"ČEKIĆ I PLES"! Tekst o koroni koji MORATE DA PROČITATE: Dve strategije koje odlučuju o BUDUĆNOSTI ČOVEČANSTVA

U vremenskom rasponu od samo nedelju dana zapadne zemlje su prešle put od "ovaj korona virus i nije tako opasan" do proglašenja vanrednog stanja i preduzimanja drastičnih mera. Pa ipak, vlasti mnogih zemlja i dalje ne rade ništa. Zašto je to tako?

Svi se pitaju isto: na koji način da se borimo protiv pandemije? Čini se da im i dalje nije jasno šta je odgovor. Neke zemlje, poput Francuske, Španije i Filipina su zatvorile gotovo sve službe i izolovale stanovništvo, dok države poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Švajcarske polako i nesigurno kreću da primenjuju politiku socijalnog udaljavanja.

Evo šta će biti glavne teme ovog teksta:

Trenutna siuacija je sledeća. Zdravstveni sistemi širom sveta su u kolapsu, i zemlje imaju dve opcije: ili će se žestoko boriti protiv korona virusa odmah, ili će biti žarišta masovne epidemije.

Ako izaberu drugu opciju, stotine hiljada će umreti. U nekim zemljama - milioni. Najgore od svega je što to neće sprečiti naredne talase infekcije. 

Opcije su sledeće: olakšati posao zdravstvenom sistemu, bolje se pripremiti i izvući pouku iz svega što se dešava. Niko nikada nije brzo izvlačio pouke iz bilo čega, ali ćemo morati to da uradimo zato što znamo izuzetno malo o ovom virusu.

I to će nam pomoći da postignemo glavni cilj - da kupimo vreme. Ako se odlučimo za prvu opciju, žestoku borbu, to će biti teška i iznenadna promena, ali će se vremenom stvari vratiti u normalu.

Ljudi će biti zaključani nedeljama, da bi vremenom bilo vraćeno sve više i više sloboda. To neće biti momentalni povratak u normalnost, ali će značiti puno, da bi se na kraju u potpunosti vratili normalnom životu.

I sve to je moguće postići bez teških posledica po ekonomiju.

Pogledajte grafikon ispod. Na njemu je prikazana situacija od pre dve nedelje.

Na njemu se vidi porast slučajeva zaraze korona virusom u svetu, ne računajući Kinu. Jasno se ističu Italija, Iran i Južna Koreja. Zato ćemo morati da zumiramo da bi videli i druge zemlje u kojima je poslednjih nedelja došlo do eksplozije zaraze. Sasvim je jasno da će se i te zemlje uskoro priključiti ovoj velikoj trojci.

Sada ćemo da vidimo šta se desilo od tada.

Kao što je i bilo moguće predvideti, broj zaraženih je eksplodirao u tim zemljama. Na grafikonu iznad su predstavljene samo zemlje sa više od hiljadu zaraženih, i važno je da napomenemo nekoliko stvari.

Španija, Nemačka, Francuska i SAD sve imaju više zaraženih od Italije, u trenutku kada je u toj zemlji naređeno uvođenje vanrednog stanja i primena drastičnih mera. Još 16 zemalja u ovom trenutku ima više zaraženih nego kineska provincija Hubej u najgorem periodu.

Japan, Malezija, Kanada, Portugal, Australija, Češka, Brazil i Katar imaju više slučajeva od Hubeja ali ispod hiljadu zaraženih,

Švajcarska, Švedska, Norveška, Austrija, Belgija, Holandija i Danska imaju više od hiljadu slučajeva zaraze.

Da li primećujete nešto čudno u vezi sa ovim podacima? Ne računajući Kinu i Iran, koje su imale rapidno širenje zaraze, kao i Brazil i Maleziju, svaka od navedenih zemalja spada u red najbogatijih na svetu.

Da li mislite da virus napada samo bogate i razvijene zemlje? Ili bogate zemlje jednostavno bolje identifikuju slučajeve zaraze korona virusom.

Malo je verovatno da su siromašne zemlje pošteđene. Topla i vlažna klima verovatno pomaže u borbi protiv virusa, ali ne sprečava erupciju zaraze, pošto u tom slučaju Singapur, Malezija i Brazil ne bi imali ovako veliki broj zaraženih.

Verovatnije je da je korona virusu trebalo više vremena da stigne do ovih zemalja zato što su slabije povezane sa ostatkom sveta, ili je zato što te države nisu mogle da ulože dovoljno u testiranje da bi otkrili zarazu.

