogućiti da se rešimo divljih deponija građevinskog otpada kojih ima na svakom koraku u gradu. Dakle, postigli smo mnogo više nego što je Đilas ikada planirao i sanjao. I što je najvažnije mi smo uspeli da realizujemo ono što smo planirali.
Arsić podsetio da SNS jednako BRINE O SVIM GRAĐANIMA, bez obzira na godine, ili mesto prebivanja
Zato razumem Đilasovu frustriranost i veliku želju da raskine ovaj ugovor ako se ikada dokopa vlasti zajedno sa vernim pomoćnikom Šapićem. Uspešna realizacija ovog projekta još je jedan dokaz njegove nesposobnosti jer on to nije uspeo. Pored toga, činjenica da Beograd dobija investiciju od 333 miliona evra, a da on nema ništa sa tim ili od toga za njega je neoprostiv greh. Nikada nije mogao da razume da nešto može da bude dobro za građane, a da ne bude dobro za njega. Ali dođe i to vreme.