Dok majka prima udarac, ja gledam i pitam se: Treba li i ja tako da se ponašam?

Muško nasilje nad ženama je svaki čin protiv ženine volje, a koji je ugrožava psihički, fizički, seksualno ili ekonomski. Nasilnik može biti član  porodice (muž, sin, otac, brat, ujak...) ili bilo koji poznati (prijatelj, poznanik, šef, kolega) ili nepoznati muškarac. Važno je znati da se nasilje može desiti svakoj ženi i da nasilje nije posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. 

Nasilje nad ženama je primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim.

Obično svako društvo podstiče tezu da je porodica privatna stvar. Međutim, ovim stavom se nasilje u porodici prećutkuje, i oni koji unutar porodice imaju manje moći, a to su žene i deca, onda gube mogućnost da imaju podršku da izađu iz nasilja. Muškarci su naučeni da dominiraju u porodici, a ponekad ili često to  rade nasilno, dok deca koja odrastaju u situaciji nasilja kasnije ne poznaju drugi način komunikacije. 

Znate li šta je FEMICID? Reč koju treba svi da nauče i nikada ne zaborave!

Znate li šta je FEMICID? Reč koju treba svi da nauče i nikada ne zaborave!

ŠTA TO RADIŠ, ERDOGANE? Predsednik Turske odustao od zaštite žena, povukao zemlju iz važnog sporazuma!

ŠTA TO RADIŠ, ERDOGANE? Predsednik Turske odustao od zaštite žena, povukao zemlju iz važnog sporazuma!

"ŽRTVE NE BI SMELE BITI U POLOŽAJU DA SE PLAŠE": Britanske vlasti se bore protiv nasilja nad migrantkinjama

"ŽRTVE NE BI SMELE BITI U POLOŽAJU DA SE PLAŠE": Britanske vlasti se bore protiv nasilja nad migrantkinjama

Statistike pokazuju da žrtva muškog nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost, takođe, prema statističkim podacima uočeno je da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti. Najčešće se nasilnici ne mogu prepoznati, jer su u svom muškom ili profesionalnom društvu prihvaćeni, pa se često kaže: "U selu je med, a u kući jed".

Kakve posledice nasilje prema majci može ostaviti na dete:

Prema istraživanjima i prikupljanju podataka od majki koje su žrtve porodičnog nasilja, kako je to uticalo na njihovu decu, kao posledice nasilja kojem su one bile izložene, u ovom slučaju fizičkom nasilju, u svakom četvrtom slučaju, a u poslednjih godinu dana svaki peti slučaj nasilja takođe je rezultovao povredom deteta.

Druge vrste ugroženosti dece situacijom nasilja obuhvatale su: odlazak iz kuće majke i dece posle nasilnog događaja u skoro svakom drugom slučaju, ostajanje dece u kući bez majke gotovo u svakom četvrtom slučaju, svedočenje dolasku policije u trećini slučajeva, odlaženje u institucije i na sud ili svedočenje o povredama majke zbog kojih je intervenisala hitna pomoć, u svakom petom slučaju. Neka su deca izlagana pretnjama očeva da će ubiti njihove majke ako ih one napuste, ili sprečavanju da održavaju kontakte sa majkama koje su izašle iz nasilja. Majke su zbog dece ostajale sa nasilnim partnerom, ili su mu se vraćale kada ga napuste, pod uticajem dece ili poruka koje su dobijale od institucija.

Žene su izvestile o postojanju promena u ponašanju svoje dece. U polovini slučajeva deca su pokazivala povučeno i mirno ponašanje, u svakom trećem slučaju dete je bilo nemirno i neposlušno ili pak razdražljivo i sklono vikanju, svako četvrto dete je ispoljavalo sklonost fizičkoj i isto toliko verbalnoj agresiji. Promene su bile izraženije u aktuelnom periodu nego ranije.

Promene u osećanjima kod dece izložene nasilju koje su njihovi očevi vršili prema majkama u dve trećine slučajeva uključile su osećanje straha, a u više od polovine slučajeva strah od odvajanja od majke, napetost i nervozu, tugu i neraspoloženje ili strepnju i uznemirenost. U svakoj trećoj situaciji bilo je iskazano osećanje nesigurnosti i niskog samopouzdanja, ljutnje i besa, kao i osećanja srama i stida.
Partnerski odnosi kod dece koja su doživela porodično nasilje.

U svakom sedmom slučaju kod ove dece se pojavljuje nasilje prema vršnjacima, a u svakom dvanaestom ona su žrtve nasilja od strane svojih vršnjaka/-inja. U svakom desetom slučaju (na uzrastu od 15 do 18 godine) u ranom partnerskom odnosu ove dece prisutno je nasilje.