U svakom slučaju, ako je to tačno gotovo nijedna zemlja neće izbeći epidemiju korona virusa. Samo je pitanje vremena pre nego što počne masovna zaraza i potrebno je primeniti drastične mere. Koje su to mere?

Mnoge zemlje su krenule u akciju od prošle nedelje. Navešćemo vam neke primere:

Španija i Francuska

Sa jedne strane imamo Španiju i Francusku. Ovako je tekao taj proces u Španiji:

Neki misle da je ovo sjajan set mera, dok bi drugi očajavali u ovoj situaciji. Istina je uvek negde na sredini.

U Francuskoj je bilo izuzetno slično, samo što im je trebalo mnogo više vremena da krenu sa primenom ovih mera, i baš iz tog razloga su krenuli mnogo agresivnije da ih primenjuju. Na primer, mali privatnici uopšte ne moraju da plaćaju zakup, poreze i račune tokom epidemije.

Mere koje su preduzete u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu

Amerika i Britanija, kao i Švajcarska, su presporo počele da primenjuju ove mere. Evo kako je taj proces tekao u SAD:

Ova dva dijametralno suprotna primera ilustruju različite pristupe borbi protiv korona virusa: ublažavanje i suzbijanje. Hajde da pokušamo da shvatimo šta to znači.

Opcija broj 1: Ne uraditi ništa

Hajde da vidimo šta bi se desilo u Americi ako ne budu preduzete nikakve mere.

Kratko i jasno - svi će se zaraziti, zdravstveni sistem će biti preplavljen, broj preminulih će eksplodirati i oko deset miliona ljudi će umreti (plava linija). Grubo rečeno: ako se oko 75% Amerikanaca zarazi i 4% umre, to je 10 miliona mrtvih - 25 puta više od broja poginulih Amerikanaca u Drugom svetskom ratu.

Svako bi na to rekao: "To je previše. Ja sam čuo manje brojke!"

Stvar stoji ovako - svi ovi brojevi lako zbune čoveka. Postoje samo dva broja koja su važna: procenat ljudi koji će se zaraziti, i koliki procenat ljudi od tog broja će preminuti. Ako je samo 25% populacije zaraženo (zato što drugi ljudi imaju virus, ali ne i simptome pa ih ne računamo kao zaražene), a smrtnost je 0.6 umesto 4%, rezultat je 500.000 mrtvih u Americi.

Dakle, ako američke vlasti ne urade baš ništa broj preminulih od virusa će biti negde između ove dve brojke - pola miliona i deset miliona mrtvih. Razlika je uglavnom zbog procenta smrtnosti, pa je važno da razumemo i to. Šta stvarno uzrokuje smrt od korona virusa?

Ovo je isti grafikon kao i malopre, samo su na njemu hospitalizovani ljudi umesto zaraženih i preminulih:

Svetlo plavom bojom su obeleženi ljudi koji bi morali da idu u bolnicu, dok su tamno plavom označeni oni koji bi morali da idu na intenzivnu negu. Možete videti da bi taj broj u Americi na vrhuncu obuhvatao tri miliona ljudi. Sada uporedite to sa brojem kreveta na intenzivnoj nezi (50.000 u ovom trenutku, duplo više ako se druge prostorije pretvore u bolničke sobe). To je crvena isprekidana linija.

Ne, to nije greška.

Crvena isprekidana linija je kapacitet kreveta na intenzivnoj nezi. Svi iznad te linije bi bili u kritičnom stanju, ali ne bi mogli da budu lečeni. I najverovatnije bi umrli.

Umesto kreveta na intenzivnoj nezi, možemo uzeti u obzir i broj respiratora, ali je rezultat maltene isti, pošto u Americi ima manje od sto hiljada respiratora.

Upravo je to razlog neverovatno velikog broja smrtnosti u Italiji i Iranu. U kineskoj provinciji Hubej smrtnost je bila manja zato što su Kinezi bili u stanju da naprave dve bolnice preko noći. U Italiji i Iranu to je nemoguće, tačnije to je gotovo nemoguće u bilo kojoj drugoj zemlji. Sada ćemo videti šta se dalje dešava.

Ako 5% populacije zahteva intenzivnu negu a vi niste u stanju da je pružite, većina tih ljudi će umreti. Još više je zabrinjavajuće što su slučajevi u Americi mnogo ozbiljniji od onih u Kini.

 I to nije sve.

Sada ćemo se pozabaviti kolateralnom štetom. Brojevi gore prikazuju samo ljude koji umiru od korona virusa. Ali šta ćemo ako je zdravstveni sistem u potpunom kolapsu zbog pandemije? Vreme ne stoji, drugi ljudi umiru zbog različitih bolesti.

