Ima li pobednika posle egzodusa? Kada će Hrvati shvatiti da se NE SME SLAVITI PROLIVANJE SRPSKE KRVI?
Hrvatska država obeležiće i ovog avgusta zločinačku akciju "Oluja", koja je pre 26 godina uklesana u istoriju najsramnijih poteza na čitavom Balkana, u kojoj je sa teritorije te države proterano 280.000 Srba.
Kovačević o "Oluji": Kakvi to ljudi slave klanje Srba, čije to majke nazdravljaju nad telima žrtava?
Prošlo je 26 godina, Srbija ne zaboravlja žrtve, ali hrabro čuva mir: Šta sada kažu srpski političari - BREME "OLUJE"
HRONIKA RATNOG ZLOČINCA - FRANJO TUĐMAN: Ko je Titov propali general koji je svoje snove ostvario proteravši ČITAV JEDAN NAROD
U temelj svoje državnosti nisu utkali ustavnost, suverenitet, ili neki značajniji vojni pohod, već isključivo pogrom nad nezaštićenimm stanovništvom, koje se našlo u vihoru rata i potpuno nehumane odluke Hrvatske vojske.
Svaka država ima pravo na nacionalni praznik i jubilej, pa tako i Hrvatska, međutim nepojmljivo je da naši susedi kao simbol svog patriotizma smatraju gnusan zločin.
Naime, 4. avgusta 1995. godine Vojska republike Hrvatske počela je akciju zauzmanja teritorije Republike Srpske Krajine, a ta operacija trajala je četiri dana uz "uspešan" ishod, za njih.
Ili barem tako Hrvati doživljavaju, pošto se svake godine trude da 5. avgusta naprave što basnoslovniju manifestaciju u kojoj "slave" sećanje na događaj kog bi trebalo da se stide.
Iz burne i krvave istorije mržnje na Balkanu, treba izvući pouke, sprečiti dalje konflikte i preduzeti sve mere da se tako nešto ne ponovi u budućnosti, ali...Za konflikt, baš kao i za konsenzus potrebno je dvoje.
Da li je moguće gajiti mirnodopske odnose sa nacijom koja kao svoj najveći uspeh slavi progon žena, dece i ljudi sa vekovnih ognjišta?
Svako ko je pre dvadeset i šest godina bacio pogled na TV, do kraja života će mu ostati urezane slike ljudske patnje i poniženja, a kako li je tek bilo ljudima u dugim sporim i izmorenim kolonama, u kojima beže, a ne znaju ni gde, ni zašto se to baš njima dešava?
Najviše je bilo traktora sa prikolicama na kojima su bili žičani kavezi, a u njima...umorni od dugog putovanja, zajedno ljudi i stoka, kako su i dočekani tih godina u Srbiji, pošto sam državni vrh nije bio naklonjen izbeglicama. Prisilno su sprovođeni u kolektivne izbegličke centre, u kojima neki od njih i dalje žive.
Koliko je u Hrvatskoj jak "ratni lobi" dovoljno govori činjenica da je svake godine sve više "domobranitelja". Iako mnogi učesnici oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije nisu više među živima, spisak onih koji su učestvovali u stvaranju te države je sve duži.
Možda je vreme da čelnici te zemlje konačno sagledaju situaciju, i u najmanju ruku prestanu sa obeležavanjem ovog zločina. Korak dalje otišli bi odavanjem počasti svima koji su stradali tokom operacije Oluja, koja je bila završni čin etničkog čišćenja Srba, međutim za početak bi bilo dovoljno prestati slaviti egzodus nad jednim narodom.
Zapravo, kakva je to pobeda uopšte, izvojevana na nesreći civila i tragediji drugog naroda? Da li posle egzodusa uopšte i postoji pobednik? I ako postoji, koga je pobedio?