Psiholog Biljana Mihailović za portal Srbija Danas objašnjava da postojanje porodičnog nasilja koje traje, ako uzmemo u obzir da se najveći broj slučajeva i ne prijavljuje, uči decu da je nasilje u redu, da je to jedan od načina kojim se rešavaju problemi, tako da je verovatno da će deca, učeći po modelu, u nekim situacijama, birati nasilje.

- Još složenija je slika ukoliko su deca direktne žrtve nasilja. Ako govorimo samo na nivou ponašanja, uči ih i da je u redu biti nasilan prema slabijima od sebe - govori psiholog Biljana Mihailović.

U odnosu na učenje, školski uspeh i ponašanje u školi, u svakom trećem slučaju registrovani su slabiji školski uspeh, slaba koncentracija, rasejanost i nepažnja, te, sledstveno tome, u svakom četvrtom slučaju zaboravljanje školskih obaveza. 

Podaci potvrđuju da se sa vremenom menjao i odnos dece sa ocem. Najučestalije su registrovani strah deteta od oca, kao i izbegavanje kontakta ili bespogovorno slušanje oca. Dok, u pojedinim slučajevima, neki očevi, odnosno njihovo ponašanje, postaju uzor za decu.

Šta je to što dete može da učini samo za sebe i izbori se sa nasiljem i kako da pomognemo detetu onda kada negira da ovakva činjenica postoji?

Odgovor na ovo pitanje za naš portal dala je pedagog Melita Ranđelović koja je istakla da je najvažniji korak ka pomoći samome sebi upravo prijava nasilja.

- Dete može pomoći samom sebi tako što će prijaviti nasilje. Neće ćutati, već će pričati o situaciji sa osobama od poverenja i stručnim osobama koje mogu da ga osnaže i pomognu da stekne veštine kao i znanja potebna kako da se nosi sa nastalom situacijom. Bitno je i da se dete okruži ljudima, vršnjacima koji ga razumeju, pružaju mu podršku i štite ga - objašnjava pedagog Ranđelović.

Pored ovog, za koje možemo reći, ključnog pitanja, postavlja se i pitanje kako pomoći detetu koje je bilo žrtva nasilja da više nikad to i ne postane. Da izgradi svoje samopouzdanje, izleči svoje "rane" i nastavi da gradi i radi na sebi, kao i svom pravom, adekvatnom i iskrenom odnosu sa drugim ljudima, kako više nikada ne bi bilo povređeno, a kako bi se traume zaboravile i zalečile.

Pedagog Melita Ranđelović ovaj problem objašnjava sledećim rečima:

- Zajednica mora da se opredeli i razvije stav prema nasilju. To je prvo i osnovno. Mora jasno i neodložno da osudi svaki vid nasilja. Svi moramo da negujemo kulturu nenasilne komunikacije, nenasilnog rešavanja sukoba, moramo da negujemo kulturu uvažavanja različitosti, interkulturalnosti, inkluzije i ostalih stvari koje nas čine različitima, a opet istima. Društvo treba da ponudi primere koji potvrđuju da je to moguće, da takav primer radi. Takve primere treba isticati i podsticati - navodi pedagog.

U dve trećine slučajeva majke su registrovale promene u zdravstvenom stanju svoje dece, koje su povezale sa izloženošću deteta nasilju u porodičnom kontekstu. Najučestalije, u svakom četvrtom slučaju, pojavljuju se smetnje kod spavanja i gubitak apetita, a u svakom petom noćno
mokrenje.

Podaci potvrđuju da je fizičko nasilje kojem su izložene žene činilac češće pojave direktnog nasilja oca prema deci, ali i dečjeg traženja spoljne pomoći, većeg straha od oca, većeg prisustva mržnje prema njemu i slabije koncentracije u školskom kontekstu. Izraženije prisustvo različitih oblika psihičkog nasilja prema ženi predstavlja činilac statistički značajne razlike u učestalosti fizičkog i verbalnog uključivanja dece u situaciju nasilja (suprotstavljanje ocu), ali i bežanja iz nje, kao i za učestalije fizičko povređivanje dece od strane oca i učestalije prisustvo zdravstvenih posledica koje deca trpe usled izloženosti ovoj vrsti nasilja prema njihovim majkama.

Reči stručnjaka dovode samo do jednog - nemojmo ćutati o nasilju, nemojmo zatvarati oči pred ovim problemom. Budimo našoj deci primer i podrška, nemojmo da kroz ovaj surovi problem današnjice prolaze sama.