Šta će biti u slučaju da neko ima srčani udar, ali hitnoj pomoći zbog preopterećenosti treba 50 minuta da dođe umesto 8, a kada ta osoba stigne u bolnicu, nema kreveta ni lekara. Jednostvno rečeno, ta osoba će umreti.

U Americi ima 4 miliona slučajeva godišnje koji zahtevaju intenzivnu negu, a pola miliona (13%) od njih umre. Bez intenzivne nege, procenat umrlih bi verovatno bio čak 80%. Ako i kažemo da bi 50% umrlo, tokom epidemije koja traje godinu dana to bi značilo smrt dva miliona ljudi, na šta može da se doda još 1.5 milion mrtvih kolateralne štete.

Ako se dozvoli nesmetano širenje korona virusa, američki zdravstveni sistem će potpuno propasti, a broj umrlih će se meriti milionima, a sasvim izvesno će biti više od deset miliona žrtava.

Ovaj model se može primeniti na gotovo sve druge zemlje. Broj kreveta na intenzivnoj nezi, respiratora i lekara je sličan ili niži od onog u SAD. Nesuprotstavljanje korona virusu znači da zdravstveni sistem propada, a to znači masovnu smrt.

Sasvim je jasno da radikalne mere moraju biti primenjene. Malopre smo pominjali ublažavanje i suzbijanje. Cilj i jednog i drugog seta mera je da "ispravi krivu grafikona", ali imaju potpuno različite pristupe tome.

Ova strategija se vodi sledećom logikom: nemoguće je sprečiti širenje korona virusa u ovom trenutku, potrebno je pustiti stvari da idu svojim tokom, ali smanjiti vrhunac (ili pik) infekcije. Poenta je "ispraviti krivu" da bi zdravstveni sistem to mogao da podnese.

Grafikon iznad prikazuje rezultate važnog istraživanja koje je sproveo Imperial Koledž u Londonu. Stručnjaci iz ove obrazovne institucije su apelovali na vlasti SAD i Velike Britanije da primene drugačije mere.

Ovaj grafikon je vrlo sličan prethodnom. Nije potpuno isti, ali je konceptualno sličan. Potpuna neaktivnost, kao u gornjem slučaju, je predstavljena crnom linijom. Sve druge linije predstavljaju primenu gradualno ozbiljnijih i težih mera socijalnog udaljavanja.

Plava linija prikazuje najtežu meru: izolovanje zaraženih, stavljanje potencijalno zaraženih ljudi u karantin i zatvaranje starijih ljudi. Plava linija je politika kojom se vodi Ujedinjeno Kraljevstvo, iako to za sada samo preporučuju, a ne sprovode.

I ovde je crvena linija kapacitet ležajeva na intenzivnoj nezi, samo ovaj put u Velikoj Britaniji. Opet vidite da je ta linija vrlo blizu horizontalne linje, na samom dnu grafikona. Cela označena oblast iznad crvene linije predstavlja pacijente koji bi verovatno umrli bez pristupa intenzivnoj nezi.

Ne samo to, nego i u slučaju da se "ispravi kriva", intenzivna nega bi potpuno propala posle mesec dana, i na taj način bi se povećao broj preminulih.

Dakle, ublažavanje je isto što i svesno preplavljivanje zdravstvenog sistema i podizanje broja preminulih za gotovo deset puta više.

To je već dovoljno loše, ali ni tu nije kraj. Cela strategija ublažavanja počiva na "mentalitetu krda".

Teorija ublažavanja ima svoje uporište u pretpostavci da će svi oni koji se zaraze, a zatim oporave, biti imuni na virus. To je sama srž strategije ublažavanja. Oni razmišljaju na sledeći način. Svesni su da će biti teško neko vreme, ali kada se sve završi i nekoliko miliona ljudi umre, ostatak će biti imun na virus, pa će on prestati da se širi i to je kraj epidemije. Bolje je da se sve odmah završi, pošto je alternativa socijalno udaljavanje u periodu od godinu dana i rizikuje se da će se epidemija vratiti kasnije.

Postoji jedan problem u toj teoriji: oni misle da se virus ne menja previše. Ako se ne promeni previše, veliki broj ljudi će postati imun, i u nekom trenutku će se epidemija ugasiti.

Ali koliko je virus sposoban da mutira? Čini se da je već mutirao.

