Beli labudovi u Jasenovcu

U Jasenovac stižemo u sumrak. Na horizontu nas dočekuju zvonici dve crkve, pravoslavne i katoličke. Jedne zbog koje su na ovom mestu ubijene stotine hiljada Srba, druga čiji su sveštenici organizovali pokolje, davali oprost koljačima a često i sami, da daju primer, uzimali nož u ruke. Jedne crkve koja je oprostila, druge koja se ni posle 75 godina nije pokajala.

U Spomen parku su nas dočekali zraci sunca koje je polako nestajalo u slavonskoj ravnici, miris krvi i namučenih ljudskih duša, užasan krik nevino ubijenih koji se ne čuje ali para nebo iznad vrba koje su iznikle iz zemlje natopljene krvlju i bračni par koji se vraća iz večernje šetnje sa psom.

Kraj staze parkiran voz, isti onakav u kojima su čitave srpske porodice, sa dvoje, troje, desetoro...dece, cela srpska sela i zaseoke, Hrvati dovodili na klanje. Izvodili ih iz njihovih domova, danima žedne i gladne, bez kapi vode i mrvice hleba, vozili do Jasenovca, zatvarali ih u žicu, a kada padne noć odvodili ih na neku obližnju livadu ili na obalu Save i organizovali takmičenja u klanju. U ime svoje „tisućljetne kulture“.

Dok moji saputnici iz Velike Plane Marina i Miroslav stazom napravljenom od drvenih železničkih pragova odmiču prema kamenom cvetu, nemom svedoku zločina i prikrivanja istog, moju pažnju je privukao par belih labudova koji sa dvoje mladunčadi plovi malim veštačkim jezerom.

Dok ih fotografišem a oni ponosno izvijaju svoje lepe vratove kao da poziraju, zamišljam vrat majušnog petogodišnjeg dečaka sa Kozare koji zločinac, uživajući u svom zanatu i junaštvu, seče jednim trzajem noža, dok njegova majka, sestre i braća, skamenjeni od užasa, čekaju da dođu na red. I tako 40.000 puta, 40.000 vratova, 40.000 srpske dece.

Milica i Draginja, meštanke koje ih hrane kažu da se ne zna odakle su labudovi došli. A možda ih je neko i doneo. Sa namerom. Da na ovo polje smrti unese bar malo lepote i života. I možda Hrvate, koji klanje stotina hiljada Srba sada proglašavaju za koristan društveni rad a ovo sveto mesto prljaju spomen-pločama sa pozdravom kojim su se koljači pozdravljali pre i posle klanja, podseti na dečije vratove. Srpske i pravoslavne, ali dečije.

Polažemo cveće na spomen-obeležje, na kojem stoji spomen-ploča sa natpisom iz kojeg se ne može zaključiti ništa, u kojem nema ni reči objašnjenja, ni imena makar jednog zločinca, ni imena makar jedne žrtve, ni jedne brojke...molimo se bogu za pokoj duše nepreglednih kolona poklanih i spaljenih koje su na poslednju livadu svog života, stigle sa Kozare, Psunja, Papuka, Motajice, Grmeča i, postiđeni što je sve već učinjeno, što ne možemo ništa da promenimo, odlazimo u noć. Praćeni pogledima začuđenih labudova. Koji pojma nemaju da plove jezerom koje je nastalo od krvi srpske dece. Ili ipak znaju?