Ona je žena iz Kragujevca koju svi poznajete: Osmeh su zamenile suze, postala je žrtva, a on i dalje vreba

Vidite li je? Ona je u mraku. Žrtva. Žena. Žena je. Ona je žena. Ima i ćerku. I ona je u mraku. I ona je žrtva. I ona je žena. Poznajete li vi neku ženu u mraku, neku ženu koja je žrtva? Jeste li vi žrtva? Jeste li vi žena?

Nasilnik je na slobodi. Nasilnik napada. Nasilnik udara, preti, zlostavlja. Nasilnik je tu i nigde ne ide. Nasilnik nije žrtva. Znate li vi nekog nasilnika? Ćutite? Dokle?

Strah, svuda je strah. Borba, snaga, volja – to nam je potrebno. U Kragujevcu jedna žena i ćerka su žrtve već pet godina, već pet godina su u mraku i strahu, a gde je naš glas, zašto mi ćutimo?

Jedna majka steže svoje čedo i njen crtež u ruci. Na crtežu mrak i devojčica, uplakana i povređena. Zlostavljana. Majka je pobegla, ali je on stiže, iz Jagodine u Kragujevac, nije odmakla daleko, stigao ju je. Prošlo je pet godina, a naš glas se ne čuje, mrak je i dalje.

- Tata je mučio mamu, sada muči mene. Imam sedam godina, a već pet godina me tata muči, plašim se, ne daj me mama… Čujete li ovaj vapaj, blizu je, tu u Kragujevcu.

Devojčica plače, čupa kosu, grebe lice, oči...Majka prijavljuje oca nadležnom Tužilaštvu, tu je i Centar za socijalni rad, lekari, devojčica priča svoju traumu….iznova i iznova, devojčica prepričava kako je tata zlostavlja, zašto niko ne kaže nemojte teško je detetu?

Posle dva meseca, od prijave je ostalo mrtvo slovo na papiru. Majka se boji, grli čedo i ne predaje se. Žrtve lutaju kroz institucije, dve opštine – dupla birokratija. Žrtva je izgubljena u sistemu, a onda se smelo pitamo zašto ne prijavljuju nasilje, zašto čekaju, a niko ne pita zašto prijava “čami” u fioci mesecima. Krivični sistem je okrenut nasilniku, Srbija nije, Srbijo okreni sistem, vidi žrtvu, zaštiti je. 

Majka nastavlja borbu, spasiće dete, spasiće sebe, ne sme odustati, ne sme se povući, povlačenje nije opcija, nasilje se mora kazniti. 

- Tražim na sudu da mu oduzmu roditeljsko pravo, sud kaže ne može. Isti sud mu zabranjuje kontakt sa detetom. Centar za socijalni rad traži oduzimanje roditeljskog prava ocu, sud kaže ne. Devojčicu ponovo ispituju, ponovo mrak, strah i zlostavljanje ispočetka – ovaj put kroz sećanje.

Sistem je osetljiv na decu, ali da li je dovoljno? Zašto žrtva iznova postaje ponovo žrtva, ponovo priča, ponovo se seća, ponovo govori da je žrtva? Kada ćemo konačno zaštiti žrtve nasilja od prepričavanja traume, od sekundarne viktimizacije, od pitanja Zašto nisi pobegla? Zašto tek sad prijavljujete nasilje? Jeste li sigurni da je zlostavljao dete? Jeste li sigurni da vas je udario? Čime ste izazvali napad? Hajde da prestanemo odmah, hajde da uradimo nešto, hajde da pomognemo. 

- Plašim se šta će se desiti sa mojim detetom ukoliko ne dobije zaštitu zakona i države i kakvo će njeno stanje biti, da li će da je opet povredi, još gore nego ranije. Ovo je molba jedne majke da se država dozove pameti i da žrtve nasilja u porodici nikada više ne dožive da imaju jednu majku kao što sam ja ili jedno dete koje je prošlo kao što je moje dete. Nisam kriva, a nije ni moje dete krivo. Život sa strahom nije život, nema mira kada odete, potrebna nam je pomoć, snage imamo – kaže majka iz Kragujevca koja čeka mir i život bez straha, koja čeka da se njena ćerka oporavi, probudi nasmejana i kaže mama prošlo je, mama mogu da nastavim dalje da dišem i živim.

Majka i ćerka su sada u rukama divnih ljudi iz Autonomnog ženskog centra, u zagrljaju dobronamernosti i procesu traženja svetla na kraju tunela. Borba je počela, snažnija nego ikada, jer nijedan nasilnik nije moćniji od žene, majke, ćerke, drugarice. Svi poznajemo žrtve, ne smemo da se pravimo da ih ne poznajemo. Žena je žena, jaka i kad je žrtva, zapamti: NEĆEŠ JE SLOMITI!

Navikli ste da vidite tekst sa imenima, inicijalima, navikli ste da čitate kako ju je grubo zlostavljao, kako je nemoćna bila i slomljena. Ovo nije takav tekst, ovo je istiniti tekst o borbi jedne majke koja i dalje traje, majke koja mora ostati anonimna, jer on vreba i dalje. Jagodina i Kragujevac, sve je tako blizu, mora da misli na dete, ali njen glas morate čuti. Ne zatvarajte oči i uši, prijavite nasilje, osudite nasilje, pomozite žrtvama, da nijedna od nas ne postane žrtva. Nikada, pa ni tada.