Ovaj grafikon predstavlja različite mutacije virusa. Vidite jasno da je početna zaraza, obeležena ljubičastom bojom, krenula iz Kine i raširila se po celom svetu. Svako grananje na levoj strani grafikona je jedna malo drugačija varijanta virusa.

To i nije iznenađujuće: virusi bazirani na RNK kao što su korona virus ili grip imaju tendenciju da mutiraju 100 puta brže nego oni koji su bazirani na DNK, iako korona sporije mutira od klasične influence.

Još gore je što je najbolji način da ovaj virus mutira upravo da mu se pruži milion prilika za to, što bi politika ublažavanja dozvolila - stotine miliona zaraženih ljudi.

To je razlog zašto često mora da se prima vakcina protiv gripa. Zato što postoji toliko različitih vrsta virusa, a nove stalno evoluiraju, jedna vakcina ne može da zaštiti protiv svih varijanti.

Da kažemo to na drugi način: strategija ublažavanja ne samo podrazumeva milione smrti u zemlji kao što su SAD ili Velika Britanija, već se takođe kocka sa mogućnošu da virus neće mutirati previše - a znamo da hoće. Ne samo to, nego mu ta strategija pruža mogućnost da mutira. Pa kada već pretrpe milione žrtava, mogu biti spremni za još milion ljudi - svake godine. Korona virus sasvim lako može postati sveprisutni deo naših života, kao grip, samo mnogo smrtonosniji.

Dakle, utvrdili smo da potpuna neaktivnost ni strategija ublažavanja neće uraditi ništa. Šta je alternativa? To je suzbijanje.

Strategija ublažavanja ne pokušava da iskoreni virus i zaustavi epidemiju, već samo da "ispravi krivu". Sa druge strane, strategija suzbijanja podrazumeva primenjivanje teških mera da bi se epidemija dovela pod kontrolu. To znači:

Momentalne ozbiljnje mere. Obavezna izolacija i preuzimanje kontrole nad situacijom. Zatim, vremenom popuštati sa oštrim merama, tako da ljudi mogu polako da se vraćaju u normalu.

Kako to izgleda?

Ako se primeni ova strategija, posle prvog talasa broj mrtvih će se u velikim zemljama poput Amerike meriti hiljadama, a ne milionima.

Zašto? Zato što je ne samo sprečen eksponencijalni rast broja zaraženih, već je smanjen i procenat smrtnosti, pošto zdravstveni sistem nije prebukiran. Ovde možemo upotrebiti procenat smrtnosti od 0.9%, kao što je trenutno u Južnoj Koreji, koja je najdoslednije sprovela strategiju suzbijanja.

Ako tako postavimo stvari, izbor zvuči krajnje jednostavno. Svi bi trebalo da primenjuju ovu strategiju. Pa zašto onda neke države oklevaju? Plaše se sledećeg:

Evo kako je Imperial Koledž uradio model strategije suzbijanja. Zelena i žuta linija su različiti scenariji suzbijanja. I sami vidite da ne izgleda tako dobro: ponovo imamo eksplozije broja obolelih, pa čemu onda sve?

Odgovorićemo na to pitanje uskoro, ali sada postoji nešto bitnije.

Kada ih ovako predstavimo, politike ublažavanja i suzbijanja ne izgledaju veoma primamljivo. Ili će mnogo ljudi umreti odmah i ekonomija će opstati, ili će privreda stradati samo da bi se odložila masovna smrt.

Ipak, sve ovo zanemaruje jednu vrlo bitnu stvar - važnost vremena.

Svakog dana, svakog sata koji u mnogim zemljama oklevaju sa primenom mera, eksponencijalno raste pretnja. Pred svetom je najveći talas pritiska na zdravstveni sistem u istoriji. Potpuno smo nespremni, i suočavamo se sa neprijateljem kog ne poznajemo. To nije dobra pozicija za vođenje rata.

Šta ako se suočimo sa najgorim neprijateljem, o kome ne znamo ništa, i imamo samo dve opcije: ili se zaletimo ka njemu, ili pobegnemo da bi kupili sebi malo vremena za bolju pripremu. Šta biste izabrali?

To je ono što mora da se desi odmah, i svaki dan koji odlažemo korona virus, možemo se bolje pripremiti. U nastavku teksta možete videti detalje svega što bi nam vreme kupilo.

Sa efektivnom primenom strategije suzbijanja, broj slučajeva bi opao preko noći, kao što se desilo u provinciji Hubej prošle nedelje.

Poslednjih dana nema nijednog novog slučaja u toj kineskoj provinciji, koja ima čak 60 miliona stanovnika.

