"SLUŠAJTE, DOSTA SAM BIO, PUSTITE ME..." Igor Jurić slušao jezivo obraćanje ubice deteta, pa otkrio šta je zajedničko svim počiniteljima gnusnih zločina (VIDEO)
Jurić naglašava da u svakoj okolnosti treba biti jako racionalan i objektivan.
Zločin koji je nedavno potresao javnost u Severnoj Makedoniji i regionu, bila je otmica i ubistvo Vanje Đorčevske (14), što je ponovo otvorilo pitanje zaštite i bezbednosti dece. Tim povodom, razgovarali smo sa Igorom Jurićem, osnivačem Fondacije "Tijana Jurić" i Centra za nestalu i zlostavljanu decu.
"NIJEDNA ZEMLJA U REGIONU NEMA OVAKAV SISTEM" Jurić: Posebna zahvalnost predsedniku Srbije što je sistem "Pronađi me" zaživeo
"VREME JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ" Tragedija koja je zauvek promenila Srbiju: Danas se sećamo Tijane Jurić - devet godina od pronalaska tela
STIGAO OBDUKCIONI NALAZ: Poznato kako je usmrćena Vanja Đorčevska
Razgovarajući o slučaju Vanje Đorčevske, sa našim gostom smo se dotakli i pitanja psihološkog profila počinilaca gnusnih zločina, uvođenja smrtne kazne i mogućnosti oprosta.
Prema rečima Jurića, ono što je zajednička karakteristika svirepih ubica, jeste da su bili brutalno zlostavljani u svom ranom detinjstvu.
- Imao sam tu priliku da se susrećem sa ljudima koji su ubijali decu, da slušam kako govore, da slušam svedočenja ljudi koji su bili u direktnom kontaktu sa ubicama dece. Ono što je za mene vrlo simptomatično, zapravo, ono što je realnost, jeste da su svi ti ljudi koji su ubijali decu, zapravo bili brutalno zlostavljani u svom ranom detinjstvu. I to je ono što ih veže - ističe Jurić.
Osnivač Fondacije "Tijana Jurić" prenosi utiske sa suđenja ubicama dece i objašnjava kako funkcionišu i razmišljaju.
- To su ljudi koji su jedan model ponašanja, dok su bili deca, dok su bili žrtve brutalnog zlostavljanja, bili preneli, želeći da iskažu tu svoju bol na nekom slabijem od sebe u tom momentu. Tu se samo prenese taj model ponašanja iz ranog detinjstva do momenta kada dodju u susret sa jednom slabijom osobom od sebe, koja moli za milost i to je nešto što su oni u 90 odsto slučajeva sami doživeli. Kada ih pratite tokom suđenja, njihov odnos je potpuno nesvesno stanje onoga šta se desilo, od momenta kada su ušli u sud, jer nisu smatrali ništa loše - kaže Jurić i navodi slučaj Zorana Albića, ubice dvoipogodišnje devojčice Lune:
- Posle drugog ročišta, kada smo došli, rekao je sudiji: "Slušajte, dosta sam bio, pustite me na slobodu." Potpuno nije bio svestan onoga što se desilo, sve do momenta dok nije dobio presudu, u tom momentu je bilo 40 godina maksimalna kazna. On shvata da je tu zarobljen ceo život i tada kreću emocije, suze, plač, ne žaleći osobu kojoj je naudio, već sebe. I to je neki njihov način razmišljanja u momentima kada se to dešava. Moja neka želja je da nekako on, ali i ubica mog deteta, razmisli u zatvoru, da shvati šta je uradio i pokuša da se pokaje za to što je uradio… Ja bih voleo da se to desi, jer onda na neki način možeš da razmišljaš i o oprostu, kao jednoj mogućnosti, gde ćeš i sam sebe, na kraju krajeva, možda i izlečiti.
Našeg sagovornika smo upitali i da li, možda, postoji mogućnost da oprosti ubici svoje ćerke.
- Ja bih voleo, ali još nisam spreman na to. Voleo bih, s obzirom da danas govorimo o vršnjačkom nasilju kao jednom fenomenu, a uglavnom su deca koja vrše vršnjačko nasilje, zapravo, žrtve u svojim porodicama. Mi moramo da razumemo zašto se neke stvari dešavaju. Ja bih želeo da porazgovaram, možda, ako skupim hrabrosti, sa tim čovekom. I možda ću tek tada zapravo shvatiti šta se desi u glavi jednog čoveka koji ima snage da ubije jedno dete koje nema mogućnost da mu se odupre. To je možda neka moja vizija da se kasnije posvetim tome - odgovara Jurić.
Dodaje, takođe, i da bi čovek mogao nekako da mirno nastavi svoj život i mirno da umre, važno je da pokuša da oprosti.
- To je jako teško oprostiti. Za jedan tako težak zločin to je gotovo nemoguće, ali ja radim na tome, pokušavam da skupim hrabrosti, pokušavam da budem dovoljno dobar čovek da možda u jednom momentu skupim hrabrosti da kažem: "Hajde da pokušam." Nije još vreme za to, apsolutno, ali da imam ideju o tome i da razmišljam o tome, da, apsolutno. Razgovarajući sa nekim ljudima koji su mnogo bolji od mene, često smo razgovarali o tome i možda, možda jednog dana - kazao je Jurić.
On je protivnik ponovnog uvođenja smrtne kazne u krivično zakonodavstvo, jer smatra da time što ćemo nekoga ubiti kažnjavamo sebe, zapravo.
- Mi, time što ćemo nekoga ubiti, kažnjavamo sebe, zapravo, jer nismo dovoljno radili da se prekine taj lanac nasilja u ranom detinjstvu. I time što smo ćutali, prelazili preko toga, dočekali smo da taj neko bude ubica nekog deteta - konstatuje Jurić.
Jurić naglašava da u svakoj okolnosti treba biti jako racionalan i objektivan.
- Ako želiš da se baviš onim čime se ja bavim, onda moraš racionalno da razmišljaš, da ne razmišljaš emocijom. Da ne odlučuje srce o tvojim pravcima kretanja i onim što ćeš raditi, nego da bude racio, što je jako teško. Veliki broj roditelja ne može, i to je jako razumljivo. Ne treba zameriti roditeljima koji traže smrtne kazne… Time što bismo mi nekog ubili, pravimo od nekog drugog ubicu. Neko mora da uključi tu struju, povuče oroz, mi ćemo napraviti još jednog ubicu - kaže naš sagovornik.
Poručuje da apsolutno ne treba o tome da razmišljamo, da ne treba da se vraćamo nazad i da treba da budemo jedno moderno društvo.
- Često ljudi u sredinama gde se dese takve tragedije, posežu za tom nekom krajnjom nuždom, traže smrtne kazne, ali to je emocija. Treba ipak hladne glave posmatrati i uvek kažem, ne zameram, ali mnogo više treba da razmišljamo pre nego što se nešto desi - zaključuje Jurić.