Otišao je u NAJGORIM MUKAMA, za njim umirali jedan po jedan: Vranjanac tuži NATO zbog UBISTVA
Moj otac Miroslav Jović među prvim je žrtvama osiromašenog uranijuma, glave mu je došlo zračenje posle NATO bombardovanja, releja na brdu Pljačkovic akod Vranja. Umro je 2004. godine u najgorima mukama, kao i šeestoro njegovih kolega koji su bili radnici preduzeća "Vodovod", a poslati su da raščiste teren neposredno nakon što su 1999. godine pale bombe na okolonu Vranja.
Pročitajte i:
- Taksista hteo da prevari momka iz Nemačke, a onda je Srbin uradio nešto o čemu svi BRUJE (FOTO)
- Turiste u Grčkoj zadesila neverovatna sudbina: Niko nije očekivao da će im se život preokrenuti nasred mora!
- Dejan oboleo od raka zbog osiromašenog uranijuma, a kuća mu se ruši: Nemam žiro-račun za pomoć, ne umem da molim
Ovako svoju bolnu ispovest počinje Marko Jović iz Vranja, spremnih da tuže NATO, zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom 1999. godine i pogubnih posledica koje je to ostavilo na građane Srbije. Marko kaže kako ni sanjali nisu da će njegov otac glavom platiti raščišćavanje ruševina, ali da se i tada šuškalo kako je brdo gađano osiromašenim uranijumom, premda se nije mnogo znalo o mogućim opasnostima i posledicama.
- Nisam bio svestan šta se dešava, imao sam tada 16 godina, majka i sestra su bile zabrinute, ali svi smo samo želili da se što pre završi. Toga dana, posle bombardovanja releja, bez ikakve zaštitne opreme, otac je otišao posao, danima je na Pljačkovici čistio teren, kao i svaki revnosni radnik. Bio je potpuno zdrav čovek do 2003. godine, kada su mu dijagnostikovali karcinom pluća i štitne žlezde, a već u januaru 2004. godine preminuo je u mukama - kaže Marko Jović.
On dodaje da je još prilikom dijagnoze u Beogradu ustanovljeno da su odlazak njegovog oca na Pljačkovicu i direktno izlaganje uranijumskom zračenju, uzrok bolesti.
- Za njim su umirali jedan po jedan kolega, svi su znali od čega, ali se o tome ćutalo. Kako je vreme prolazilo, počelo je da sve više otvoreno da se priča o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom. Ekipa iz Insitituta "Vinča", posetila nas je 2006. godine, oni su radili istraživanje o uticaju osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi i životnu okolinu - kaže Marko Jović.
- U razgovoru sa njima, potvrdili su nam ono što nas je tištilo, što niko da nije govorio, što nas je tištilo,a to je da je otac žrtva osiromašenog uranijuma. Bilo nam je teško, istovremeno i lakše, jer je neko konačno priznao šta se desilo.
Kaže da mu godinama unazad u glavi odzvanja pitanje "da li je moralo baš tako da se radi, da li je baš on toga dana morao da bude na terenu?".
- Osamnaesti rođendan, završetak škole, ženidba, rođenje deteta... Sve one životne radosti za mene su bile i izvor stresa, jer sam uvek pomišljao kako bi bilo da je moj tata tu. Ljudi umiru stalno, ali nekako je, čini mi se, teže, kada znaš da možda nije moralo - kaže Marko.
VISOKE TEMPERATURE NAM TANJE ŽIVCE: Vrućine napunile psihijatrijsku kliniku "Lazu Lazarević"
Dvadeset godina kasnije aktualizovana je priča o posledicama bombardovanja. Očekuje se početak rada državne komisije na utvrđivanju činjenica, pripremaju se tužbe. Marko želi da ovu nepravdu isrpavi na sudu, a u dogovoru sa niškim advokatom Srđanom Aleksićem počeo je da priprema dokaze i prikuplja dokumentaciju.
- Novac u mom slučaju, a siguran sam i kod drugih koji su izgubili drage ljude, nije motiv. Želim da se zna istina, zbog nas i naše dece. Godinama se ćuti o tome, a ljudi u velikom broju obolevaju i umiru od kancera. Posle svega, hoću da sa svojom porodicom odem iz ovog grada. Čak ni kosti mog oca ne želim da počivaju ovde.