Dijagnostika bi i dalje pokazivala određeni broj zaraženih, ali bi taj broj počeo naglo da pada. Sa manje slučajeva zaraze takođe opada i smrtnost. A drastično se smanjuje i kolateralna šteta: manje ljudi bi umrlo od bolesti koje nisu vezane za korona virus zato što zdravstveni sistem nije preplavljen.

Strategija suzbijanja bi dovela do sledećeg:

U ovom trenutku, ne postoje podaci o pravom broju zaraženih u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Jednostavno niko ne zna koliko ih je, postoje samo zvanične brojke koje sigurno nisu tačne, dok realnost leži u desetinama hiljada zaraženih. To je posledica činjenice da tamo ne testiraju i ne prate.

Za nekoliko nedelja moglo bi da počne sa masovnim testiranjem, čak i celokupne populacije. Sa tom informacijom, bila bi jasnija prava situacija, gde je neophodno biti agresivniji, a koje oblasti su sigurnije i mogu biti manje izolovane.

Nove metode testiranja bi mogle ubrzati testiranje i značajno smanjiti cenu istog. 

Takođe bi bilo moguće uspostaviti detaljnu operaciju praćenja, kao što je to urađeno u Kini i drugim zemljama istočne Azije, gde su identifikovali svaku osobu koja je bila u kontaktu sa zaraženima, i mogu da ih stave u karantin. To je dovelo do novih informacija, što je vremenom omogućilo popuštanje mera socijalnog udaljavanja: ako znate gde je virus, možete da se borite protiv njega samo na tim mestima. To nije kompleksna nauka, već glavni razlog zašto su zemlje istočne Azije uspele da kontrolišu epidemiju bez drakonskih mera izolacije koja je u ovom trenutku neophodna u zapadnim zemljama.

Mere testiranja i praćenja su drastično smanjile broj zaraženih od korona virusa i dovele epidemiju pod kontrolu, bez uvođenja oštijih mera izolacije.

Amerika i Velika Britanija se nalaze pred ozbiljnom borbom, a nemaju nikakvo "oružje". Zalihe maski će potrajati samo dve nedelje, zaštitnih odela je malo, nema dovoljno respiratora ni kreveta, kao ni mašina za oksidiranje krvi. To je jedan od glavnih razloga zašto će stopa smrtnosti biti vrlo visoka ako se te zemlje budu vodile strategijom ublažavanja.

Ali, ako uspeju sebi da kupe dovoljno vremena, situacija se može preokrenuti.

Vreme dozvoljava nabavku neophodne opreme, pokretanje proizvodnje maski, odela, respiratora i svega što je neophodno. 

Dakle da razjasnimo, dovoljne su samo nedelje da se situacija potpuno preokrene, ali je za to potrebna momentalna akcija. Mnoge zemlje se mobilišu, ljudi su smislili inventivna rešenja, kao što je štampanje opreme 3D štampačima. To je moguće uraditi, samo je neophodno vreme. Takođe, kritičan je nedostatak zdravstvenih radnika, i zato na Zapadu mora da počne obuka medicinskih tehničara, kao i vraćanje lekara iz penzije. To je moguće uraditi za nekoliko nedelja, ali neće uspeti ako dođe do potpunog kolapsa.

Ljudi su uplašeni, zato što je korona virus i dalje nov. Postoji mnogo stvari koje su nepoznate, a ljudi i dalje nisu prestali da se rukuju i grle. I dalje nisu navikli da otvaraju vrata laktovima, i ne peru ruke posle pipanja kvake.

Kada bude bilo dovoljno maski, biće moguća njihova upotreba i van zdravstvenog sistema. Trenutno su očajnički neophodne zdravstvenim radnicima, ali ako ne bude bilo nestašica istih, svi bi mogli da ih nose, što bi dodatno smanjilo rizik zaraze.

Sve su to jeftini načini da se smanji stopa širenja korona virusa. Što manje se virus širi, manje ekstremnih mera će morati da bude preduzeto u budućnosti. Ali je potrebno vreme da se sve ove mere sprovedu i da se ljudi edukuju.

Mi u stvari znamo vrlo malo o ovom virusu, ali se svake nedelje pojavljuje stotine novih istraživanja, koja malo po malo sve čine jasnijim. Svet je napokon ujedinjen protiv globalnog neprijatelja dok naučnici nastoje da razumeju ovu pošast.

Jasni odgovori na ova pitanja će pomoći da odgovor na epidemiju bude što precizniji i da se minimalizuje kolateralna ekonomska i socijalna šteta. A ta šteta je samo nedeljama udaljena, ne godinama.

Pronalaženje leka

Šta će biti ako uspemo da pronađemo lek u narednih nekoliko nedelja? Svaki dan koji "kupimo" nas dovodi bliže tom cilju. Trenutno, postoji nekoliko kandidata, kao što je Favipiravir, Hlorokvin ili Hlorokvin kombinovan sa Azitromicinom. Šta ako se ispostavi da za dva meseca bude napravljena vakcina za korona virus? Bilo bi izuzetno glupo da neka zemlja ima milione žrtava zbog strategije ublažavanja tako blizu cilja.

Razumevanje korisnih troškova

Svi faktori iznad mogu pomoći u spasavanju miliona života. To bi samo po sebi trebalo da bude dovoljno. Nažalost, mnogi na pozicijama moći ne mogu da razmišljaju samo o zaraženima, već o celokupnoj populaciji, a mere teške izolacije mogu imati negativan uticaj na istu.

Trenutno nemamo ideju kako različite mere socijalnog udaljavanja smanjuju prenos virusa. Takođe ne znamo koja je prava ekonomska i društvena cena teške izolacije.

Zato je teško proceniti koje mere su potrebne ako ne znamo pravu cenu benefita koje mogu da donesu.

Nekoliko nedelja bi kupilo dovoljno vremena za razumevanje te cene, za postavljanje prioriteta i razrađivanje plana akcije. Što manje slučajeva zaraze, lakše je razumeti sam virus, što pruža priliku za pripremu i procenu šta će najviše koštati, kao i priliku za edukaciju celokupne populacije... To su najvažniji alati za borbu sa virusom, i samo smo nedeljama daleko od razvijanja i primenjivanja istih. Zar ne bi bilo glupo da počne primena strategije koja bi svet prepustila na milost i nemilost neprijatelju.

"Čekić" i "ples"

Jasno je da je strategija ublažavanja loš izbor, dok strategija suzbijanja ima masivne kratkoročne prednosti. Ali neki ljudi su sa razlogom zabrinuti zbog te strategije:

Sada ćemo da pogledamo kako stvarno izgleda strategija suzbijanja. Možemo to nazvati "čekić" i "ples".

Šta je "čekić"?

"Čekić" predstavlja momentalnu i agresivnu reakciju. Zbog svih navedenih razloga, a pre svega kupovine vremena, neophodno je da se zaraza suzbije što pre. Glavno pitanje je: koliko će to trajati?

Naravno da se svi plaše da će biti zaključani u kući mesecima, sa svim posledicama koje dolaze - ekonomskim kolapsom i mentalnim slomovima. Time su se bavili i naučnici iz Imperial Koledža u svom istraživanju:

Sećate se ovog grafikona? Svetlo plava oblast koja pokriva period od kraja marta do kraja avgusta predstavlja vremenski raspon tokom kog mora da bude sproveden "čekić", inicijalno suzbijanje sa ozbiljnim merama izolacije.

Ako pred sobom imate opciju da stotine miliona ljudi umru, dok je druga da se ekonomija u potpunosti zaustavi na pet meseci, nije baš lako izabrati. Ali to ne mora nužno da bude tako. Ovo istraživanje britanskih naučnika je kritikovano zbog velikih propusta koji su načinjeni: ignorisanje praćenja kontakata zaraženih (što je srž mera koje su sprovele Južna Koreja, Kina i Singapur), kao i zabranu putovanja (što je bilo ključno u Kini)...

Grafikon iznad prikazuje nove slučajeve zaraze u kineskoj provinciji Hubej (60 miliona ljudi) svakog dana od 23. januara. Kroz samo dve nedelje stanovništvo je počelo da se vraća na posao. Kroz pet nedelja situacija je bila pod kontrolom. A kroz samo sedam nedelja broj novih slučajeva je bio zanemarljiv. I, ne zaboravimo, to je bila najteže pogođena oblast u Kini.

I to su samo narandžaste linije. Sive, koje predstavljaju "prave" slučajeve, su pale još ranije (pogledajte grafikon broj 9).

Mere koje su preduzete u provinciji Hubej su vrlo slične onima koje su preduzete u Italiji, Španiji i Francuskoj: izolacija, karantini, obavezan ostanak kod kuće osim odlazaka po hranu, praćenje kontakata, testiranje, povećavanje bolničkih kapaciteta, zabrana putovanja...

Razlika je, međutim, u detaljima.

Mere koje su preduzeli Kinezi su bile mnogo oštrije. Na primer, samo jednoj osobi po domaćinstvu je bilo dozvoljeno da napusti kuću, i to na svaka tri dana, da ode po hranu. Takođe, primena mera je bila nemilosrdna. To je najverovatniji razlog zašto je zaustavljena epidemija.

U Italiji, Francuskoj i Španiji mere nisu tako drastične, a njihova primena nije bila tako oštra. Ljudi se i dalje šetaju, mnogi bez maski i zaštite. To je razlog zašto je "čekić" sporiji na Zapadu, što će uzrokovati mnogo više vremena koje je potrebno da se epidemija dovede pod kontrolu.

Neki su to interpretirali kao dokaz da "demokratske" zemlje ne mogu da primene mere slične kineskim, ali to nije tačno.

U periodu od nekoliko nedelja, Južna Koreja je imala najgoru epidemiju ne računajući Kinu. Sada je ona velikim delom pod kontrolom. I to su uradili bez molbe populaciji da ostane kod kuće, već su primenili agresivno masovno testiranje, praćenje kontakata i primene karantina i izolacije tamo gde je to potrebno.

Grafikon ispod na dobar način prikazuje koje mere su različite zemlje primenile, i kakav je to uticaj imalo na zaustavljanje epidemije.

Na njemu vidite kako su dobro pripremljene zemlje, sa jakim epidemiološkim zdravstvenim sistemom, edukacijom o higijeni i izolaciji, kao i dobrom sistemom ranog otkrivanja virusa nisu morale da plate visoku cenu kasnije.

Sa druge strane, zemlje kao Italija, Španija i Francuska su morale da primene mnogo teži "čekić" da bi ubrzale suzbijanje.

I na kraju, jasno je vidi nedostatak primene mera u SAD i Velikoj Britaniji. Te zemlje još uvek ne rade ono što je omogućilo Singapuru, Južnoj Koreji i Tajvanu da kontrolišu virus, bez obzira na eksponencijalan rast zaraze. To je samo pitanje vremena. Ili imaju masivnu epidemiju, kasno shvate da su pogrešili i onda moraju da kompenzuju još težim "čekićem". Takav razvoj situacije je nemoguće izbeći.

Realno je moguće primeniti "čekić". Velika epidemija kakva je bila u Južnoj Koreji može da se dovede pod kontrolu za nekoliko nedelja bez obaveznog socijalnog udaljavanja. Zapadne zemlje, koje su počele da primenjuju teži "čekić" politikom striktne samoizoacije defnitivno mogu da preuzmu kontrolu kroz nekoliko nedelja. Samo je pitanje, discipline, primene i da li populacija poštuje pravila.

Kada je "čekić" primenjen i epidemija je pod kontrolom, onda počinje druga faza: "ples".

Posle agresivnog napada na korona virus, kroz nekoliko nedelja je moguće preuzeti kontrolu, i zatim je moguće uzvratiti udarce virusu. Posle toga dolaze dugoročne mere sa ciljem suzbijanja virusa dok ne bude otkrivena vakcina.

To je najveća zabluda koju ljudi imaju kada razmišljaju o merama izolacije: misle da će morati da ostanu zaključani u kući mesecima. To uopšte nije tačno, pošto je velika verovatnoća da ćemo se vratiti normalnom životu za kratko vreme.

Kako su Južna Koreja, Singapur, Tajvan i Japan dugo imali toliko slučajeva, u slučaju Južne Koreje na hiljade njih, pa ipak se nisu zaključavali u kuće.

U snimku iznad južnokorejska ministarka spoljnih poslova objašnjava kako im je to uspelo, i krajnje je jednostavno: efikasno testiranje, efikasno praćenje, zabrana putovanja i efikasna primena izolacije i karantina.

Singapur se vodio istim primerom. U njihovom slučaju, vlasti tog grada-države su donele i paket ekonomskih mera da pomognu onima u karantinu.

Sada je pitanje da li je kasno za druge, "sporije" zemlje. Nikako nije. Samom primenom "čekića" oni su sebi priuštili još jednu šansu da sve urade kako treba. Što više čekaju, "čekić" će biti teži i duži, ali njime može da se kontroliše epidemija.

Ali šta ako sve ove mere ne budu dovoljne?

Period između "čekića" i pronalaska efektivne vakcine ili terapije možemo nazvati "ples", zato što će tokom tog perioda teže mere biti olakšane. U nekim oblastima će ponovo izbiti epidemija, dok će druge biti poprilično sigurne. Dakle, u zavisnosti od situacije, mere socijalnog udaljavanja i izolacije će biti popuštane ili ponovo uspostavljane. To je "ples" R: kretanje od mera koje nas vraćaju u normalu i onih koje omogućavaju ponovno širenje bolesti, "ples" ekonomije protiv zdravstva.

Kako funkcioniše "ples"?

Jedino što je ovde bitno je slovo R, koje se koristi kao oznaka za stopu širenja zaraze. Na početku epidemije, u nepripremljenoj zemlji, R iznosi između 2 i 3: to znači da tokom nekoliko nedelja zaraze jedan čovek u proseku inficira dvoje ili troje ljudi.

Ako je R iznad 1, zaraza vremenom prerasta u epidemiju. Ako je ispod 1, korona virus umire. Tokom "čekića", cilj je smanjiti R što bliže nuli da bi se suzbila epidemija. U Vuhanu je na početku R iznosio 3.9, dok je posle izolacije i vanrednog stanja smanjeno na samo 0.32.

Ali kada pređemo na "ples", više nema potrebe za teškim merama. Samo je potrebno da R ostane ispod 1, pošto mere izolacije imaju pravu i tešku cenu, ljudi gube posao, zdravlje...

Uz nekoliko jednostavnih mera R je moguće zadržati ispod 1.

Grafikon iznad predstavlja kako različiti tipovi pacijenata reaguju na virus, kao i njihovu "zaraznost". Niko ne zna pravi izgled ove krive, ali je moguće napraviti grubi model na osnovu preliminarnih istraživanja.

Svaki dan nakon što je zaražen, čovek postaje potencijalni izvor zaraze. Svi dani "zaraznosti" rezultiraju sa 2.5 dodatne zaraze u proseku.

Veruje se da postoje zarazni potencijali i u fazi kada čovek nema simptome. Nakon pojave simptoma, posete lekari i dobijanja dijagnoze, "zaraznost" se smanjuje.

Na primer, dok osoba još uvek nema simtpome, ponaša se normalno. Tokom svakodnevnog razgovora, dodirivanja kvake ili šipke u autobusu širi virus na druge ljude. Što više virus "raste", osoba je sve "zaraznija". Posle pojave simptoma i zatvaranja u kuću, tačnije samoizolacije, drastično se smanjuje širenje virusa.

Ako dođe do hospitalizacije, čak iako je neko izuzetno "zarazan", ne širi virus u velikoj meri pošto je izolovan.

Na tom primeru se najbolje vidi sjajan uticaj mera koje su primenjene u Singapuru i Južnoj Koreji.

Samo ako sve ove mere ne uspeju, onda mora da se primenjuje oštrija izolacija.

Ako, i pored primene gore navedenih mera, R ostane blizu ili iznad broja 1, onda mora da se smanji broj ljudi sa kojom prosečna osoba ima kontakt.

To se može uraditi na različite načine, kao što je otkazivanje događaja sa mnogo ljudi, ili ohrabrivanje rada od kuće gde god je to moguće.

Druge mere su mnogo skuplje, ekonomski, socijalno i etički, kao što je zatvaranje škola i univerziteta, uvođenje opšte izolacije kao i zatvaranje firmi i kompanija.

Gornji grafikon je izuzetno grub i neprecizan, pošto niko i dalje nije precizno rangirao mere borbe protiv korone. To je velika greška, pošto je to najbitnija stvar koju vlade širom sveta moraju da imaju na raspolaganju da bi donosile dobre odluke. 

Tokom "čekića", vlade žele da smanje R što je više moguće, kroz mere koje bi populacija mogla da toleriše. Kao što je već pomenuto, u Hubeju je R smanjen na 0.32, Nema potrebe ići toliko nisko, dovoljno je smanjiti na 0.5 ili 0.6.

Tokom perioda "plesa", ključna je težnja da R ostane što bliže broju 1, ali ipak ispod njega, i to tokom dužeg vremenskog perioda. To će sprečiti drastične eksplozije broja zaraženih, a takođe će se izbeći primena drastičnih mera zaštite.

Autor ovog teksta je Tomas Puejo. Rođen je u Nantu u Francuskoj, i bavi se marketingom. Njegove tekstove o borbi sa korona virusom, upotpunjene grafikonima,  je pročitalo više od 40.000.000 ljudi, a kao što ste već mogli da pročitate, on se zalaže za najoštrije moguće mere u cilju pobede nad korona virusom. 

Originalnu verziju teksta na engleskom jeziku možete pročitati klikom OVDE.